Regionalna putujuca škola – maj/jun 2008 – Hrvatska, Bosna i Hercegovina

8. januara 2013. | Društvo |
Koliko je ljudskih sudbina na ovom svetu, i koliko je sva­kome njegova životna priča najteža, o tome nema smisla ni govoriti… Ono što ću ja po svemu sudeći naušiti na ovoj školi je kako da se suočim sa svojom prošlošću i gubicima koje sam doživeo… Znam da ovo nije ni tema škole, kao i da sigurno ima ljudi čije su sudbine traumatičnije od moje, ali to i nije poenta ovog teksta ili moje price.. Ono što je mene nateralo na razmišljanje i nateralo da shvatim da ja nisam u sebi probavio ličnu priču i strah od smrti u neposrednoj blizini, neizbrisiv trag koji to u nama ostavlja, i osećaj gubitka i praznine koji nakon tog gubitka ostaje.

Moji roditelji nisu nestali u vihoru rata, ali sam provo­dio sa njima njihove poslednje dane i mesece, gledajući kako bolest može da slomi nekoga, ostavi čoveka bez dostojanstva i da ga ponizi, da ubije ono osnovno u njemu, pravo na život i pravo na donošenje odluka, mogućnost da pomogne sebi i drugima. Osećao sam se loše jer sam smrt bližnjih doživeo kao olakšanje, kao kraj jednog terora prirode nad samom sobom, pokušavajući da nađem odgovor na pitanje kako je to moguće, zašto se to dešava, prvi, a onda i drugi put bio u situaciji da stojim pred problemom, a da pritom ne postoji ništa što je u mojoj moći, ništa što bih ja mogao da urad­im, učinim, stajao sam nemoćan da bilo šta promenim, bez obzira na svu želju za akcijom, za promenom… Prolazio sam kroz faze očaja i besa, i shvatio da je nemoć najveća ljudska slabost, nemoć da se utiče na sudbinu ljudi koji su ti podarili život, nemoć da se izboriš sa ogromnom prazninom koja na­kon toga ostaje.

U kontaktu sa ljudima kojima drugi, neljudi, uskratili pravo na život, shvatio sam da, bez obzira koliko mislimo da smo jaki i sposobni da se uhvatimo u koštac sa ljudskim problemima, sa svim zlom koje se pojavljuje na svakom ko­raku i u svakom obliku, shvatio sam da je strah možda i os­novna pokretačka sila svakog zla. Strah od nepoznatog, strah od drugačijeg, strah od mogućnosti da budeš ugrožen, strah od sopstvene slabosti i strah od sopstvene prolaznosti, strah od toga da posle tebe neće ostati niko ili ništa što bi moglo da obezbedi naše mesto u istoriji ljudskog postojanja…

I sve vreme sam trazio odgovor na to šta je to što nas može naterati da i nakon siline udaraca koje primimo, mi nastavimo da hodamo uspravno i da, kao sa nekim prkosom, i dalje koračamo kroz život, i shvatio sam da je to Ljubav, ona sila koju osetimo kada radost i bol nekog drugog osećamo kao svoje i kada je ceo orkestar koji svira u nama naštimovan tako da zajedno sa drugim orkestrom svira jednu istu melod­iju. Ljubav je ta čudesna sila koja nas natera da dozvolimo da nas bujica života odnese daleko od patnje i bola, da nam da šansu za svaki novi početak i da nam mogućnost da ponovo i ponovo osetimo život kako nam struji kroz vene, osećamo radost kad se budimo i osećamo spokoj kad krećemo na spa­vanje.

Jer čovek koji je izgubio nešto što mu je drago će uvek mnogo bolje ceniti svaki sekund šanse da se oseća živim, dok je onaj koji ne zna da mu je život poklonjen, i to baš iz ljuba­vi, bedniji od puža golaća, iako sam možda drugačije misli.

LIFE BEGINS WITH A LOVE SO SPREAD YOUR WINGS AND FLY…

Piše: Marko Stanisavljević

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *