Šta je i šta radi pomirenje?

3. septembra 2015. | Društvo |

pomirenje

Retko gde na svetu reč pomirenje, u svom najširem kontekstu, nailazi na tako negativnu konotaciju, kao u slučaju Balkana i Srbije. Kada na Internet pretraživačima ukucate reč pomirenje, većina rezultata na koju ćete naići jesu vesti vezane za međunacionalno/multietničko pomirenje na kome se već dugi niz godina u regionu, ali i u samoj Srbiji insistira. Međutim, retki su projekti i inicijative koji, osim demagoških poruka nude građanima odgovor na prosto pitanje – šta je to pomirenje i šta mi, kao građani, dobijamo od njega?

Pomirenje nije homogen pojam. Među brojnim dostupnim definicijama, za potrebe ovog teksta, izabrali smo onu, koja pomirenje definiše kao „aktivnost/proces usklađivanja nečijeg mišljenja/verovanja sa mišljenjima/verovanjima drugih“1. Složićete se da je definicija nesrećna i da u široj populaciji ona ne samo da može produbiti nesigurnost oko pravog značenja pojma i šta iza njega stoji, nego čak izazvati i otvoren otpor, koji tako lepo znaju da iskoriste mnogobrojne „patiotske“ snage „gladne“ poslaničkih/odborničkih mesta na nacionalnim, odnosno lokalnim izborima. Nesigurnost oko onoga šta se krije iza pojma pomirenje nije rezultat samo gorepomenute definicije, već i činjenice da se na odgovor na pitanje „šta je to pomirenje“ ne može naći zadovoljavajući odgovor (niti kroz domaće medije, a pogotovo ne kroz Internet, kao rastući izvor informacija u slobodnom svetu). Ništa bolja situacija nije ni kod drugog suštinskog pitanja, kada se pomene tema pomirenja – šta dobijamo od njega? Postavljanjem ovog pitanja dolazimo do istog zaključka – prosečno stanovništvo, koje želi da se informiše o pojmovima vezanim za paradigmu pomirenja ne može o njima ništa konkretnije da sazna, već biva zasipano svakodnevnim vestima iz mahom tablodinih medija, kojima je osnovna misija da potpiruju požar tamo gde ga nema, odnosno naprave dodatnu konfuziju u glavama čitalačke publike.

Ipak, međunacionalno/multietničko pomirenje ne može biti shvaćeno samo kao pojam, ono je i proces. Proces, koji počinje od pojedinca i naroda. Tek kada se narod sam sa sobom pomiri i generalno uskladi polazne premise o verovanjima i mišljenjima (skladno gore navedenoj definiciji) možemo preći na multietnički nivo, najsloženiji od sva tri pomenuta. Na Balkanu i u Srbiji ljudi se ne mire sa samim sobom. Time pojedinci ne doprinose širem pomirenju, kako na nivou nacije, tako i na međuetničkom nivou. Naprotiv, pojedinci, a pogotovo oni sa širokim javnim ovlašćenjima, često doprinose novim, višedimenzionalnim raskolima. Tako ne moramo ići dalje u istoriju kako bismo naveli klasičan primer nepostojanja pomirenja, odnosno (ne)usaglašavanja stavova u pogledu pojedinog događaja, već je dovoljno da pomenemo skandaloznu sudsku odluku da se osvedočeni fašista i kvinsling, četnički vojvoda Dragoljub Mihajlović rehabilituje u cilju „pomirenja u Srba“2. Naravno da ovakva odluka nije proizvela nikakvo pomirenje, niti je uskladila stavove, već dovela je do daljih podela u javnosti, koja se ne tako teško može podeliti i prema hronološki daljim istorijskim previranjima čak i na „obrenovićevce i karađorđevićevce“ time dovodeći u pitanje i ostatak novovekovne istorije Srbije, a sve to pod maskom „pomirenja“.

Situacija nije ništa bolja ni u ostatku regiona, u čijim odnosima sa Srbijom s vremena na vreme možemo videti relikt prošlosti, oličen u okrivljavanju Beograda ne samo za sve regionalne, nego često i međuetničke probleme na nacionalnom nivou pojedinih država. Ipak, pojedini predstavnici regiona su u pogledu famozne paradigme pomirenja daleko bolje pozicionirani nego Srbija i to isključivo zbog članstva/bližih odnosa sa „klubom 28“. Drugačije ne možemo objasniti neadekvatne, a često i skandalozne odluke EU poput najskorije da ne reaguje na novi „multietnički požar“ u susedstvu izazvan ukidanjem korišćenja ćirilice kao zvaničnog pisma u Vukovaru3, gradu u kojem, prema popisu iz 2011. godine živi preko 34% pripadnika srpske nacionalnosti4, kojima je ćirilica jedno od zvaničnih pisama. Akt o ukidanju ćirilice kao konstitutivnog pisma grada Vukovara samo je šlag na torti, koji pokazuje da odnosi Srbije i Hrvatske, i dalje više vuku u minus nego u plus.

Iako je EU, neosporno, značajan faktor u regionu (pa i po pitanju pomirenja), čini se da ona ne razume u biti koliko je region „lako zapaljiv“ po donošenju odluka sličnih gorepomenutim. Iako je sama EU nastala kao projekat integracije i približavanja njenih država članica u periodu nakon Drugog svetskog rata i njemu pratećih međuetničkih sukoba, ona svojim uzdržavanjem po pitanju osuđivanja akata, koji međunacionalnom pomirenju apsolutno ne doprinose pokazuje da paradigmu ne razume najbolje.

Nažalost, ne razumeju ga ni regionalni, pa ni srpski donosioci odluka. Stoga se i pominjanje istog svodi na puke plastiče izjave, poput premijerove da „neće odustati od pomirenja regiona“5 (koja je nepotrebno ispratila odličnu inicijativu o utvrđivanju zajedničkog datuma sećanja na žrtve sukoba na prostoru bivše Jugoslavije6). Donosioci odluka ne razumeju da pomirenje neće doći samo od sebe, a pogotovo neće doći dok region ne bude izašao na kraj sa rastućim, katastrofalnim socio-ekonomskim stanjem. Stoga donosioci odluka moraju ostaviti po strani demagogiju i okrenuti se srži problema – socio-ekonomskim pitanjima. Dok god oni ne budu uspešno rešeni, igra upiranja prstiju i traženja krivaca u drugim regionalnim akterima za probleme u sopstvenom dvorištu biće aktuelna.

U skladu sa navedenim, danas, mahom neinformisanom i sve gladnijem stanovništvu bez perspektive i vizije nije do pomirenja, ali jeste do saradnje na konkretnim projektima, koji će im doneti dovoljno sredstava za jedan normalan život (iliti nedosanjani „srpski san“). Stoga se i donosioci odluka moraju okrenuti pronalaženju načina da u prvi plan stave saradnju sa ostalim etnicitetima na prostoru regiona, a potom i ostvarivanju iste. Uostalom, ovakve inicijative nisu strane ostalim sektorima (mimo državnog), a pogotovo ne onom „organizovanom“.

Za kraj, ne želimo da zaključimo razmatranje pomirenja u regionu, a da ne navedemo predviđanje odgovora na čuveno pitanje – Hoćemo li se pomiriti? Skladno trenutnim tendencijama – nećemo. Uz opšti porast ultranacionalističkih i fašističkih ideja praćenih sve težim socio-ekonomskim problemima, regionu se ne piše dobro. Za pomirenje nije kasno, čak bismo rekli i da je prerano u određenim segmentima, a za saradnju pogotovo nije. Upravo je saradnja ključna reč, koju donosioci odluka moraju imati u vidu. Saradnja je reč koja je izgradila Evropsku uniju, preko Zajednice za ugalj i čelik, jer nije bila još jedna reč u demagoškim govorima na temu pomirenja njenih „očeva osnivača“. Takva saradnja je neophodna i Balkanu, ne samo zbog poboljšanja socio-ekonomske situacije, nego i preživljavanja sve turbulentnijeg vremena promena u kome živimo, odnosno prilagođavanja sve izvesnijoj „Evropi više brzina“. Uđimo u „balkansku brzinu“ sarađujući, a pomirenje ćemo već pokupiti duž dugog puta pred nama.

Autor: Gavrilo Nikolić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *