Prikaz knjige Direktna Akcija (David Graeber)

8. juna 2013. | Društvo |

Biti politički angažovan aktivista i antropolog/škinja često može da bude frustrirajući posao. Ak­tivizam često zahteva drugačiji/uži pristup za koji je potrebno staviti u crnu kutiju određene pretpostavke o društvu kako bi se delovalo brzo i uspešno. S dru­ge strane, terenski rad u antropologiji često zahteva dugotrajan proces posmatranja koji rezultira ra­zumevanjem događaja i situacija iz što više različitih perspektiva, odnosno, na otvoreniji način. Iz razlo­ga da se kroz etnografsko pisanje vide razne pret­postavke na kojima je delovanje ljudi utemeljeno.

Jedan od načina za istraživanje ove tenzije između antropologije i aktivizma je etnografija političkog pokreta ili stranke. U knjizi Direktna Akcija Gre­jber to odrađuje sa stilom; na način da piše jasno. Pristupačan je široj neakademskoj publici. Tvr­di da, od svih političkih pokreta, anarhizam ima najbliži afinitet antropologiji. Temelj takve tvrdnje je to da antropolozi imaju duboku svest da postoji mnogo različitih načina na koji se može organizo­vati društvo. Oprečan tome je “nema alternative” (TINA) model koji parlamentarni političari često promovišu po Evropi. Nije čudo otkriti da se zbog same te činjenice, nekoliko antropologa/škinja bavi anarhističkim idejama.

Kao što spominje na početku ove knjige, ne post­oji u njoj skriveni ili između redova komplikovani teoretski argument. Iz Grejberove tačke gledanja, današnji akcenat u antropologiji se odnosi najviše na teoriju. Najrazvijenije je njegovo učenje među postmodernistima jer, između ostalog, upozorava i na krivi smer u koji je antropologiju krenula to­kom zadnjih trideset godina. Postavlja se pitanja radi čega se treba usredsrediti na suptilne teoretske argumente, pisane na nerazumljiv način? Da, one doprinose apstraktnim teorijskim raspravama, ali čitaće ih najviše dvadeset antropologa/škinja? Umes­to toga, Grejber želi da se disciplina vrati naglasku na empirizam, kako bi prenio sliku života ljudi uz koje radi. Draž i snaga etnografskog pisanja je to da je sredstvo za razumevanje i saosećanje sa iskust­vima drugih ljudi, a ne da bude sredstvo za raspravu o najnovijim buzzwords. Takav je pristup filozofa i teoretičara Deleuze ili sličnih.

Velika prednost ove knjige za aktivističke kru­gove je to da knjiga ruši mit kako anarhizam nije ništa više nego oznaka za mondene studente liber­alnih umetnosti koji vole da citiraju Deleuze, Der­rida itd. Grejberov položaj je marksistički, ali na svež i kreativan način, oslobođen od lenjinizma i ‘naučnog marksizma’.

Knjiga je podeljena u dva dela. Prvi deo ima format dnevnika, gde opisuje brojne sastanke i događaje koji su doveli do protesta protiv Summit of the Americas u Quebecu, Kanadi, 2001 (događaj se odnosio na predloge sporazuma o slobodnoj trgovini). Ovaj deo daje čitaocu osećaj za tempo i dinamiku organizovanja. Takođe, jasno postav­lja pokret unutar globalnog istorijskog kontek­sta. Drugi deo knjige izvlači važne teorijske ideje, prakse i situacije u kojima su se anarhisti često našli na sastancima i na akcijama, (kao naprimer, kako da se reši problem sa tajnim agentima koji su se po­javili na sastancima, sa “sektaškim” marksističkim grupama koje su pokušavale preuzeti smer organi­zovanja, I sa Wingnuts – ljudi koji su jednostavno ludi, a koji su došli na sastanke i pokušavali da usmjere raspravu u posebne nelogične pravce.

Što se tiče ključnih ideja, anarhisti su posvećeni nehijerarhijskim formama organizovanja. Anarhi­zam je tada, tvrdi on, etički diskurs o revoluciona­rnoj praksi. Ovo često manifestira kroz proces koji se zove konsenzus odlučivanja. Umesto da se, kao što se često dešava u parlamentarnim sistemima, grupe ili pojedince s različitim interesima odcepi jedne od drugih, a zatim se svađaju međusobno u borbi za “opstanak najsposobnijih” (borba koja zapravo često postane napadanje na loše parodije argumenata protivnika, bez dubokog upoznavan­ja sa njihovim idejama). Konsenzus odlučivanja je posvećen pronalaženju rešenja na koji će se svi u grupi dogovoriti, ili barem imati samo manje prigovora. To može biti dugotrajan proces (jedan od najboljih obrana za autoritarno donošenje od­luka je da je brz metod). Međutim, u mnogim situ­acijama, anarhisti tvrde da je taj proces i ulaganje truda vredno i konstruktivno. S tim principima na umu, Grejber onda pravi refleksivnu kritiku načina na koji se akademski krugovi često organizuju. Značaj koji ima “Mišljenje” u stanju da kritikuje tuđa mišljenja i brani ona svoja pozicioniranja i rad je, tvrdi on, pokazatelj prevalencije “militarizma” i “sektaštvo”, često u akademskim krugovima na Zapadu.

Možda je taj njegov komentar preteran. Jasno je da je Graeberov žar za konsenzus odlučivanja i velikodušnost prema drugim akademicima donekle ugrožena kad raspravlja o onome što naziva “Lenjinstičke sekte”. Tekst takođe može da deluje malo neorganizovano u nekim delovima: knjiga nema osećaj koji imaju članci u društvenim nau­kama. Mada, s druge strane, taj aspekat ga čini osvežavajućim za čitanje. Osim tih primedbi, knjiga nije samo zanimljiva, takođe je puna originalnih i praktičnih uvida kroz koje se može ponešto naučiti kako bi se moglo reorganizovati mnogoštošta; od mesta rada pa sve do akademskih seminara na fakultetu. Definitivno je obavezno za svakoga koga zanima ili antropologija ili aktivizam jer stvara pro­stor za zanimljivo eksperimentisanje.

Piše: Andrew Hodges

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *