Prostori u glavama i oko njih

4. januara 2011. | Društvo |

Upitala me je jedna prijateljica i saradnica šta radim ovih dana: odgovorio sam joj da pišem za časopis, što i nije bila potpuna istina; ali sa druge strane, ja
sam zaista radio na jednom tekstu, koji bi se ticao skitnje i čovekovog života u prostoru i koji je trebalo da završi u ovom časopisu. Kada me je zamolila da joj objasnim zašto pišem o prostorima, odgovorio sam joj posle kraćeg vremena provedenog u sklapanju rečenice da je u pitanju moja fascinacija ljudskim predstavama o prostorima u kojima žive, i prostorima u koje ne smeju da uđu. Postupci kojima se održavaju te zabrane, nekorišćenje mnogih prostora, i postupci kojima se demistifikuju zabranjeni prostori biće mi u fokusu neko vreme, pa ću onda da vidim šta ću i kako ću, odnosno koliko je ova tema smislena.

U ovom tekstu ću se osvrnuti na jedan način na koji možemo da upoznamo nove prostore. A to je probijanje; pri tome ne mislim na provalništvo u tuđe intimne odaje (mada ću se osvrnuti na prisustvo takvog momenta u književnosti osvrnuti u jednom od narednih tekstova), već na tuđe, ali ne intimne
odaje; odaje koje su nedostupne ne zato što neko u njima živi, već ,,eto tako“, zato što neko misli da je korisno imati odaju u koju ne može da se uđe, ili se ulazi samo da bi se odlagala prljavština i otpaci iz čistog života sa ove strane ograde. U njima žive autoritet i država. Pitam se koja je simbolika
tih odaja…? …Da bih se potom upitao zašto tražim simboliku u tome: odnosno, šta znači to što tražim simboliku u tim pojmovima.

Možda je prejako reći simbolika, ali ću ući na kratko u priču o nečemu sličnom, bliskom: priču o tome šta je to što praksa zagrađivanja prostora odr(a)žava: da li je u pitanju nekakva poruka da ne možemo da idemo gde god da poželimo? Ne bih to tvrdio, s obzirom da ne možemo da ulazimo u privatne prostorije iz jasnih razloga, koje ne bih dovodio u pitanje. Sa druge strane, prostor koji niti je privatan niti čuva neki novac niti bilo šta nam je zabranjen. Čini mi se da je poruka takvog prostora da postoji neka pozicija sa koje se može odlučiti koji nam je prostor dostupan, a koji ne.

Takva poruka, čini mi se, predstavlja nuspojavu autoriteta: zaista, jasno je da postoje pozicije na kojima se odlučuje o takvim stvarima. Ali sa druge strane, ,,tiha zabranjenost“ ovakvih prostora nam predstavlja taj autoritet kao nešto konačno i neupitno, zdravorazumsko, nešto čime se ljudi koriste bez interesovanja za preispitivanjem i eventualnom promenom. Iz toga ne proizilazi volja za dinamičnijim odnosom sa autoritetom, a to je po mom mišljenju šteta. Da ne bih dalje ulazio u zamke razmišljanja o apstraktnim pojmovima, ispričaću konkretan događaj koji sam proživeo u martu prošle, 2010-e godine:  Zakasnio sam na prvi čas i nisam ušao. Pritom sam se sreo sa nekoliko drugara, koji su iz svojih alkoholičarskih razloga isto zakasnili.

Željan društva i verbalne avanture (koja je često sa upravo tim drugarima umela da poprimi zanimljive, ali i tragične oblike) pridružio sam im se. I uz razna neka događanja, negde do pred kraj časa (i ,,mira“ u hodnicima), došli smo na ideju da provalimo na školski tavan. Jedan od drugara je, pošto je pijan pišao u uglu nastalom u susretu zida i daščane pregrade koja je ograđivala stepenice koje su vodile ka tavanu, odstranio jednu od dasaka. Iza te pregrade se ukazalo stepenište koje je preko sloja ptičjeg izmeta i gomile polomljenih dasaka, tabli, stolova i stolica vodilo do delimično razvaljenih vrata tavana. Bilo je potrebno nekoliko minuta da njegovo delo bude prepoznato, priznato i nastavljeno. U 14.40 još smo se nećkali, iznalazeći najpogodniji način za dalje kretanje. Srušili smo tablu, bučno, ali na sveopštu korist. Poneko je već stigao do vrata tavana i nazad. U 14.42 jedan od drugara je provalio nogom vrata. Iz daljine od oko tri metra i s obzirom da sam ga gledao sa dna stepeništa, izgledalo mi je kao da je to radio sa gađenjem. U 14.43 smo konstatovali brzi protok vremena i skoru obznanu odmora u školu, tako da smo ušli. I tu je počelo. To je stvarno bio predivan osećaj.

Tavan, netaknut godinama, sa slojem prašine i ko zna još čega na podu koji se giba pod nogama. Pravilno raspoređene grede, nesaznatljiv kraj. Trčimo, nas petorica, i kikoćemo se, podvriskujemo kao dečica, svi, bez prestanka. Grede se ređaju, stižemo do kraja, i shvatam svu relativnost prostora sa čisto socijalnog stanovišta, spoznajom da se nalazimo iznad svečane sale, pa zbornice, i t. d. Ista koordinata, različita visina. Različiti putevi od jedne do druge
tačke u zavisnosti od visine na kojoj se nalazimo. I bezbroj takvih slučajeva koji postoje na svetu. Na tom kraju tavana je bila velika prostorija, idealna za bleju. Ali vreme i pogled ljudski (i uz mnogo golubijih) nas zovu nazad. Vratili smo se i dalje sretni, trčeći. Odmor je već počeo, ljudi kuljaju kroz hodnik, idu uz i niz stepenice, mi se brzo niz naše stepenice i izmet spuštamo, izlazimo iz tog prolaza koji smo napravili. Nabrzaka vraćamo daske, uslovno rečeno na svoja mesta (u roku od par časova te daske su bile zakucane na svoja mesta, i to čvršće nego pre). Ljudi koji prolaze nas u čudu gledaju. Kontamo njihovu zbunjenost. Ali kontamo i njihovo neznanje i našu čistu, dečiju nadmoć nad njima koja iz toga proizilazi i samo nama znači.

I šta sad? Ovo meni predstavlja primer smislenog proboja u prostor koji je bezrazložno zabarikadiran. Pitam se, sa druge strane, da li je upravo ta
bezrazložna zagrađenost bila srž čari tog tavana? Borislav Pekić je rekao da nema ,,ničeg lepšeg od tajne“ u knjizi ,,Atlantida“. Zastanimo tu i osvrnimo se oko sebe: oko nas, barem što se prostora tiče, stalno nastaju nove tajne, za koje mislim da su vrlo jednostavne: ljudi prosto ne pomisle na to da odu negde gde nikada nisu bili ili probiju prostor poput školskog tavana (pretpostavljam da niko neće da probije u prostor da bi uništavao nešto što se tiče i drugih ljudi). Ako bismo počeli da idemo zaobilaznim putevima do cilja, ako bismo uzeli zaobilazne puteve za cilj, ili ako ne bismo uopšte razmišljali o putu, nego samo probili na školski tavan da bi po njemu trčali, šta bi se onda desilo sa tajnama? Da li bi nastale nove
tajne, vezane za nešto drugačije, ili bi bilo potrebno da ljudi ćute (a ovaj tekst očigledno ne predstavlja ćutnju) da bi iste stvari ostajale tajne?

I ovde se nalazimo pred još jednim pitanjem, ako se podsetimo tvrdnje s početka ovog teksta o tome da prostori poput ovog tavana pomažu u održavanju manjka interesovanja, interesovanja za nove odnose i neuobičajene stvari: Kako se ova situacija odražava na održavanje autoriteta, autoriteta koji planira prostore u kojima ljudi žive i u skladu sa kojima se kreću? Uopšte, da li iko svesno to planira, ili je šema ljudskog kretanja potpuno spontano nastala, da bi potom bila iskorišćena?

Iz ovoga proizilazi još mnoštvo pitanja koja se dotiču organizacije i poimanja vremena, kodova i pravila, značenja koje različite prostorije imaju
za raznorazne ljude i koja se tiču samog razmišljanju o prostorima. To je isuviše obimno za par strana u časopisu, ali postoji realna mogućnost da u narednih par brojeva usledi nekoliko tekstova u kojima bih pokušao da razjasnim neka pitanja i pronađem neke smernice za koje mi se čini da mogu da dovedu do drugačijeg poimanja nečega, i to ne nužno prostora.

Lutamo po gradu uz skretanja sa poznatih trasa. Možemo da saznamo gde je kutak u kome Mikri šmrče lutak (Sajmon seez). Onda ostaje da vidimo
šta sve možemo sa tim saznanjem, i kako koji autoritet reaguje na sve te radnje.

Milan Škobić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *