Opasnost nominalnosti

19. decembra 2013. | Ljudska prava |

Piše: Maja Korolija

„Ali za sreću neophodno je da čovek bude veran sebi mentalno. Neverstvo se ne sastoji u verovanju, ili neverovanju; sastoji se u izjavama da veruješ u nešto u šta ne veruješ“(Tomas Pejn, Doba razuma)

opasnost nominalnosti slU Staroj Kini svaka stvar imala je svoju reč i jedno značenje, koje se nije smelo preispitivati. Održavanje ovog sklada(čak i kada se sama stvarnost nije poklapala sa značenjem i funkcijama koje su pripisivane određenim stvarima) osiguravalo je poredak, poslušnost njegovih podanika, i imalo je važnu ulogu u reprodukciji istog. Ovaj skald nije predstavljao ništa drugo do ideologiju promovisanu od strane religije, administracije i samog vladara, koja je obezbeđivala reprodukciju postojećih odnosa, funkcionalnost države, njeno jačanje i mogućnost bolje odbrane. Ljudi su se plašili raspada između reči i stvari, koji je omogućavao različite poglede na isti svet. Višeznačnost poimanja određene stvari je bila pretnja, koja je otvarala vrata sukobu i haosu unutar države, podrivala postojeći konsenzus i bila bitan faktor mogućnosti njenog sloma. Danas nam naučni i tehnološki napredak omogućava daleko bolju spoznaju stvarnosti i nas samih. Nezavisno od nas kao subjektivnih bića, postoje objektivne tvrdnje o brojnim fenomenima. Ljudska vrsta koja postoji već 3, 5 miliona godina nikada nije pretendovala na veću istinolikost( većom verovatnoćom garantovala za određene tvrdnje da su istina). Zahvaljujući intelektualnom napretku, ljudi, u najvećoj meri do sada, uspevaju da kontrolišu svoju prirodu i da ne zavise od svog prirodnog okruženja. Nikada pre nije postojala, u većoj meri, sloboda izražavanja. Ipak, uprkos svim istinama koje su nam danas dostupne i mogućnostima da zahvaljujući njima mnoge stvari konačno nazovemo pravim imenom i ostvarimo sklad između reči i stvari, bez totalitarnih režima, mnogi biraju da ne otpuste stare iluzije, poput npr. religije. I među onima koji znaju da ona odavno ne uspeva objasniti ovaj svet, i koji je gotovo ne koriste u njenom pravom značenju, mnogo je onih što je se nominalno ne odriču. Braneći svoje pravo na nominalnost verovanja, verovanja reda radi, uprkos znanju, sopstvenom znanju koje često pobija ta verovanja, uprkos ponašanju i mislima koje su uglavnom u neskladu sa onim što govore, oni stvaraju nesklad između reči i stvari u javnom diskursu. Posledica njihovog deklarisanja kao vernika je doprinos društvenoj zbrci, tamo gde joj odavno nema mesta. Tomas Pejn, čuveni britanski pisac i revolucionar, da je vodio svoj život onako kako su ga vodili crkveni poglavari i drugi ugledni ljudi njegovog doba, proživeo bi svoj život uživajući poštovanje javnosti. Međutim, ovaj radikalni mislilac, umesto da sledi primer licemerja raznih poglavara, i da javno propoveda ono što ne misli i ne živi, je izabrao da javno kritikuje i racionalno preispituje društvene institucije i njihovu verodostojnost. Insistirao je da čovek svoj život treba da vodi u skladu sa onim što je razumno, preispitujući svet oko sebe, a ne da robuje tradiciji. Zbog svog javnog zalaganja za istinu i slobodu žrtvovao je svoj ugled, bio izopšten i nepoželjan u javnosti. O ovakvom odnosu prema Pejnu najbolje govori njegova nedolična sahrana, na kojoj je prisustvovalo ukupno šestoro ljudi. Pejnova borba bila je nadasve borba za istinu. Borba da se stvari u javnosti prikažu onakve kakve zaista jesu. Danas, kada većina vodi svoje živote bez pojma o pravom značenju vere, a u popisu stanovništva se deklarišu kao vernici, nameće se zaključak da između načina života jednog ateiste i vernika često postoji samo nominalna razlika. Površna razlika. Razlika koja je stvar forme. Ali, u očima javnosti upravo nominalnost izjednačava vernike-nevernike sa vernicima u pravom smislu reči(kojih je znatno manje). Nominalnost ih meša. Ljudi koji su svesni nominalnosti svoje religioznosti u većini slučajeva kažu da je vera nešto intimno za njih, sastavni deo njihove ličnosti, njihova potreba. Međutim, ako je vera, nešto krajnje intimno, i podleže našoj slobodnoj interpretaciji, otkud ona na popisu stanovništva, u okviru političkih stranaka i državnih institucija? Zašto se onda u popisu stanovništva država ne bavi sa filmovima, romanima, ili muzikom koju njeni građani vole? Činjenica je da, mnogi ljudi religiju posmatraju samo sa psihološkog aspekta, ili aspekta lepog za određenog pojedinca. Oni gube iz vida njenu društvenu funkciju, njenu društvenu moć. Nominalnost je jedan od tih faktora koji organizovanoj religiji u vidu crkve. daje društvenu moć. U popisu stanovništva niko ne problematizuje sadžaj i značenje nečijeg odgovora. Sve se pakuje  u statistički obrađene podatke. Sve te reči. Reči koje ističu određenu boju, određeni glas, određenog društva. Reči koje smo nekritički prihvatili. Reči za koje smo nekritički glasali. Reči koje se nisu bunile., jer su samo reči. Reči koje ipak nisu samo reči. Reči  koje su sastavni deo određenih organizacija. Reči koje imaju društvenu i političku moć. Republika Srbija se formalno vodi kao sekularna država. Bar, ako je suditi prema Ustavu Republike Srbije i članu 11 tog ustava koji, između ostalog, govori da su crkve i verske zajednice odvojene od države. Kada je u pitanju praksa, izgleda da sekularnost(naročito u navedenom pogledu) opstaje samo nominalno. Ako se krene od veronauke koja je prisutna u državnim školama, preko postavljanja crkvenih objekata u okviru državnih bolnica, pa do neprestanog mešanja crkve u državnu politiku, blagoslova i saveta političkim predstavnicima naroda od strane crkvenih poglavara, jasno je u kojoj meri je Ustav otelotvoren u praksi. Jasan je gorepomenuti jaz između reči i stvari. I nadasve, jasno je licemerje, pervertiranost i neodgovornost društva u kome živimo. Premalo istinske opozicije u suprotstavljenim rečima kojima se gađamo. Samo praznina, bez dovoljno vetra da bi se pokrenuo brod izvan začaranog kruga u kom se nalazi. A ipak, praznina dovoljno opasna, jer otvara prostor za manipulaciju, doprinoseći pojmovnom haosu u kome je teško identifikovati krivca. Šta bi Pejn rekao o našoj sekularizaciji? Šta bi rekao o našoj veri? Jedno je sigurno- posumnjao bi.

Literatura:

Škorić, M. i Kišjuhas, A. (2012). Socijalne teorije. Neobjavljeno

Molnar, A.(1995). Legalistička doktrina i protopravo u Staroj Kini. Sociološki pregled. Vol XXIX, No. 1:17-40

<http://www.sllistbeograd.rs/documents/ustav_republike_srbije_lat.pdf>

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *