Pank dijalektika iliti Love (R)evolution

8. marta 2011. | Kultura |

“Svaka tema prevazilazi svakog pisca” .

Lična je i neknjiška pretpostavka da se kulturološki,socijalni, individualni i ostali tipova „progresa“ mogu pratiti uzevši u obzir specifičnu distinktivnu odliku i prativši je kroz vekove i umove ljudi koji su je kognitivno obrađivali. Shodno dotičnoj pretpostavci uzimam emotivnoljubavni odnos dvaju osoba kao početni stadijum i tu nit koju plani­ram da pratim kroz vekove utvrđujući koliko su emocije podložne evoluciji i da li su emocije postale atavizam?

1. Piram i Tizba (Vavilon, protoantika)

“Priča o dvoje mladih koji su bili zaljubljeni jedno u drugo no njihove porodice behu u zavađenom odnosu te nisu “odobravale” njihovu ljubav. Oboje su ih zatvorili u kuće no oni nađoše pukotinu u zajedničkom zidu njihovih kuća. Dok ih roditelji nisu nadgledavali pričali su jedno drugome. Jednog su se dana dogovorili da će noću potajno pobeći iz kuća te se naći pod dudom kod grobnice kralja Nina. Tizba se lako iskrala iz kuće i kad je došla do duda ugledala je lavicu koja je upravo rastrgla bika. Tizba se uplašila te se sakrila u špilju iz grobnice. Na tlu je bila Tizbina koprena koju je lavica docnije rastrgala. Kad je došao Piram i ugledao rastrganu i zakrvavljenu koprenu te tragove lavice kraj nje u očajanju i pomisli da je njegovom krivicom Tizba postala žrtvom predatora te je sebi zario mač u srce. Nakon što se sve smirilo Tizba je izašla iz pećine i videla je da dud ima crvenu boju svojih plodova, a u njegovoj senci je videla mrtvog Pirama. U očaju je uzela mač i pridružila mu se” .

2. Romeo i Julija (krajem XVI veka)
“Nesrećne utrobe tih neprijatelja rodiše kobno zaljubljenih dvoje…”
Montegi i Kapuleti su dve zavađene veronske porodice. Na glavnom veronskom trgu izbija svađa koja se završava kneževim upozorenjem. Naslućuje se da je Romeo zaljubljen u Rozalinu, devojku iz roda Kapuletija. Glava familije Kapuleti organiziuje zabavu, a Romeova ljubav prema Rozalini ga navodi da dođe na zabavu. Na zabavi Romeo susreće Juliju. Između njih se rađa čista i iskrena ljubav, bez ograničenja koje nameće mržnja između njihovih porodica. Romea i Juliju tajno venčava sveštenik. Kapuletijev sinovac Tibaldo u svađi ubija Merkucija, Romeovog prijatelja. Želeći da osveti smrt svog dobrog prijatelja, Romeo ubija Tibalda. On zatim ima imperative da pobegne, jer uskoro dolazi knez. Preneražen prizorom, knez osuđuje Romea na progonstvo u Mantovu, ali njegova osećanja prema Juliji ga sprečavaju u tome i on se skriva kod franjevca Lorenca. Otac i majka žele Juliju da udaju za Parisa, uglednog i bogatog plemića. Zbog večne ljubavi na koju se zavetovala udajom za Romea, ona radije bira smrt nego udaju za Parisa. Fratar Lorenco, želeći da spreči tragediju, daje Juliji napitak koji bi je trebao uspavati, a šalje poruku Romeu da je ona zapravo živa. Nažalost, glasnik ne dospeva na vreme da došapne Romeu istinu zbog epidemije kuge koja je izolovala grad. On odlazi u grobnicu Kapuletija i, misleći da mu život bez Julije više nema smisla, ispija otrov i umire. Neposredno nakon toga budi se Julija. Videvši da joj se muž ubio, iz tuge uzima bodež i oduzima sebi život. Nakon tragedije, u grobnicu dolaze ostali članovi dveju porodica. Nad mrtvim telima njihove dece oni se mire, jer shvataju da je uzroktragedije nerazumna mržnja koja je nametnula granice istinskoj i čistoj ljubavi, a time donela nesreću svima.

3. Sid Višz i Nensi Spandžen (Sid Vicious and Nancy Spungen) (XX vek)

Oni behu produkt doba nuklearnog rata, nastanak panka je vezan za odbijanje da se prihvate standardi koji osiromašuju društvo a behu konstantno nametavani do mere ugnjetavanja , pank nije bunt, pank je krik. Elem, Nensi je bila hirovito dete, superiorine inteligencije, “patila je” od temper tantuma do “dubokog” detinjstva, asocijalni an­tikonformista suicidalne naravi, sa 15 joj je dijagnostifikovana šizofrenija, sa 16 je krenula na univerzitet sa kog je izbačena zbog kupovine gandže od strane policajca u civilu, posle otpuštanja sa posla koji je jedva i počela da obav­lja, počela je da se bavi preprodajom droge. Sa 17 je napustila dom i otišla u Njujork da zarađuje kao striptizeta te je eventualno postala grupi devojka i preselila se u London gde i počinje njena priča sa Seks Pistolsima i Sidom. On se, sa druge strane, ubrzo po svom rođenju sa majkom preselio na Ibicu, njegova majka je doduše iščekivala da im se i njegov otac pridruži ali do tog spajanja nikad nije došlo, ‘mesto toga kasnije mu je našla očuha, vratila se u Englesku gde je ubrzo njegov očuh umro od kancera. Njegov nadimak (Sid Vicious) potiče iz doba druženja sa Džonom Lidonom (a.k.a. Johnny Rotten), Roten je imao hrčka koji se zvao Sid i koji je jednom prilikom ujeo Džona Sajmona Ričija (a.k.a. Sid Vicious) te ga je dotična situacija inspirisala da se nazove Opakim Sidom. Po legendi, Sid nikad nije ni znao da svira bas ali je bio duh panka, notorna sociopatska protuva koja se do besmisla i šizoidne idiotarije prema svom maničnom gledištu bori sa društvenim vrednostima.

Prema priči, posle odbijanja od strane Rotena, Nensi je “ušla u emotivnu vezu” sa Sidom i ubrzo su počeli da žive zajedno, nakon 23 meseca turbulentne veze prožete teškom uzurpacijom narkomanskih sredstava, Nensi i Sid su nakon konačnog raspada Seks Pistolsa otputovali za Njujork i iznajmili sobu u Hotelu “Čelzi”, tokom narednih neko­liko meseci Sid je pokušavao da ponovo uspostavi svoju muzičku karijeru a taj period je bio satkan od međusobnih razmirica, tuča i nuspojave njihove međusobne egzistencije, narkomanijom. Njihova veza se završila 12.10.1978. uz pomoć noža, prema zvaničnim podacima Sid je tokom jedne od stalnovladajućih razmirica u njihovim životima ubio Nensi.Sid je potom uhapšen a deset dana nakon Nensine smrti je pokušao da izvrši suicid, ubistvo je priznao rečima: “I stabbed her, but I didn’t mean to kill her. I loved her, but she treated me like shit”. Pušten na kauciju i “oslobođen” iz bolnice (u koju je primljen zbog pokušaja suicida), Sid je našao novu devojku i kako je izgledalo započeo “čist” život, međutim 1.2.1979. Sid je nađen mrtav, a autopsija je pokazala da je umro od predoziranja heroinom. Nekoliko dana nakon kremacije, njegova majka je u džepu jakne našla suicidalnu poruku koja je glasila:” We had a death pact, and I have to keep my half of the bargain. Please bury me next to my baby in my leather jacket, jeans and motorcycle boots. Goodbye”.

Pošto je Nensi bila sahranjena na Jevrejskom groblju a Sid, koji nije bio Jevrejin nije imao prava na to, legenda dalje kaže da je Sidova majka posle kremacije posula njegov pepeo po grobu Nensi Spandžen tako da su “ostali za­jedno” i u smrti.

4. … iliti personalni panperspektivizam

Ljubav a priori podrazumeva komunikaciju između dva entiteta,ma na koliko nesvesnom nivou se ona odigravala. Svoju teoriju komunikacije baziram na postojanju univerzalne distinkcije u percepciji i simbolici između svih ver­balno/neverbalno sposobnih naseljenika vaseljene. Šta su lekseme ako ne pokrovni sloj emotivnih sklopova duboko usađenih u nama? Moja je pretpostavka da pod jednom rečju čovek podrazumeva mnogo više od onoga što je sposo­ban da verbalizuje, ti verbalni “bozoni” jesu emocionalni sklopovi koji se sastoje od tušte i tme sastojaka, delova kao što su:sopstvena empirija, usađeni kulturološki motivi,predrasude,zaključci (formalni,neformalni), indoktrinacioparti etc. Svaki čovek se rodio tako da je imao prilike da iz različitih perspektiva percipira svet (“And we have just one world (?) but we live in different ones” ) te je pretpostavka da ćete ako pitate čoveka “Šta je vrlina?”(ukoliko uopšte i dobijete odgovor a i nedavanje odgovora je striktno individualne prirode “jer se od svega na ovom svetu može pobeći samo nikad od sebe”) dobiti relativno različitu verbalizaciju. Pokrovi se mogu unekoliko poklapati (što može biti rezultat socijalizacije,socijalne indoktrinacije, obrazovanja (dakle indoktrinacije)) ali ja doista smatram da je u emo­tivnom “bozonu” ključ ljudske komunikacije, moj svet će uvek biti drugojačiji od tvog jer su nam perspektive večito različite ma koliko anatomski i moždanostrukturalno “isti” bili. Dolazimo do pitanja procesa učenja,reči “dodekaf­onija” “albifikacija”, “dulcifikacija” puštene u mikrosvet bivaju obrađene perceptivnim aparatom koji je individualne prirode (kao i sve što je i moguće “znati”) tako da one a posteriori izgrađuju emotivne “bozone” koji spregnuti indi­vidualnim iskustvom,motivacijom,pažnjom i ostalim nusfaktorima u momentu inkorporiranja sačinjavaju lingvosvet jedinke. Ljudi govore reči, one su istog morfološkog sklopa ali je semantika interiorizovano večito različita te sam sklon da zaključim da su mogućnosti same ljudske komunikacije striktno deficitarne te da je ljudski život sazdani tunel u kome ništa nije deindividualizirano.Možda je nezahvalno upotrebljavati sintagme poput “emotivni sklop” jer se onda postavlja pitanje da li se emocionalni doživljaji razlikuju od jedinke do jedinke no to ne rabi u smislu komunikacije jer je ovde u pitanju verbalizacija emocionalnih doživljaja. Neverbalna komunikacija po empiriji sačinjava veći deo komunikatornog spektra između dvaju jedinki. Smatram da je i ova vrsta komunikacije selfperspektivna te da različiti pokreti i gestikulacija imaju različito značenje za različite subjekte na osnovu raznoraznih produktkontraprodukta koji utiču na percepciju i evociranje (ne uključujem radikalizam u postavku).“Da li ljudi komuniciraju?“ Da, no je njihova komunikacija santa leda (ili još rigorozniji prirodni „nedostatak“), čisto pokrovna i semantički najuže limitirana. Kakve sad to veze ima sa ljubavlju? Kao što napomenuh, ljubav kao vid emotivne komunikacije jeste „nekonzistentni entitet“. Pravim distinkciju na dva kova ljubavi: 1) Genetsku i 2) Duhovnu, pod ovom prvom, ljubav definišem kao nuspojavu seksualne težnje tj. težnje za razmnožavanjem, opstankom i rasprostiranjem sopstvenih gena u daljim eonima, pod ovom drugom podrazumevam „aseksualno razmnožavanje“ tj. razmnožavanje koje ne mora striktno uključivati telesni kontakt, altruizam (sublimirani egoizam), usvajanje potomaka od strane „neplodnih“, ustajanje bakicama u krcatom busu pa se čak i određeni tipovi suicida mogu tumačiti pojmom „duhovne ljubavi“. Majka voli dete jer je u njega usa­dila dvostruku ljubav (genetsku i duhovnu, genetsku propuštanjem istog kroz sopstvenu matericu, a duhovnu odgaja­njem) i kad biste postavili majku pred realnu situaciju žrtvovanja jednog od dvaju dece (ono koje je njeno i ono koje je tuđinovo), po pretpostavci će žrtvovati tuđe i na taj način će njena genetska muka imati smisla i ona će nastaviti da živi kako zemaljski tako i duhovno, a u slučaju žrtvovanja sebe ona nastavlja da živi u kolektivnoj svesti ljudstva kao nešto što se „naziva“ heroj, biološki je mrtva (ako izuzmemo genetsku prenesenost na svoje dete) ali je duhovno živa, dok ukoliko bi žrtvovala svoje dete, nastavila bi „duhovno“ da živi ali bi nastavila i anomalično biološki da egzistira (anomalično jer je ubistvom svog deteta po defaultu smanjila sebi eonizacijski period). Čin skakanja policajca pred ubrzanodolazeći voz radi spašavanja palog putnika jeste herojski čin što je u stvari „romantizovani“ akt produženja sopstvenog života.

Ljubav je u oba slučaja nuspojava neke sorte razmnožavanja, opstanka, ljudi ne vole ljude već sopstvene slike o dotičnim ljudima.

Ne postoji ljubav koja nije egoistična jer u tom slučaju ne bi postojao ni čovek.

5. Masa u energiju, energija u masu, to be continued….

——————————————————————————————————————————————

Ovo je doba rasplamsalog utilitarizma, ovo je doba kad i Agnus Dei pruža blowjob.

Do what thou Wilt.

Revoluciji, Mladen T. Milanović

Piše: Mladen Milanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *