„Prajd“ u Srbiji: parada-šarada i da li smo spremni?

24. juna 2014. | Politika |
image_pdfimage_print

lgbt

Svake godine ista Šekspirovska dilema, da, Šekspirovska, jer poprima elemente dramatizacije – biti ili ne biti? Ovo pitanje je veoma škakljivo sa laičke, a interesantno sa naučno-kritičke strane. Da li će biti „Prajda“, izuzetno je važno kulturološko i političko pitanje, a ova se dva stanovišta na nekim mestima slažu, a na nekim razmimoilaze.
Pozabavimo se prvo pitanjem zašto se pomenuta manifestacija naziva „Prajd“ odnosno „Ponos“? Pobornici i pripadnici LGBT populacije, dakle, smatraju da treba da budu ponosni na svoje seksualno opredeljenje i kao da se time postavljaju iznad „običnih“ ljudi. Neću zalaziti u pitanje da li je homoseksualnost „normalna“ ili nije, ali svakako ne bih homoseksualce svrstavala u manjine, poput etničkih, dok njihovi postupci upućuju na želju za tim. Štaviše, ambivalentni su – žele da budu „jednakiji“ od ostalih. U poslednje vreme, posebno pod pritiskom EU, u koju se izgleda borimo da uđemo, ova manifestacija i uopšte akcije vezane za LGBT populaciju postale su napadne i nasilne. Uvek će neko prokomentarisati „pa zašto onda mi ne paradiramo što smo heteroseksualni?“. No, da vidimo šta naši sugrađani misle o tome, da li je Srbija uopšte otvorena za ovu manifestaciju ili ne.

Dakle, ovde je  najzanimljivija društvena perspektiva cele te priče. Šta naši sugrađani i sunarodnici o tome misle. List „Vesti“ sproveo je anketu po pitanju održavanja „Parade“ u Srbiji, a prema dobijenim rezultatima mišljenja naših sugrađana izgledaju ovako: 85% čitalaca koji su učestvovali, glasalo je protiv održavanja, njih samo 12% je glasalo u korist održavanja manifestacije, dok 3% nije imalo nikakvo mišljenje o ovom pitanju. Naravno, ovo je samo jedan od primera, mada razna onlajn glasanja pokazuju veoma slične brojke. Na većini internet portala domaćih dnevnih i nedeljnih novina, članci na temu ovog događaja propraćeni su žustrom raspravom u komentarima.

Većina onih koji se protive takozvanom „Prajdu“ smatra da ovakva manifestacija, odnosno isticanje homeseksualizma kao nečeg poželjnog, jer upravo takav efekat „paradiranje“ ima, pre svega nije uzor za buduće naraštaje, da nije nešto na šta se treba ugledati. Mnogi su surovi u svojoj oceni, nazivajući LGBT populaciju raznim imenima i smatrajući pripadnike krajnje neprimerenim i neprirodnim, iz ličnih, kulturoloških patrijarhalnih i religioznih razloga, povezanih sa pomenutim. Znamo već koliko se samo SPC digla na noge protiv održavanja „Parade“ u nekim od gradova Srbije i kakve je sve reči uputila pobornicima. Sa druge strane, postoje oni koji smatraju da naprosto nije potrebno paradirati zbog svog seksualnog opredeljenja, da je to samo jedan nasilan čin, da zapravo navodno „ugrožene“ čini provokatorima i nasilnicima, tolikom insistiranjem. Oni, u tom smislu, mogu da prihvate homoseksualizam kao takav, ali sam „Prajd“ smatraju gotovo absurdnim. Mali broj onih koji podržavaju LGBT „šetnju“, pošto je ova šetnja nije obična, nego obojena ne samo duginim bojama, već i političkim i kulturološkim, smatraju da je ona potrebna kako bi se naš narod naučio međusobnoj toleranciji, kako bi prestali govori mržnje, kao da će se sve to odjednom promeniti time što će se „Parada ponosa“ održati, no da bi se desilo nije dovoljno održavanje, već društveno prihvatanje, koje uporno izostaje.

I tako, svake godine ista priča, i ta se šarada održi, iako je većina protiv. Održi se verovatno, jer živimo u kvazi-liberalizmu i jer politički težimo EU. Ali nikad ne prođe bez nemira, bez haosa, bez potpunog alarmiranja javnosti, bez otvorenih sukoba. Ne, Srbija, kao zajednica srpskih građana, bez obzira na politička stremljenja, nije spremna da prihvati „Prajd“ kao nešto uobičajeno, jer to i nije. To je ideja o revoluciji, a ona ne može biti uobičajena. Mnogo toga je potrebno da se vekovno kulturološko gledište jednog naroda menja iz korena.

Ove godine je, usled nesrećnih okolnosti stravičnih talasa poplava koje su zadesile Srbiju, Šekspirovsko pitanje sa početka teksta, odloženo. Oko toga su se bar svi složili – da nije primereno ikakvo propagiranje bilo čega u trenutku kada se treba raditi na drugim važnim stvarima – kada se treba pomagati ljudima kao ljudima. Tada dolazi do tolerancije, ne postiže se ona „paradama“ i pritiscima, nego empatiojom sa drugim ljudskim bićem kao takvim. No, nema sumnje da čim situacija bude dovedena u normalu, komešanje ponovo počinje.

Autorka: Ana Cagić
Foto: PQMonthly

Jedno reagovanje na “„Prajd“ u Srbiji: parada-šarada i da li smo spremni?”

  1. ana kaže:

    Zašto Parada ponosa?

    Jer seksualna orijentacija drugačija od heteroseksualne nije nešto čega se treba stideti, odnosno nije ništa sramotno.

    Primetimo da u prvi plan seksualnu orijentaciju drugačiju od heteroseksualne „guraju“ upravo oni koji su protiv LGBTTIQA populacije samo zbog toga što su LGBTTIQA – te pada u vodu argument „…se time postavljaju iznad običnih ljudi….žele da budu jednakiji od drugih“.

    Parada heteroseksualnih – apsolutno svakodnevna i to je naprosto činjenica. U to se može uveriti pukim izlaskom na ulicu ili paljenjem televizora. Ili neobaveznim razgovorom s prijateljima. Ili kolegama. Majkama, očevima, babama, dedama. Na svakom koraku dijade muž-žena dečko-devojka mama-tata i sl. bez ikakve nedoumice o prirodi odnosa. Slobodno (što je sasvim prirodno) da izražavaju javno svoje naklonosti jedni prema drugima. Ovde neću obrazlagati i prava obezbeđena i zakonom, toliko bar to znate. To je nešto što LGBTTIQA populaciji i dalje nije dostupno.
    Te, pukom logikom, možemo pretpostaviti (da ne stavljam baš ruku u vatru) da nije u pitanju propaganda, već puka borba za jednakim (ne „jednakijim“) tretmanom.

    Normalno ili ne? – Na nečiju žalost a na nečiju sreću, moram vas obavestiti – normalno je i tu takođe naprosto nema dvojbe. Prelistajte, u krajnjem slučaju, medicinske priručnike, ukoliko su vam društvene nauke nepoznanica i ostavljaju isuviše prostora za pristrasna tumačenja.

    Homoseksualizam – pre će biti homoseksualnost.

    Homoseksualno opredeljenje – opet, pre će biti homoseksualna orijentacija. I opet – ukoliko vam je nesto nejasno, konsultujte literaturu.

    Nemiri odnosno komešanje – Od prvih Parada slabo gde, gotovo nigde, nemire ne podstiču niti na nasilje pozivaju učesnici Parade, već protivnici iste.

    Zaista slab tekst. Pri kritici – među neoprostivim greškama jeste nedovoljno poznavanje fenomena koji se kritikuje, traljavo vladanje terminologijom. Da se autorka ne poziva na „neutralan“ ton, još i nekako, moglo bi se sve pripisati pukoj neupućenosti ali ovako, nije mi jasno kako je uopste objavljen. Svima je najlakše da konstatuju problem; ja bih volela da vidim predloge, dobro potkovane i argumentovane, potencijalnih rešenja, ukoliko ovo trenutno ne zadovoljava.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *