Razgovor s kompozitorom i pijanistom Aleksandrom Simićem

8. januara 2013. | Kultura |

Mladi ne smeju da ponavljaju greške svojih očeva i pradedova

Renomirani kompozitor i pijanista Aleksandar Simić, poznat je po mnogobrojnim delima koja su obeležavala značajne istorijske godišnjice; Delo koje je poručila Ruska Federacija ”Portret maršala Žukova” i kojim je obeleženo 50 godina pobede nad fašizmom; “Misa Solemnior” koju je 2004. Komponovao povodom 950 godina raskola između Katoličke i Pravoslavne crkve; “ Pod istim krovom”,kompozicija koja je nastala 2011. Povodom obeležavanja 66 godina od osnivanja UN-a. Takođe, autor je muzike i teksta za himnu Univerzi­jade u Beogradu 2009. “Srce Univerzuma”. Izvođenje njego­vog poslednjeg dela, koje je imalo srpsku premijeru 29. No­vembra u SKC-u, nekonvencionalnog naziva “12 znakova zodijaka za klavir i orkestar” bilo je upotpunjeno gostovan­jem američke astronautkinje Marše Ajvins i video instalaci­jama koje je obezbedila NASA. Razgovarali smo sa njim o tome kako on razume uspeh, koji su to ideali i ciljevi kojima teži u životu i šta bi savetovao mladima kako da se suoče sa postojećim problemima u našem društvu.

1. Kojim vrednostima težite u životu i zbog čega?

ALEKSANDAR: Mislim da svi od početka težimo onim vrednostima koje nam postavi porodica. Kako se razvija naš kritički odnos prema okruženju, tako se dodaju i novi reperi, ali osnova na kojoj gradimo najčešće ostaju temelji koje su postavili naši roditelji. U tom smislu, mogu da Vam kažem kako je mojim roditeljima uvek bilo jednako važno da od mene naprave i uspešnog i časnog coveka. Još jedan ekvilibri­jum koji je teško postići, a na kome čovek mora sam da radi ceo život, je onaj između pameti i sreće. Često se čini da nam je teško da budemo istinski srećni, ako smo iole pametni i svesni okrutnosti i nepravednosti sveta u kome živimo. Opet, ako nismo u stanju da budemo srećni, odnosno zahvalni na životu koji nam je dat, onda ćemo teško učiniti bilo šta da svet u kome živimo učinimo boljim. Zato verujem da treba raditi na zahvalnosti, empatiji, mudrosti i pravičnosti…i treba se radovati. Znate kako kaže sadačnji Dalaj Lama, njegova Svetost Tenzin Gyatso: „Osmeh je krivina koja nam pomaže da ispravimo sve što poželimo“.

2. Često držite predavanja studentima. Da li pre­poznajete u njima prave ciljeve i ideale i šta je to što oni smatraju uspehom i postignućem?

ALEKSANDAR: Moraću ponovo nekoga da citiram, da bih započeo odgovor na ovo pitanje – ovoga puta Henrika Ibzena, koji kaže “Manjina može i ne mora biti u pravu, ali većina nije nikada”. U tom smislu ni studenti nisu izuzeti od ovog pravila. Treba da težimo svetu u kome će većina svakog uzorka populacije biti prosvećena, ali su visoka svest i odgov­ornost, na žalost jos uvek neke vrste incidenata na koje su ljudi u većini imuni.

S druge strane, od mladih ljudi bi trebalo da se očekuje da budu osetljiviji na nepravdu od onih starijih i oguglalijih, i omladina je iz tog razloga uvek i bila jedno od izvorišta društvenih promena. Naravno, treba imati u vidu da na sve nas utiču opšte vrednosti vremena u kome živimo, a znamo da su vremena sve teža. Zato je važno gajiti objektivnu indi­vidualnu, empatičnu i odgovornu svest, nasuprot kolektivnoj svesti, koja veoma često rađa i pogrešne ideale. Ne možete očekivati od mladih da budu mnogo bolji od zvanične elite koja je potpuno estradizovana i tabloidizovana. Možete se samo nadati da će imati veći stepen odgovornosti i ukusa od starijih i pokušati da svoj svet izgrade na boljim principima. Za to im je potrebna svesrdna pomoć države, medija, nji­hovih roditelja i profesora i generalno svih onih koji trenutno drze barjak koji bi oni trebalo da preuzmu za koju godinu i da ga u sledećoj turi predaju nekim novim, nadamo se još kvalitetnijim generacijama.

3. Šta za Vas predstavlja uspeh?

ALEKSANDAR: Svaki čovek ima svoju ličnu defin­iciju uspeha i divno je što je tako, jer u idealnoj varijanti možemo imati društvo prepuno uspešnih i zadovoljnih ljudi. Predpostavljam da se ja osećam uspešnim kada znam da sam uradio nesto dobro. Postoji divna kabalistička priča o tome kako je svet u početku predstavljao savršenstvo stvaralačkog čina Tvorca i kako je ulaskom greha, odnosno zla, u univer­zum, ta savršena sfera pukla poput nekog staklenog suda, usled čega je po vasioni raspršeno na milione sitnih čestica i krhotina. To je bilo “prvo pucanje sudova”. Drugo pucanje se desilo kada je Adam pao u greh. Zato se veruje da svaki put kada učinimo dobro delo, vraćamo po jedno parčence nekada savršenog svemira na svoje mesto. Cela filozofija “po­pravljanja sveta” dobrim delima zove se tikkun olam, sto na hebrejskom znači upravo to, ali već odavno kao pokret pre­vazilazi granice jevrejske religije i kulture.

4. Bili ste motivacioni govornik mladim liderima arapskog proleća. Koje su bile Vaše poruke za njih?

ALEKSANDAR: Prvi put sam se sa njima sreo još početkom septembra 2011., kada me je u Lisabon pozvao predsednik Sampaio, u funkciji šefa Alijanse Civilizacija Ujedinjenih Nacija. On je svoju političku karijeru započeo kao vođa studenata u borbi protiv Salazarovog rezima, da bi par decenija kasnije, kada ga je srušio zajedno sa Soarešom, zauzeo mesto šefa države, koje je držao sledećih deset go­dina. Smatrao sam njegov poziv ogromnom čašću i naravno odgovornošću. Dogovarajući se šta ćemo im reći, pre svega smo imali u vidu da su narodi koji misle da su izvojevali promene, veoma često upravo u tom trenutku najdalje od pravih promena. Jako je opasno poverovati da totalitarni režimi koji su svoje korenje puštali decenijama, uživajuci podršku svih elemenata drustva, mogu da budu iskorenjeni odlaskom jednog čoveka koji taj režim oličava. Promene, ako se one postavljaju kao cilj, uvek moraju da se sprovode temeljno i uporno, inače se posle nekog vremena shvati da do njih suštinski nije ni došlo. Osećate, predpostavljam, blagu aluziju i na naš 5. Oktobar, ali naravno svaka zemlja i svako društvo ima svoje specifikume. Ono što je po mom mišljenju i dalje važno za narode koji su za vreme arapskog proleća zamenili svoje režime jeste da shvate da su promene jako opasne i da je mit o „pandorinoj kutiji“ zapravo mnogo ak­tuelniji i mnogo konkretniji nego što mislimo. Već sada je jasno da bi promene na nekim mestima u regionu mogle da dovedu do snažnijih podela na globalnom nivou i do us­postavljanja ekstremističkih režima koji bi svoje građane u krajnjoj instanci učinili jos neslobodnijim, a toga ne sme da dođe – čak ni ako je neko na Zapadu smislio da bi se tako lakše eksploatisala njihova energetska bogatstva.

5. Da li smatrate da su mladi u Srbiji dovoljno društveno angažovani i da imaju dovoljno prilika i načina da utiču na promene u zemlji?

ALEKSANDAR: Mislim da su mladi daleko više ispoliti­zovani nego što su autentično angažovani. Partokratija je jedna od najstrašnijih manifestacija negativne selekcije, koja nas je kao jedan od osnovnih principa vodio kao društvo kroz različite periode. U tom smislu mislim da je daleko veći broj mladih koji su shvatili da će „bolje proći“ ako se učlane u neku od partija nego onih koji žele svojim angažovanjem da promene poražavajuće loše stanje u državi. Partije su, kao što znamo, prepune poslušnika koji vode računa da ne talasaju kako ne bi ugrozili svoju trenutnu poziciju i put ka vrhu. O onima koji se već nalaze na vrhu i o njihovom integritetu nema potrebe govoriti. Kako onda promeniti bilo šta, reći ćete? Čuvanjem integriteta i poštovanjem sopstvenih prin­cipa, čak i onda kada se to plaća. Na kraju krajeva, to je i jedna od definicija hrabrosti, a bez zaista hrabrih i časnih ljudi nikada nećemo imati budućnost. Hrabri ovde, i kada se pojave, završavaju loše – ali to ne sme da nas obeshrabruje, inače ćemo i za dvesta godina čitati Domanovića, Zmaja ili Disa, zgražavajući se nad aktuelnošću Stradije, Mrtvog mora, Jututunske Juhahahe ili Naših dana.

6. Na koji način, po Vašem mišljenju, mladi mogu najviše doprineti pozitivnim promenema u duštvu?

ALEKSANDAR. Na bezbroj različitih načina. Svakoj pozitivnoj promeni prethodi svest o problemu koji moramo rešiti. Zato moramo raditi na buđenju svesti i otvaranju očiju. Jednostavno rečeno, da bi rešavali probleme u kojima se nala­zimo, moramo promeniti način razmišljanja i ponašanje koje nas je do njih i dovelo. Dakle – mladi ne smeju da ponavljaju greške svojih očeva ili pradedova.

7. Pored muzike bavite se humanitarnim radom i veoma ste društveno angažovani. Šta Vas motiviše na to?

ALEKSANDAR: Ako imate malo srca, ono mora da zadrhti pred strašnim nedaćama sa kojima se ljudi svaki dan suočavaju. Ako shvatite da možete bilo šta da uradite da po­mognete makar jednom živom biću, onda bi to morala da bude i Vaša obaveza. Društveni angažman je samo malo širi vid bavljenja humanitarnim radom, pogotovo ako se ima u vidu da smo kao društvo u celini svi zajedno unesrećeni i zreli za spašavanje.

8. Koji je Vaš savet mladima koji počinju aktivno da se uključuju u rešavanje gorućih problema u zemlji i svetu?

ALEKSANDAR: U martu mesecu ove godine sam se, na poziv tadašnjeg predsedavajućeg, g. Al Nasera, obraćao Generalnoj Skupštini Ujedinjenih Nacija na temu mobil­isanja mladih u rešavanju globalnih problema. To je bila fantastična privilegija, i po meni neverovatno važna tema. Obraćajuci se delegatima, rekao sam da moramo prestati sa afektiranjem koje političari generalno demonstriraju kada pričaju o “ogromnom poverenju” koje imaju u mladost. Mladost, sama po sebi ne znači ništa. Mogla bi da znaći, kao što sam već rekao – veću agilnost, možda finiji osećaj za pravdu i nepravdu, ali ako pogledamo iza sebe, sve gener­acije na kraju liče jedne na druge i samo ponavljaju greške koje su napravili njihovi prethodnici. Sa generacijama koje dolaze, takva praksa bi morala da se prekine, prosto zato što su izazovi sa kojima se trenutno suočavamo tako veliki da je njihovo rešavanje izuzetno urgentno i ne možemo ih os­taviti sledećoj generaciji – usudiću se da kažem, zato što je pitanje da li će u tom slučaju i biti sledeće generacije. To što već decenijama sedimo na stotinama hiljada nuklearnih bojevih glava, ne treba da znači da smemo da verujemo da jedna od njih ne može u jednom trenutku i da eksplodira, ma kakva bila kontrola strateškog naoružanja. Manjak životnog prostora, hrane i najvažnijih resursa i energenata, na koje smo se navikli, iziskuje drastičnu promenu ponašanja ljudi na zapadnoj hemisferi. Nema mesta za ratove ili versku ne­toleranciju ako ćemo se hvatati u koštac sa izazovima poput demografske eksplozije ili klimatskih promena. Rešavanje većine ovih problema traži jedinstvo na nivou čovečanstva. To nikada do sada nijedna garnitura stanovnika ove planete nije uspela da postigne. Da bi se postiglo jedinstvo moraćemo da pronađemo snage, vere i mudrosti u svojim srcima i da pokrenemo jedan evolucioni mehanizam koji će nas od au­todestruktivnih bića kakva trenutko jesmo, pretvoriti u ljude koji zaslužuju da budu gospodari i domaćini ove fantastične i tako jedinstvene planete.

Pišu: Vladislava Stojmenović i Bojana Miletić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *