Plagijatori

15. januara 2015. | Ljudska prava |

Ne slažem se sa tim sto govoriš ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to kažes.

Voltercharlie

Nekoliko važnih elemenata proizlaze iz tragičnog događaja koji je potresao Francusku minulih dana.

Sa političkog aspekta gledano, za nekog ko dolazi iz istočne Evrope, fascinira me sloga i jednoglasno ujedinjenje političkih patrija u borbi protiv terorizma. Predsednik Francuske, Fransoa Oland je dan nakon stravičnog događaja pozvao svog desničarskog pandana i bivšeg predsednika Nikolu Sarkozija na konstruktivni razgovor koji je, kako prenose mediji, protekao u razmeni korisnih ideja i učvršćivanju strategija odbrane države i njenih građana. Izlazeći iz palate Elize, bivši predsednik je naglasio da je spreman na svaku vrstu saradnje sa aktuelnim predsednikom u cilju očuvanja javnog reda i mira i pozvao građane različitih veroispovesti i političkih stavova na solidarnost i ujedinjenje u ovom besomučnom trenutku kroz koji prolazi država.

Kod bilo kog prosečnog građanina Francuske ovaj događaj može pomutiti neke od ideja na kojima počiva ova nacija, kao što je na primer tolerancija različitosti, u konkretnom slučaju verska. Tako sam i ja na trenutak doveo u pitanje slobodu koju levičarska Francuska daje svojim nekatoličkim građanima. Međutim, nakon izvesnog razmišljanja zaključujem da treba napraviti ozbiljnu distancu između verskog (ili bilo kakvog drugog) fanatizma i religije. Ako ćemo tvrditi da su islamisti teroristi i ubice na osnovu nekolicine neljudi koji su te veroispovesti, to bi značilo da su svi pravoslavni Srbi isto to jer je nekolicina pravoslavnih fanatika zlikovački ubijala svoje sugrađane nepravoslavne veroispovesti na prostoru bivše Jugoslavije. A jasno je da takva jednačina nije relevantna. Jedan od najvećih belgijskih pisaca, Žorž Simenon je govorio svojim citaocima: „Čuvajte se pogubne generalizacije“. S pravom.

Drugi aspekt ovog užasnog događaja pogađa slobodu štampe. Šarli Ebdo je novinska redakcija koja nije bila spremna na ovakav ishod. Zgrada nije bila naročito obezbeđena, što nije iznenađujuće u jednoj „zemlji slobode“. Apsolutno sve političke partije su se složile da je ovo atak na slobodu govora i da neće ostati skrštenih ruku. Sledeći broj nedeljnika se izdaje u rekordnih tri miliona primeraka, subvencioniran od strane drugih medijskih kuća i same države. Da ne zaboravimo da je ovaj nedeljnik izvrgavao smehu i aktuelnog predsednika, opoziciju kao i ekstremne političke struje. Francuska republika nastoji da odbrani i pruži bezrezervnu podršku satiričnom časopisu, bez obzira na to što je suština njegovog postojanja „bockanje“ njenih najviših činovnika.

Ohrabrujuće je i to što država pruža veliku podršku i zaštitu istovremeno i svim građanima muslimanske veroispovesti koji mogu biti na udaru reakcijske struje ekstremista, prvenstveno pozivajući na mir i odbijajući da izjednači islamiste sa verskim fanaticima koje nazivaju plagijatorima islamske vere.

Paradoksalno duboko tragičnoj realnosti u kojoj žive Francuzi ovih dana, postoji istovremeno neki neopisivi osećaj bezbednosti koji je posledica dobro organizovanog državnog aparata. Tuga i potištenost vladaju, država je u dubokoj žalosti za izgubljenim nevinim životima, ali nema panike. Opšti utisak je da se čitava nacija hrabro bori sa novonastalom situacijom. Zanimljivo je i da taj osećaj sigurnosti nisam nikad doživeo u Srbiji živeći tamo 25 godina, čak ni u „najmirnodopskijim“ vremenima. Ta sigurnost nije posledica konačnog rešavanja slučaja braće Kuači, već načina na koji se država nosila sa celokupnom situacijom. Pobeda se ne postiže ubistvom dvojice pomahnitalih verskih fanatika (i da li uopšte možemo da govorimo o pobedi ako ona sa sobom nosi ljudske žrtve?), već najavom novog broja Šarli Ebdo-a rekordnom brzinom, nasuprot svakom očekivanju sveopšte javnosti. Time je poslata jasna poruka da se sa slobodom izražavanja u Francuskoj ne treba igrati. Celokupna nacija je pokazala čvrstinu i toleranciju u isto vreme, tvrdoglava u odbrani slobodne misli koja ostaje jedno od glavnih načela ove nepokolebljive „šestougaone“ zemlje zapadnog dela kontinenta.

 

Autor: Mladen Milkic-Le Scanve
Foto: The Register

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *