Smrtna kazna i društvena odgovornost

11. decembra 2013. | Ljudska prava |

Piše: Jelica Mašojević

Smrtna kazna slika 2Smrtna kazna jedna je od najstarijih krivičnih sankcija, direktni izdanak talionskog shvatanja krivične pravde, odmazde i krvne osvete. Iako negira fundamentalno pravo na život i vezuje se za anahrona poimanja svrhe kažnjavanja, smrtna kazna je nadživela svoje korene i još uvek se primenjuje u određenom broju zemalja.

Prodor načela humanosti i afirmacija učenja o ljudskim pravima izmenili su percepciju svrhe kazne i rezultirali snažnim zamahom abolicionizma, u teoriji i praksi. Opstanak smrtne kazne, uprkos tome, opravdava se problematičnom argumentacijom.

Jedna grupa argumenata sledi teorijski prevaziđene retributivističke koncepte tvdnjom da je smrtna kazna, sa moralnog stanovišta, jedina adekvatna sankcija za teške zločine. Ovo shvatanje, reafirmacijom ideje pravedne odmazde, donosi rizik nedopuštenog zaoštravanja krivičnopravne represije i zloupotrebe. Ukoliko sankcije isključivo zasnivamo na apstraktnim kategorijama pravde i morala kao jedinoj svrsi kazne, pitanje je gde su granice prepoznavanja pojmova morala i teškog zločina i da li posedujemo adekvatne garancije koje bi sprečile zloupotrebu ovih pojmova zarad ostvarivanja nedopuštenih ciljeva totalitarne, rasističke i svake diskriminatorne politike. Anticivilizacijska praksa zemalja šerijatskog prava sa izrazito nehumanim metodama pogubljenja, namenjenim brojnim seksualnim i religijskim deliktima, svedoči o opasnosti zloupotrebe kategorije morala.

Ne treba ispustiti iz vida ni mogućnost sudske greške (koju pogubljenje čini nepopravljivom) kao rezultat propusta nekog od aktera postupka, ali i činjenice da je apsolutnu objektivnost i nepristrasnost praktično nemoguće postići. Pravna pravila teže da budu objektivna, ali se iza opštosti pravilâ može kriti osnov diskriminacije. I pod pretpostavkom apsolutne objektivnosti zakona, ostaje pitanje subjektivnosti onih koji zakon primenjuju. Interpretacija normi, koje bi trebalo da budu objektivne, nesumnjivo biva propuštena kroz ličnu percepciju sudije. Čak i ako zakon nije diskriminatoran, ko može da nam garantuje da je sudija potpuno nepristrasan, onako kako pravo uči da mora biti? Čini se da nema dovoljno garancija da niko nevin ne bude osuđen. Da li u takvim okolnostima treba dopustiti da država i njeni službenici raspolažu ljudskim životom?

Smrtna kazna slika 1Argumenti u prilog smrtnoj kazni koji polaze od utilitarističkog shvatanja svrhe kažnjavanja, smatraju da u slučajevima koji opravdavaju izricanje najteže kazne ne postoji mogućnost preventivnog delovanja na učinioca, njegove rehabilitacije i reintegracije u društvo. Konkretni pojedinac je izgubljen za zajednicu, te je neophodno da se on eliminiše iz društva i na taj način, zastrašivanjem i društvenom osudom, ostvari svrha generalne prevencije. Međutim, takav učinak je diskutabilan jer ne postoje uverljivi podaci o tome da se primenom smrtne kazne dovoljno utiče na potencijalne učinioce da ne vrše krivična dela njome zaprećena. Eliminacija osuđenika može biti osvarena trajnom izolacijom, kaznom doživotnog zatvora, ali zagovornici smrtne kazne tu afirmišu ekonomski momenat − dugotrajne zatvorske kazne, neupitno skupe, idu 1 na teret cele društvene zajednice. Da li je mogućnost sudske greške i osude nevinoga na kaznu lišenja života jeftinija od dugotrajne kazne zatvora? Čak i ako bismo sebi dopustili da ekonomski procenjujemo vrednost ljudskog života i rizikujemo potencijalna pogubljenja nevinih zarad mira poreskih obveznika, ne treba zaboraviti činjenicu da su učinioci krivičnih dela i njihove porodice takođe deo društvene zajednice, te će i oni snositi troškove dugotrajne zatvorske kazne. Moglo bi se postaviti još i pitanje odgovornosti društva za kriminalitet, a ne samo lične odgovornosti pojedinca koji je prekršio pravila. I zločinci su deo društva koje svojim postojanjem preuzima odgovornost za sve svoje članove i svojim ustrojstvom možda najpresudnije utiče na njihove živote. Nije li pravednija raspodela te odgovornosti tako da pojedinac bude lišen slobode, a društvo snosi trošak njegove izolacije, umesto što lišava života one koji su prekršili pravila?

Čini se da nijedan od gornjih argumenata zagovornika smrtne kazne: ni pravedna odmazda, ni nemogućnost reintegracije i postizanje generalne prevencije zastrašivanjem, ni ekonomski momenat, ne može u dovoljnoj meri da opravda oduzimanje života od strane države zbog kršenja krivičnopravnih propisa. Rizik osude nevinih koji se time preuzima, etička problematičnost i, konačno, nehumanost sudske egzekucije, odnose prevagu u savremenom svetu. Tome u prilog govori i izveštaj organizacije za zaštitu ljudskih prava Amnesti Internešnal za 2012. godinu, koji beleži trend smanjivanja broja egzekucija u zemljama čije zakonodavstvo poznaje smrtnu kaznu (sa izuzetkom Iraka u kome se broj pogubljenja skoro udvostručio u odnosu na 2011. godinu), kao i povećanje broja zemalja abolicionista.1

 

1 Death Sentences and Executions 2012, Amnesty International Report,
http://www.amnestyusa.org/research/reports/death-sentences-and-executions-2012. 23. 10. 2013

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *