Sirija – humanitarna kriza

9. juna 2014. | Ljudska prava |

sirija

Krajem 2010. godine nizom protesta u islamskim zemljama Severne Afrike i Bliskog Istoka otpočelo je Arapsko proleće. Države poput Libije, Egipta i Sirije prošle su niz događaja koji su ostavili trajne posledice po društvo, ekonomiju i politiku ovih zemalja. Do kraja 2013. godine u Libiji i Egiptu došlo je do smene režima, u Egiptu se desilo čak dva puta od početka sukoba da je režim menjan, dok je u Siriji, uprkos velikim borbama, Asadov režim ostao na vlasti.

Nastala posle Prvog svetskog rata i sa sticanjem nezavisnosti posle Drugog svetskog rata, Sirija je postala država brojnih naroda koji su naseljavali njenu teritoriju. Njena multikulturalnost može da se vidi u spektru raznolikih naroda počev od Alavita, Druza, Asiraca, Jermena, Turaka i Kurda. Tome treba dodati i njenu multikonfesionalnost, 90% čine muslimani (74% suni, 16% razna grane šiita), a ostatak čine hrišćani.

 Mirni protesti u Siriji otpočeli su marta 2011. godine, ali su ubrzo zbog intervencije vlasti prerasli u nasilne demonstracije, koje su uvukle zemlju u dalje sukobe. Problemi koji su izazvali demonstracije bili su zajednički za sve zemlje obuhvaćene talasom Arapskog proleća. Protivljenje vlasti da uđe u bilo kakve reforme i njen snažan odgovor na demonstracije samo su ojačali volju opozicije da uđe u ozbiljniji sukob sa Asadovim režimom. Jedna od prvih ovakvih organizacija bila je Vojska slobodne Sirije (Free Syrian Army, FSA), koja je dejstvovala u vojnim akcijama protiv državnih snaga. Već na početku sukoba izostala je konkretna akcija međunarodne zajednice i globalnih sila, koja bi sprečila produbljivanje sukoba i narastajuću humanitarnu krizu. Osude i kritike Asadovog režima, koje su dolazile sa Zapada, nisu pomagale u rešavanju sukoba.

Prvi nagoveštaji humanitarne krize krenuli su još 2011-2012. godine, kada su Ujedinjene nacije podnele izveštaj o upotrebi artiljerijskog naoružanja od strane režima protiv civila. Aktuelna vlast u Siriji se nije zaustavila na ovome. Naprotiv, krenule su ozbiljnije akcije koje su u narednom perioduizazvale još veća stradanja. Organizacija Human Rights Watch je objavila dokaze koji jasno govore o lancu komande i načinu izvršavanja zločina nad civilima, uključujući masovno ubijanje, silovanje i mučenje.[1] Akcenat u svim izveštajima bio je stavljen na hemijsko naoružanje koje je vlast navodno koristila protiv građana, te su brojne humanitarne organizacije zahtevale hitnu akciju u sprečavanju njihove dalje upotrebe. Dogovor je postignut tek 2013. godine, kada je režim odlučio da pristupi predaji hemjskog naoružanja i njegovog uništavanja. Međutim, agresija je nastavljena upotrebom konvencionalnog oružja, što je dovelo do dalje eskalacije sukoba. Pretpostavlja se da je oko dvadeset hiljada ljudi poginulo nakon ovih događaja, tj. nakon predaje hemijskog naoružanja od strane zvaničnih vlasti.

Ugrožavanje ljudskih prava nije izostalo ni od strane opozicionih snaga. Bez obzira na tvrdnje u kojima se navodi da se opozicione grupe pridržavaju običaja rata, kao i međunarodnog humanitarnog prava, činjenice pokazuju mnogo krvaviju sliku. Masovna ubijanja, zarobljavanje i mučenje protivnika, kao i civilnog stanovništva, pogoršavaju situaciju u zemlji. Opozicionari su već bili optuženi za više desetina incidenata koji direktno krše ljudska prava. U međuvremenu, sirijski advokati, u inače teškoj situaciji, pokušavali su da prikupe dokaze i izjave svedoka u pogledu zločina počinjenih protiv čovečnosti. Ovo bi trebalo da posluži kao osnovni materijal koji bi se koristio tokom suđenja, a nakon okončanja sukoba.

Dodatne napore u sprečavanju daljih kršenja ljudskih prava učinile su razne organizacije, poput Arapske lige. Ona je predložila mirovni plan radi zaustavljanja daljeg nasilja nad civilima od strane vlasti, pružanja veće medijske slobode, kao i smanjivanje pristustva vojske u civilnim područjima. Vršen je snažan pritisak od strane Lige na Savet bezbednosti kako bi plan bio sproveden u delo. Na žalost, plan nije imao većeg uspeha, a Arapska liga je pristupila uvođenju sankcija režimu.

Odgovor na humanitarnu krizu u Siriji od strane Evropske unije bio je ozbiljniji, ali nije vodio ka konkretnim akcijama koje bi mogle da pomognu u zaštiti ljudskih prava. Uvođenje ekonomskih sankcija, kao i zabrana viza pripadnicima sirijskog režima, samo je pogoršalo situaciju u zemlji. Zapravo, nedugo nakon ove odluke Unija je morala da modifikuje svoje sankcije kako bi mogla da pruža neophodnu pomoć ugroženom stanovništvu u zemlji.

 Ujedinjene nacije pokušavale su na razne načine da pristupe sukobu u Sirji, ali malo toga je sprovedeno u delo. Problemi su nastali prvenstveno oko neslaganja u Savetu bezbednosti o tome kako bi trebalo da se reaguje, a da se pritom ne naruši Povelja i na taj način dođe do direktnog mešanja u građanski rat. Ipak, uspostavljena je specijalna misija za Siriju koja bi trebalo da deluje preventivno na dalje nasilje, kao i da pokuša da zaustavi dalju humanitarnu krizu.

Širinu krize, koja je nastala ovim sukobom, potvrđuje ogroman broj izbeglih na teritoriji Turske, Iraka, Egipta i Jordana. Procene o broju raseljenih kreću se od oko milion na početku sukoba, dok najnoviji izveštaji govore o čak sedam miliona prinudno raseljenih lica. Naravno, tu ne treba izostaviti žrtve koje su nastale tokom samog sukoba, oko sto hiljada ljudi koji su poginuli kako na strani opozicionih grupa, tako i na strani režima. Brojne organizacije i dalje nastoje da što većem broju ljudi pruže pomoć koja je neophodna, ali zbog trenutne situacije i samih sukoba, koji još uvek traju u zemlji, ovakve akcije nisu uvek izvodljive. Pored ljudskih žrtava tu je i ogromna šteta načinjena kulturnoj baštini, veliki broj spomenika i arheoloških nalazišta je uništen ili opljačkan. Statistički izveštaj iz decembra 2013. godine, koji je sačinila organizacija Human Care Syria,[2] pokazuju da je pomoć potrebna za 6.800.000 ljudi, 4.250.000 je interno raseljenih lica, a oko 2.150.000 je broj registrovanih izbeglica i onih koji čekaju na registraciju.

Posle gotovo tri godine oštrih sukoba u zemlji, više miliona izbeglica i razorene države, najveći pomak je načinjen u pregovorima sa režimom o predaji hemijskog naoružanja i njegovog uništavanja. Ono što i dalje izostaje jeste rešavanje sukoba i problema treorističkih grupa koje nikome ne polažu račun, a koje su i dalje vrlo aktivne u zemlji. Ostaje i veliki problem brige o izbeglicama i raseljenim licima, kao i o stanovništvu koje je ostalo u zemlji.

                                    Autor: Igor Pejić
Foto: Telegraph.co.uk

[1] Videti na: http://www.responsibilitytoprotect.org/index.php/crises/crisis-in-syria

[2] Statistic Report December 2013. Human Care Syria, dostupno na: http://www.humancaresyria.org/images/uploads/documents/Syria-StatisticalReport-December2013.pdf

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *