Šta je za mene Evropska unija?

19. novembra 2015. | Društvo |

j0437356 (1)Ovaj esej je osvojio drugu nagradu na takmičenju eseja u okviru programa EU debate u organizaciji Instituta za evropsku politiku.

Ekološki problemi naspram održivog razvoja, ekonomska kriza naspram rasta bruto društvenog proizvoda, česti sukobi naspram želje za mirom, izolovanost naspram multikulturalizam, i tako dalje, sve su to savremene ali i stare svetske dileme i problemi koje kroz aktivnosti, pre svega, rešavaju globalni akteri. Prema mom mišljenju Evropska unija je jedna od dominantnih sila savremenog doba na globalnom nivou, pored Sjedinjenih Američkih Država, Rusije i Kine. Odmah se može uvideti da je Evropska unija jedna specifična tvorevina među dominantnim državama na globalnom nivou. Ali baš ta specifična tvorevina, koja je karakteriše od njenog nastanka odnosno od Evropske zajednice za ugalj i čelik1 preko Evropske ekonomske zajednice2 i Evropske zajednice do aktuelne Evropske unije3, element je koji je čini prilagodljivom na različite izazove, rizike, pretnje i okolnosti.

Međutim, ništa nije savršeno, sve što postoji ima prednosti i mane, a manama se često pridaje veći značaj. Identičan odnos se ima i prema Evropskoj uniji, nepravedno uviđajući samo njene nedostatke, mane i probleme. Tačno je da Evropska unija ima svoje prednosti i mane, odnosno visoko razvijene oblasti i one koje poseduju prostor za unapređenje i poboljšanje, što je i cilj integracije. Smatram da u svemu treba poći od vrlina, a ne od njihovog marginalizovanja. Iz tog razloga, sa velikim zadovoljstvom želim da prikažem šta za mene, kao mladu osobu koja ima dvadeset i tri godine, predstavlja Evropska unija. Evropska unija za mene predstavlja oazu mira, zajedničkih vrednosti, multikulturalizma, zajedničkog tržišta, mesto viših standarda, održivog razvoja odnosno obećavajuće perspektive za budućnost, itd.. Međutim, u ovom eseju želim da predstavim dve karakteristike Evropske unije koje su prema mom mišljenju najbitnije za savremeno društvo, međunarodne odnose i njihove probleme. To su činjenice i argumenti koji predstavljaju Evropsku uniju kao oazu mira i globalnog ekološkog lidera.

Prema mom mišljenju Evropska unija je oaza mira, mesto gde između dvadeset i osam4 država članica vlada prijateljstvo, saradnja i harmonija. Od takvog zdravog okruženja benefite imaju države članice u svim oblastima. Iz tog razloga je Evropska unija 2012. godine nagrađena Nobelovom nagradom za mir, što samo dokazuje uspeh koji je ona postigla na unutrašnjem i spoljašnjem planu. Iako su se na evropskom kontinentu dogodile brojne katastrofe, poput Prvog i Drugog svetskog rata, Evropa je uspela da prevaziđe rivalstva i neprijateljstva kroz proces integracije. Ideja o ujedinjenoj Evropi mogla se čuti često u prošlosti, čak i pre stavova ser Vinstona Čerčila ’40ih godina prošlog veka. Međutim, veoma je važno napomenuti da je sadašnja oaza mira Evropske unije nastala na temeljima razrušene Evrope nakon Drugog svetskog rata. Uzrok ujedinjavanja u Evropi jeste neprijateljstvo između Francuske i Nemačke, ali one su shvatile, i ipak imale želju, da se rivalstvo prekine i mirnim putem reši problem sporenja oko oblasti Rur i Sar. Sa druge strane, zemlje BENELUX5, nakon užasnog iskustva koje su doživele tokom Drugog svetskog rata, želele su siguran mir, kako bi eliminisale svoj strah, te su se iz tog razloga pridružile Evropskoj zajednici za ugalj i čelik. Na taj način se idejom mira i saradnje proterao strah, rivalstvo i nepoverenje među državama, a zavladalo je pomirenje, saradnja i prosperitet u mnogim oblastima. Takav model rešavanja problema straha od ponovnih vojnih napada ili ekonomskih rivalstava, navedene države, rešavale su sve dubljom integracijom. Od tog trenutka počinje da se stvara proces integracije, ujedinjenje Evrope, odnosno Evropska unija kao njen sadašnji oblik koji ima tendencije da se proširuje. Nakon navedenih država evropskoj integraciji su se pridruživale i druge države šireći na taj način ideju mira i saradnje. Na primer, na unutrašnjem planu, širio se mir na evropskom kontinentu članstvom Grčke u Evropskoj zajednici 1981. godine što se može tumačiti kao cilj da se onemogući povratak na prethodno dominantnu diktaturu u Grčkoj, koja je bila u kontrastu prema demokratskom uređenju i vrednostima ujedinjene Evrope. Odnosno, članstvom u Evropskoj zajednici Grčka je postala partner a ne protivnik, te se na taj način proširila oaza mira i obalama Jonskog, Egejskog i Sredozemnog mora. Nakon toga, članstvom Portugala i Španije 1986. godine rešen je identičan problem sa diktatorskim nasleđem, osigurane demokratske vrednosti i proširena je oaza mira na evropskom kontinentu među državama. I naredna proširenja, pre svega, proširenja iz 2004., 2007. i 2013. godine imala su za cilj da od bivših komunističkih država6, koje su bile rivali ujedinjene Evrope, stvori partnere i proširi mir na evropskom kontinentu. Takođe, i buduća proširenja će težiti istom cilju, a ovakav model saradnje predstavlja primer da i najveći protivnici mogu postati partneri zarad zajedničkih interesa. Na taj način izgrađuje se Evropska unija na temeljima pomirenja, mira i demokratskih vrednosti, a na osnovnu toga ostvaruje se stabilnost, saradnja i prosperitet. Mir, a na osnovu njega, i saradnja osnova su zdravih odnosa između savremenih država. Paralelno sa širenjem mira na unutrašnjem planu, kroz proces evropskih integracija, Evropska unija je širila ideju mira i na međunarodnom nivou kao medijator pri rešavanju sporova. Na primer, Evropska unija je preuzela ulogu medijatora pri rešavanju sporova kroz proces pomirenja, a pre svega kroz širenje demokratskih vrednosti. Ratni sukobi između evropskih državama su pre integracije postojali, a danas su nezamislivi sukobi između država članica jer je pobedilo pomirenje i saradnja, a zavladao je mir na evropskom kontinentu. Za mene kao mladu osobu navedena konstatacija predstavlja glavni i najbitniji rezultat procesa evropskih integracija do sada, a ona pozitivno utiče i pruža sigurnost svim građankama i građanima Evropske unije. Ekonomski benefiti i brojne druge koristi koje države članice imaju na osnovu saradnje i partnerstva, nadvladali su sve izazivače sukoba.

Druga važna aktivnost, koja je za mene kao mladu osobu veoma bitna, a kojoj Evropska unija doprinosi jeste poboljšanje uslova života kako na teritoriji starog kontinenta (Evrope) tako i na globalnom nivou kroz kreiranje visokih ekoloških standarda. Činjenica je da je čovek svojim delovanjem stvorio brojne posledice koje negativno utiču na sve stanovnike naše planete, a poznato je da se ekološki problemi ne mogu omeđiti unutar određene teritorije ili granica država, te iz tog razloga mogu negativno da utiču na život građanki i građana Evropske unije. Oduvek je cilj Evropske unije bio ekonomski razvoj zasnovan na zajedničkom tržištu, ali on može imati negativne posledice na životnu sredinu. Na osnovu toga javila se potreba da se države ujedine u rešavanju navedenog problema. U savremenim okolnostima rešenje jeste sklad između ekonomskog razvoja i adekvatne ekološke politike. Međutim, tendencija Evropske unije jeste da se proširuje i samim tim širi zajedničko tržište ali i ekološku politiku. Zato je Evropska unija prepoznala imperativ modernog doba i aktivno se uključila u kreiranje sopstvene ekološke politike od onog trenutka kada je navedena tema počela da zauzima bitno mesto na svetskom nivou. Zarad boljeg razumevanja ekološke politike Evropske unije bitno je napraviti distinkciju, odnosno razlikovanje, između starih i novih država članica. Pod terminom stare države članice Evropske unije podrazumevaju se one države članice koje su pristupile Evropskoj uniji zaključno sa proširenjem koje se dogodilo 1995. godine (Francuska, Italija, Nemačka, Belgija, Holandija, Luksemburg, Velika Britanija, Irska, Danska, Grčka, Španija, Portugal, Finska, Švedska i Austrija), navedene države su od Evropske unije napravile globalnog ekološkog lidera. Stare države članice imale su sluha za tadašnje ekološke probleme te su delovanje Evropske zajednice organizovale na najbolji mogući način kako bi očuvale životnu sredinu. Veliki uticaj na angažovanje tadašnje Evropske zajednice na polju ekološke politike bio je događaj koji su Ujedinjene nacije organizovale 1972. godine, kroz Konferenciju o ljudskoj sredini u Stokholmu čiji je rezultat bio da se vladama da podrška za stvaranje ministarstva zaduženih za životnu sredinu, takođe životna sredina proglašena je za bezbednosni problem na globalnom nivou (Ejdus, 2012:195). Tada je otpočela ekološka revolucija koja još uvek traje, odnosno otpočelo se sa aktivnim vođenjem ekološke politike koja je neophodna kako bi se obezbedila izvesna budućnost za naredne generacije, a svoju ulogu i značaj u tome našla je i Evropska zajednica u skladu sa međunarodnim okolnostima. Evropska zajednica je još 1973. godine usvojila prvi Akcioni plan u oblasti zaštite životne sredine (trenutno je aktuelan sedmi Akcioni plan), a Jedinstvenim evropskim aktom iz 1987. godine uvela je poglavlje pod nazivom životna sredina u jedan od svojih zvaničnih dokumenata, a nakon toga su svi Ugovori koje je usvajala Evropska unija sadržali odredbe o zaštiti životne sredine (Ugovor iz Mastrihta, Ugovor iz Amsterdama, Ugovor iz Nice, Ugovor iz Lisabona). Dokumenti koje je Evropska unija usvojila predstavljaju smernice za zemlje kandidate u kojem smeru treba da sprovode svoje ekološke politike kako bi što pre postale članice Evropske unije. Stare države članice Evropske unije imale su jaka nacionalna zakonodavstva u oblasti zaštite životne sredine, iz tog razloga je bitno napomenuti da su one prenele svoja zakonodavstva na nadnacionalni nivo Evropske unije što znači da su na taj način uticale na stvaranje prava i propisa Evropske unije u ovoj oblasti. Odnosno, stare države članice su radile na stvaranju ekoloških uslova koje će naredne države morati da ispune kako bi postale punopravne članice. Dalje, bitno je napomenuti da u okviru institucija koje funkcionišu u Evropskoj uniji Evropski parlament predstavlja najzeleniju instituciju jer sa svojom aktivnom Grupom Zelenih u velikoj meri utiče na kreiranje ekološke politike i zakonodavstva Evropske unije. Takođe, veoma je važno istaći da je Evropska unija potpisala Protokol iz Kjota (1997.), odnosno obavezala se da smanji emisiju gasova koji prouzrokuju efekat staklene bašte. Nakon što su Sjedinjene Američke Države odbile da potpišu Protokol iz Kjota Evropska unija, koja je tada bila sastavljena samo od starih država članica, postaje lider u ekološkoj oblasti u svetu preuzevši tu ulogu baš od Sjedinjenih Američkih Država. Nakon kreiranja Evropske unije kao globalnog aktera njoj su pristupile nove države članice, a pod tim pojmom se podrazumevaju one države članice koje su pristupile Evropskoj uniji u novom, odnosno trećem, milenijumu (Kipar, Češka, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Malta, Poljska, Slovenija, Slovačka, Bugarska, Rumunija, Hrvatska). Izuzev Kipra i Malte sve ostale države koje su pristupile Evropskoj uniji u ovom periodu imaju zajedničko komunističko nasleđe što može da predstavlja pretpostavku za nepovoljno uticanje na njihove ekološke politike. Nove države članice morale su da usvoje pravne tekovine Evropske unije u toku procesa pristupanja, a to iznosi oko tri stotine ekoloških direktiva koje treba da se implementiraju u nacionalno zakonodavstvo. Jedan od tada bitnijih dokumenata Evropske unije u ovoj oblasti bila je Lisabonska strategija 2000. godine, a tadašnji ambiciozni cilj bio je da Evropska unija do 2010. godine postane najdinamičnija ekonomija sveta, a da uz to očuva životnu sredinu što se ispostavilo kao neostvarivi ciljevi. Navedene aktivnosti predstavljaju proizvod napora starih država članica Evropske unije da stvore što bolje uslove za kvalitetnije živote ljudi i očuvanje prirode. Međutim, razlozi za neispunjavanje ciljeva mogu biti globalna ekonomska i finansijska kriza iz 2008. godine, ali se takođe kao razlozi predstavljaju i proširenja Evropske unije iz tekućeg milenijuma (proširenja 2004. i 2007.godine su uticala) zato što su države koje su tada pristupale Evropskoj uniji bile bivše komunističke države (osim Malte i Kipra) te nisu uspele da izgrade adekvatne kapacitete za zaštitu životne sredine jer je proces implementacije ekološkog zakonodavstva skup, a njihov položaj je takođe opterećivala nedovoljno razvijena ekološka svest. Međutim, činjenica je da su nove države članice napredovale u okviru ekološke politike i rešavanja ekoloških problema (npr. poboljšan je kvalitet vazduha i vode) uz pomoć Evropske unije. Nakon neuspeha Lisabonske strategije nove države članice su zajedno sa starim usvojile naredni dokument kojim su odredile dalji razvoj odnosa zaštite životne sredine i ekonomskog rasta. Zajednički dokument pod nazivom Evropa 20207 produžava period za ostvarivanje ciljeva koji su bili planirani do 2010. godinu, Lisabonskom strategijom, produženi su do 2020. godine, a glavni cilj je postizanje održivog razvoja odnosno sklad između zaštite životne sredine i ekonomskog rasta. Evropska unija, iako se predstavlja kao ekonomski džin, morala je da revidirala svoje ciljeve iz Lisabonske strategije kad je usvojila paket o klimatskim promenama 2010. godine pod simboličnim nazivom „20:20:20“. U sladu sa navedenim države članice bi do 2020. godine trebale da smanje emisiju gasova koji proizvode efekat staklene bašte za 20% u odnosu na nivo iz 1990. godine; 20% da čine obnovljivi izvori energije u ukupnoj energetskoj potrošnji; i poboljšanje energetske efikasnosti za 20%. Usvajanjem navedenog dokumenta može se pokazati zainteresovanost novih država članica da učestvuju u daljem razvoju ekoloških standarda i vrednosti u okviru Evropske unije. Danas je gotovo nemoguć podjednak razvoj svih dvadeset i osam država članica Evropske unije zato što je Evropska unija postala kompleksnija i konstantno proširuje oblasti u kojima deluje. Kao rešenje za navedeni problem navodi se korišćenje mehanizma fleksibilne saradnje koji treba da omogući državama članicama blisku saradnju ako su spremne da napreduju te „treba navesti koncept stepenaste integracije po kojem države članice u svojim integracionim nastojanjima vremenski brže napreduju“ (Gring, Emanuilidis, 2010:167). Realna opcija za države članice Evropske unije koje žele da unaprede standarde u oblasti zaštite životne sredine jeste mogućnost fleksibilne saradnje jer se na taj način unapređuje oblast koju one žele, ne utiče loše na ostale države članice i stvaraju perspektivu da i ostale države članice mogu da postanu deo njihove fleksibilne saradnje ukoliko budu imale želje u budućnosti. Funkcionisanje mehanizma fleksibilne saradnje je detaljno objašnjeno u dokumentima Evropske unije. Ako bi Evropska unija, kao zajednica dvadeset i osam država članica, na međunarodnom nivou delovala u sinergiji, pojavila bi se kao ekološki globalni lider tj. uticaj Evropske unije u navedenoj sferi bi bio ogroman. Kakva god da bude budućnost ekološke politike Evropske unije smatram da je ona do sada zasigurno doprinela poboljšanju stanja životne sredine unutar svojih granica, a sa druge strane pozitivno utiče na države kandidate za članstvo u Evropskoj uniji jer i one moraju da implementiraju ekološko zakonodavstvo Evropske unije u okviru procesa pristupanja, ali takođe i motiviše ostale države sveta da slede njen primer pozitivnog delovanja. Na sve navedeno može se nadovezati stav kojim pojedini autori opisuju delovanje Evropske unije u oblasti zaštite životne sredine kao „vođenje najnaprednije politike u oblasti zaštite životne sredine u odnosu na sve države u svetu iako nije država“ (Jordan, prema Skjærseth i Wettestad, 2006:1). Navedena aktivnost Evropske unije potvrđuje njen status globalnog aktera koji kreira politiku koja će omogućiti izvesnu budućnost narednim generacijama, a to je za mene kao mladu osobu veoma bitno.

U ovom eseju pokušala sam da predstavim dve bitne karakteristike Evropske unije koje utiču na moje razmišljanje o tome šta za mene, kao mladu osobu, predstavlja Evropska unija. Smatram da su navedene karakteristike veoma bitne za budućnost građanki i građana Evrope, ali i sveta. Odnosno, smatram da su savremene i osetljive teme poput mira i visokih ekoloških standarda osnova za postizanje mnogih drugih aktivnosti, pozitivnih rezultata i perspektiva za budućnost (na primer zdrav život; duži životni vek; saradnja u svim oblastima između država članica; poboljšanje međunarodnog položaja, saradnje i ugleda Evropske unije; težnje ka održivom razvoju; itd.). Iz navedenih razloga smatram da sam na adekvatan način prikazala šta predstavlja Evropska unija za mene kao mladu osobu.

Nina Milinković

Literatura

  • Barbato, M. (2010). Hronologija evropske integracije. U H. Bohnet. Evropa od A do Š – Priručnik za evropske integracije. Beograd: Fondacija Konrad Adenauer. 419-435.

  • Gring, K. i Emanuilidis A., J. (2010). Fleksibilizacija. U H. Bohnet. Evropa od A do Š – Priručnik za evropske integracije. Beograd: Fondacija Konrad Adenauer. 167-170.

  • Ejdus, F. (2012). Međunarodna bezbednost: teorije, sektori i nivoi. Beograd: Sl. glasnik.

  • Skjærseth B., J. i Wettestad, J. (2006). EU Enlargement and Environmental Policy: The Bright Side. Dostupno na: http://www.fni.no/doc&pdf/FNI-R1406.pdf [Pristupljeno 6. septembra 2015].

Izvor: http://www.artwanted.com/imageview.cfm?id=1005279

1 Evropska zajednica za ugalj i čelik nastala je 1951. godine između Francuske, Nemačke, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga na period od 50 godina (prestala je da postoji 2002. godine) (Barbato, 2010:419).

2 Evropska ekonomska zajednica nastala je 1957. godine potpisivanjem Rimskog ugovora od strane Francuske, Nemačke, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga. Evropska ekonomska zajednica prestala je da postoji 1967. godine kada se udružila sa Evropskom zajednicom za atomsku energiju i Evropskom zajednicom za ugalj i čelik osnovavši Evropsku zajednicu (Barbato, 2010:420-422).

3 Evropska unija stvorena je Ugovorom iz Mastihta 1992. godine.

4 Članice su od 1951. godine Francuska, Nemačka, Italija, Belgija, Holandija, Luksemburg; od 1973. godine Velika Britanija, Severna Irska i Danska; od 1981. godine Grčka; od 1986. godine Španija i Portugal; od 1995. godine Švedska, Austrija i Finska; od 2004. godine Litvanija, Estonija, Letonija, Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija, Mađarska, Malta i Kipar; od 2007. godine Rumunija i Bugarska; (Barbato, 2010:419-434); od 2013. godine Hrvatska.

5 Zemlje BENELUX su Belgija, Holandija, Luksemburg.

6 Osim Kipra i Malte.

7 Pun naziv dokumenta je „Evropa 2020: strategija za pametni, održivi i inkluzivni rast“.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *