Priča iz autobusa

10. jula 2011. | Društvo |

Tenkju sam upoznala u trole­jbusu. Pitala me je koliko je sati, mada ne verujem da joj je to nešto zaista značilo – i ovako je trebalo da peva po trolama i tramvajima dok ne padne mrak, a onda da odnese roditeljima ono što joj daju ljudi koji imaju bar malo dobre volje da iz­vuku sitniš iz pregrade novčanika. Delovalo mi je da je prestala da se plaši onih koji su, iako su se vraćali mrtvi umorni sa posla, imali snage da šestogodišnjoj devojčici podviknu „prljava Ciganšturo“, samo bi prešla do drugog sedišta i nastavila da peva svoju pesmu. Pošto je čula koliko je sati i videla da neću podviknuti, sela je pored mene. Rekla mi je da je pojela jedan sladoled i da će sad da skuplja pare. Objasnila mi je da zna kojim putem treba da ide kući, da ima tri sestre i dva brata, i da će mama da rodi novu bebu, da će us­koro krenuti u školu i da ne pije cig­are kao njene drugarice. Nisam znala šta da je pitam jer nisam navikla da pričam sa „takvom“ decom – navikla sam da pričam o novim igračakama, crtaćima, drugarima iz vrtića, o tome koje će kuče mama i tata da kupe. Ali, njoj se pričalo. Pričala mi je kako su njeni bili „po snajku“ za jednog od braće, kako će mama da joj kupi nove patikice jer su se ove pocepale – a i te koje je imala bile su ogromne u odnosu na njenu malu i mršavu nogu, kako se kupala pre neki dan i kako će, kad završi školu za velike, da bude balerina kao ona životinjica sa sličica, jer voli muziku. Rekla mi je da ima drugaricu Zajdu koju tata bije, ali da je njen tata dobar i da će je voditi u Španiju. Pošto mi je otpe­vala dve pesme, rekla je da mora da izađe iz trole jer mora da ide u onu ulicu u kojoj ima mnogo autobusa da bi skupila pare. Pitala sam je da li hoće da idemo na sladoled, rekla je da hoće. Trebalo je da pređemo ve­liku raskrsnicu u Ruzveltovoj i ona me je uhvatila za ruku i povela, kao da je ulica njena, kao da semafor nije važan i kao da je tačno znala kada će koji auto da naiđe, na nekom delu me je povukla da požurimo. Kada smo stigle do frižidera sa sladoledom, odabrala je najšareniji i odjednom se namrštila i rekla prodavačici da ne otvara. Pitala sam je zbog čega, a ona je odgovorila: „Ako ja pojedem slad­oled, onda sam danas pojela dva, ako ja pojedem dva, ti nećeš imati šta da jedeš“. Objasnila sam joj da sam baš danas dobila platu, i da će ona častiti mene od prve plate. Nasmejala se, uzela sladoled, zagrlila me i poljubila u obraz, mahnula i prešla istu ulicu jednako sigurno kao kad je mene vo­dila kao da sam ja mala, a ona velika. Prešla sam ulicu posle nje i videla da ulazi u bus i seda na sedište, a onda joj je prišao mladić i verovatno rekao da ustane. Pomerila se i nastavila da jede svoj sladoled kao da je ništa ne dotiče, a onda je autobus krenuo.

Da je Tenkju bila „bela“, taj dečko joj ne bi rekao da ustane, jer ne bi želeo da se raspravlja sa roditelji­ma koji su mogli da budu u blizini.

Da je Tenkju imala manje prl­javu odeću i da je bila manje musa­va, čovek iz trole bi joj i dalje rekao da je „prljava Ciganštura“.

Da je onaj krupni momak koji se smejao kada je čuo njeno ime svaki put kada čuje da neko vređa dete rea­govao, taj čovek koji viče bi pomislio da možda ipak nije u redu to što radi.

Da je neka mama iz autobusa po­mislila kako je svoje dete do drugog razreda vodila preko ulice u školu, a da ova devojčica prelazi kao da je sama organizovala saobraćaj, sledeći put bi joj objasnila da ne treba prela­ziti na crveno i zagovarala bi je ta­man toliko da se zeleno svetlo pojavi.

Da je neki tata među putnicima pomislio da u podrumu ima patike koje njegovo dete nije htelo da nosi, a koje bi joj mogle biti taman, njene noge ne bi bile mokre kada padne kiša.

Da je neki deka pomislio da ta devojčica ne zna ni šta je škola, ali se raduje, jer zna da tamo idu i ona „dru­ga“ deca, možda bi joj poklonio svesku koju je baš pre minut kupio u knjižari.

Da je neka baka pomislila da ta devojčica ne može da zamisli kakve sve igračke postoje, možda bi po­lovinu novca za najnoviju i naj­popularniju igračku za svog unuka odvojila i objasnila mu da je lepo da se još nekome ulepša dan, a možda bi taj unuk naučio isto i svoje dete.

Da je ona devojka koja je se­dela iza šofera pomislila da će ta devojčica ići u školu možda samo da bi nešto pojela, naučila bi svoje dete da nije važno biti bolji od drugih, već da je važno pomoći kad možeš.

Da je kontrolor koji je čuo priču pomislio da tata koji bije nije Zajdin, možda bi se potru­dio da, ako ništa drugo, Tenkju pruži bar malo pažnje tih neko­liko minuta dok se voze prevozom.

Da je onaj dečak koji je stajao pored frižidera sa sladoledima po­mislio da, kada je bio mali, nije morao da misli na to da li će neko drugi imati šta da pojede, možda bi sledeći put detetu koje pro­si ispred pekare kupio pogačicu.

Da je ceo autobus želeo da ra­zume da je Tenkju devojčica kao svaka druga, da njenim roditeljima nije pružena šansa da se školuju i rade, pa pošalju dete u vrtić umesto na ulicu, jer su i sami bili tu kao mali; da je ceo autobus želeo da ne pomisli da se njeni roditelji „kote“ i imaju to­liku decu iako znaju da nemaju kako da ih prehrane, jer oni ne znaju za kontracepciju, a i ako znaju, važnije je da ono malo para od sakupljanja kartona potroše na hleb; da je ceo autobus želeo da razume da Romi nisu „zaštićeni kao beli medvedi“ i da je u Beogradu na svakih mesec dana romsko dete prebijeno; da je ceo autobus samo želeo da razume da svi imaju probleme i da se ti prob­lemi čine nerešivim, ali da neko ima probleme koji su mu kao pojedincu stvarno nerešivi; da je ceo autobus želeo da shvati da se ta devojčica ne ponaša tako zato što postoji nekakva tradicija koja čini da Romi vole da budu prljavi i žive u nehigijenskim naseljima, već da je dete osuđeno na diskriminaciju i bezizlaznost iz začaranog kruga od trenutka kad se rodi, ova devojčica ne bi živela u kući bez polovine crepova, imala bi šta da obuče kada se jedne pantalone zimi zalede na konopcu za veš, smejala bi se gledajući crtane filmove i imala roditelje koji bi je naučili slova pre prvog razreda, umesto da u školi pre­bace u odeljenje za decu sa specijal­nim potrebama, jer ne može za dan da nauči ono što sva deca već odavno znaju. Možda bi neko od roditelja rea­govao kada bi je neko dete u odeljen­ju udarilo „jer je Ciganka“ i nas­tavnica bi rekla roditelju tog deteta da mu objasni da je to nedozvoljeno. Možda bi Tenkju završila i tu „školu za velike“ i stvarno postala balerina. Možda bi taj dečak iz škole koji ju je vređao shvatio koliko je pogrešio i izvinio joj se. Možda bi se zalju­bili i zajedno putovali u tu Španiju.

Možda nije potrebno da se do­godi čudo i da ceo autobus razmišlja na ispravan način, ili da baš taj jedan putnik koji je razmišljao sutradan postane predsednik i odlučno reši sve probleme sa kojima se suočavaju.

Piše: Isidora Petrović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *