Ona što stalno nešto filozofira

9. februara 2017. | Društvo |

Na koliko smo to načina isti?
A na koliko, pak, različiti?
Da l’ nam je blizak onaj koji liči?
Ili je razlika ta koja nas zbližava?
Pitanja su koja od vajkada muče društvenjake: ili ti, sve one koji u društvu bivaju okarekterisani kao:

Onaj što stalno nešto filozofira

ili
Skupi se raja, a on posle dva piva već počne da gnjavi s politikom.


Odgovori na ova pitanja su se menjali.
Prvo je bilo ispravno da budemo podeljeni na ove i one. Pa na one i ove.
Na leve i desne. Severne i južne.
Pa su se onda sever i jug ujedinili protiv istoka i zapada, a onda su se svi opet izmešali, pa se opet podeli.


Danas1 u okvirima svojih mikro okruženja, te gorepomentue podele i dalje postoje, ali se menja način na koji se formiraju. Nisu više:

vojvotkinje protiv pralja,

ali su studentkinje protiv frizerki.
slikarke protiv sekretarica.

sekretarice i frizerke protiv ’’onih frikova s Likovne akademije’’
glumci protiv ’’prljavih metalika’’.

I tako u nedogled.

Da, grupe su od vajkada postojale, verovatno će ih zauvek biti.
Jako je teško zamisliti situaciju u kojoj celo čovečanstvo funkcioniše kao jedan entitet, bez podela na potkategorije.
Pitanje je samo u kom će odnosu stajati te potkategorije.
Da l’ je neophodno da potkategorije stoje u opozitu?
Razmišljajući sve više o ovom pitanju, shvatam da taj opozite često proističe iz našeg ličnog neznanja.
Što bi rek’o Yoda Zgužvani ’’Neznanje rađa strah!’’


Strah, kao negativna emocija, otvara prostor za osudu, a onda smo već na otvorenom putu ka konfliktima različite vrste.

Međitim, ako se samo osvrnemo u nazad, shvatamo da osnova tog našeg koflikta na neki način uopšte ne postoji:

neznanje = ne + znanje = znanje koje ne postoji.

Ideja je da se lišimo staha, i onda:
Ta, neka devojka, ne mora više biti ’’grandovka’’ može da bude ’’osoba’’.
Ne mora biti ’’štreber’’ može biti ’’osoba’’.
Ne mora biti ’’kurva’’ može biti ’’osoba’’.

Sve osobe ovog sveta imaju svoje razloge. Razloge za svoje delovanje.
Razloge koji su prečesto (mnogo češće nego što mi to pojmimo svojim svakodnevnim rezonovanjem) pozitivni.. Okrenuti ka postizanju dobrog. Usmereni ljubavlju.
Ali mi, gledajući iz svoje kaste, vidimo samo dvorište tuđe. Ne znajući šta se unutra dešava, sudimo! Sudimo i grešimo!

Toliko smelo grešimo!


Nisam imala ideju da ovo bude patetični poziv na mir i ljubav sreću i zravlje kolo i igru, al’ mi se sad malo čini da je tako ispalo. No,
neće Kaća da vas smara da vas savetuje šta da radite, ne zna ni ona sama šta će sasobom (spojeno), al’ ’oće da vas zamoli da
sledeći put kad vam na pamet padne da je neko smeće

Setite se

I ja sam smeće

I ti si smeće

I on/ona ono je smeće

I mi smo smeće

I vi ste smeće

I oni su smeće

Svako u nekom svetu

Al’ svako je i ljubav u nekom drugom svetu!

Katarina Majstorović je studentkinja sociologije na Filozofskom fakultetu. Volontirala je na obrenovačkom Zelenom kampu i festivalu BeFem. Već tri godine piše u stihu bez rime, i u poslednje vreme oseća se posebno spremonom da ono što piše podeli sa većim krugom ljudi, umesto kao do sada samo sa prijateljima.

1 *napomena autorke: pisanja neće bit orjentisana ni na kakav globalni plan. Ona posmatra sebe i svoje čudno postojanje. Svoju porodicu, kraj, kafić, grad. Ljude koji je u (njoj) realnom vremenu, okružuju.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *