Smrtna kazna ili NE?

18. septembra 2014. | Društvo |

smrtna-kaznaNedavno bili smo svedoci svirepog ubistva počinjenog 26. jula posle ponoći od stane Dragana Đurića (34) nad maloletnom Tijanom Jurić (15) iz Bajmoka. S obzirom da nema dokaza da je počinilac tog dana pratio žrtvu niti imao raniju nameru da je ubije, ovaj način ubistva se prema krivičnom pravu smatra za ubistvo na svirep i podmukao način i u našoj zemlji za ovako težak zločin predviđena je najviša kazna od 30 do 40 godina zatvora. Međutim 7. avgusta, istog dana kada je slučaj iznesen u javnost, na Fejsbuku je osvanula grupa podrške smrtnoj kazni i peticija za ponovno uvođenje iste. Koliko god ovo monstruozno ubistvo bilo strašno, toliko su strašni i predlozi pojedinaca sa Fejsbuka na koje sve načine bi trebalo presuditi Draganu Đuriću. Takođe smo bili svedoci oprečnih izjava ministara, sa jedne strane ministra pravde Nikole Selakovića koji smatra da je: „…kaznena politika dovoljno stroga. Možda ljudima koji su prilično potrešeni ovom tragičnom vešću, kada razmišljaju više emocijama nego glavom, (kaznena politika) izgleda blaga, a ne znam ni da je bilo ko zvanično zatražio uvođenje smrtne kazne.” rekao je ministar pravde. Dok je, sa druge strane njegov kolega ministar policije Nebojša Stefanović u obraćanju javnosti izjavio: “Zbog ovakvog krivičnog dela nekad mi je žao što je Srbija ukinula smrtnu kaznu. I možda naše društvo nije bilo spremno za prihvatanje svih pravnih tekovina Evropske unije, poput ukidanja smrtne kazne. ”

            “U ujedinjenoj Evropi sutrašnjice, smrtna kazna bi morala biti prvi član Evropskog zakona kome se svi nadamo” piše pomalo proročki, a pomalo zaneseno Alber Kami 1957. u svom eseju Razmišljanja o giljotini koji je objavljen posthumno 1965. godine. Prvi u istoriji su humanisti u doba Prosvetiteljstva istupali protiv ove vrste presude, dok se u XX veku uglavnom ta polemika uokvirila na dve opozitne političke orijentacije – levice i desnice. Levica je ta koja se zalaže za ukidanje smrtne kazne, a konzervativci su oni koji je favorizuju. U daljem tekstu ćemo argumente i protivargumente provesti kroz tri ključna pitanja u kojima se ogleda ova polemika.

            Jedno od tri spomenuta pitanja je odmazda. Za konzervativce koji ljudsku prirodu pre svega smatraju haotičnom, nemirnom i zlom, potpuno je razumljivo da država kao aparat mora da “stavi uzde narodu” i samim tim, kada je to neophodno, da ga kazni. Posmatrajući državu poput hijerarhijskog organizma na čijem čelu je vlast, kojoj građanin mora da se pokorava, ona pretpostavlja da je neophodna odmazda koja bi aritmetički zadovoljila pravdu. Na primer, u SAD-u je dovedeno u pitanje uverenje da su porodice žrtava, koje su prisustvovale pogubljenju ubica, bile zadovoljene u svom osećanju pravde. Smrtna kazna je tokom Srednjeg veka kada je presude izricao suveren ili crkveni autoritet pronalazila opravdanje za ovaj čin u besmrtnosti duše, jer je bolje da neko bude kažnjen i okaje grehe na ovom svetu kako bi pred strašnim sudom njegova kazna bila ublažena. Ali kako stvari stoje od XIX veka kada država i institucija pravosuđa preuzimaju mesto koje su nekad imale plemstvo i crkva? Odmazda je na ovaj način naplata duga društvu, odnosno prirodna potreba da se neko kazni kada je državni zakon povređen kao što je to nekad bio Božiji zakon. Niče u Genealogiji morala to naziva osvetom koja biva prenesena iz odnosa pojedinaca na odnos države spram pojedinaca, tako se država sveti pojedincu za počinjeno krivično delo i spušta na nivo ubice. “Primitivna aritmetika” reći će Alber Kami koja uz to nije ništa više od relativne odredbe. Možda najsnažniji argument protiv smrtne kazne u ovom kontekstu jeste opasnost da nevini budu osuđeni na smrt, jer prema računici verovatnoće primenjenoj na mogućnost sudske greške, od 257 slučajeva biće osuđena jedna nevina osoba.

            Drugo pitanje jeste egzemplarnost. Ovaj argument se uglavnom koristio prilikom javnih pogubljenja kao davanje primera narodu šta ih čeka ako se odvaže na neki zločin. Ali kako je javno pogubljenje ukinuto ovaj argument izgubio je na težini. Međutim, hajde da se bavimo ovim argumentom van istorijskog konteksta, sa činjenicom da možda ipak zastrašivanje može da bude moguće, s obzirom na saznanje da je neko zbog svog zločina osuđen na smrt. Protivargument na ovo obrazloženje jeste da nemamo pouzdane dokaze na koji način egzemplarnost deluje na pojedince. Prema rezultatima jednog istraživanja sprovedenom u Britaniji dešavalo se da na pogubljenju lopova njegovi saborci kradu od publikuma koji posmatra javnu egzekuciju. Od 250 obešenih, njih 170 je ranije već prisustvovalo pogubljenjima. Konzervativci na ovo uzvraćaju: “Ništa ne dokazuje da je smrtna kazna egzemplarna, ali nemamo načina da ako kažemo kako mnoge nije uplašila, saznamo broj onih koje jeste.” Dakle,  da su se možda neki kriminalci uplašili, ali mi nemamo pouzdanih dokaza da oni uopšte postoje, prilično je neuverljiv i ispolitiziran odgovor na protivargument. Jedan drugi dokaz bi vrlo lako mogao da ga obori, a to je činjenica da se u Kanadi od ukidanja smrtne kazne 1976. konstantno smanjuje stopa ubistava za razliku od SAD-a gde je i dalje na snazi ova vrsta presude. Sa druge strane, egzemplarnost ne može da deluje na nekog ko izvršava ubistvo u afektu. Mnoge ubice jednostavno nisu kriminalci, već ih nekakve životne okolnosti nateraju da počine krivično delo.

            Poslednje pitanje ove polemike jesu troškovi. Argument za smrtnu kaznu u ovom smislu je možda najjači, gde se jednostavno kaže da onaj koji je počinio teško krivično delo treba da bude pogubljen i samim tim mu na izvršavanju duge zatvorske kazne država ne bi plaćala boravak u zatvoru. Međutim, sam sudski proces donošenja smrtne presude veoma je dugačak i sam po sebi skup, kao i izvršenje kazne u nekim državama. Pošto se, dok je postojala, u Srbiji smrtna presuda izvršavala streljanjem, ekonomičnije je bilo ubiti počinioca nego placati mu boravak u zatvoru narednih 40 godina.

            Na samom kraju morali bismo da napravimo rez i u ovu polemiku uvedemo slučaj Dragana Đurića. Naime, kada bi naša država popustila pred pritiskom revoltiranog naroda i njihovim zahtevom da se Tijanin ubica osudi na smrt, to bi bio presedan i samim tim ne bi bio pravna regulativa koja obezbeđuje jednaka prava za sve građane. Zato bi se morala trajno ponovo uvesti smrtna kazna, a to bi značilo da bismo bili jedina država koja pretenduje da postane članica EU sa ovom vrstom pravosudne mere i, uz to, jedina država koja je ukinula smrtnu kaznu, a potom je vratila na snagu. S druge strane, šta bi se time postiglo, osim vraćanja kazne koju smo ukinuli pre više od jedne decenije? Da li bi Tijanini roditelji bili zadovoljeni u osećanju pravde, ako bi država ubila ubicu njihovog deteta? NE. Da li bi u budućnosti bila moguća sudska greška u dosuđivanju ove presude? DA. Da li bi ubistvo Dragana Đurića imalo bilo kakvu egzemplarnost? NE? Da li Srbija treba da ponovo uvede meru koju je 2002. godine izbacila iz svog pravosudnog sistema? Naravno da NE. Da li će osuđenikov boravak u zatvoru narednih 30 ili 40 godina biti bespotreban trošak za državu Srbiju? Ovde bismo valjali malo zastati, jer zaista na koji način treba da se “upotrebi” osuđenik koji dobije ovako dugu zatvorsku kaznu? U skladu sa biopolitikom očuvanja i korišćenja života o kojoj govori Mišel Fuko, osuđenik bi mogao da bude smešten na izdržavanje kazne u zatvor koji bi mu omogućio upošljavanje kako bi državi donosio prihode, a ne samo rashode. Ovakvi zatvori u našoj državi nisu još u potpunosti zaživeli, ali jedan od primera je Kazneno-popravni zavod u Nišu koji ubira profit od rada zatvorenika. Na ovaj način bi osuđeniku takođe bilo ukazano dostojanstvo i pružena šansa za pokajanje tokom izdržavanja duge zatvorske kazne.

Autor: Nenad Lančuški
Foto: e-novine.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *