Šta se u hudu našem naziva polemikom?

8. marta 2011. | Politika |

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=865297
http://www.matica.hr/Vijenac/vijenac440.nsf/AllWeb
Docs/Iz_politickih_nismo_izvlacili_estetske_zakljucke_
http://www.jutarnji.hr/boris-dezulovic–viskovicevo-misljenje-
fizicki-moze-nauditi-jergovicu–iskljucujem-hdp-odsebe/
922407/
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=974710

Na sajtu e-novina, stranicama ,,Vremena“, i u raznim časopisima (čije bi samo predstavljanje i postav­ljanje u širi kontekst zahtevalo pose­ban članak) se u poslednja dva mes­eca vodilo jedno jako inspirativno prepucavanje (vrlo zahvalno za anal­izu trenutnog stanja na književno/ novinarskoj sceni ovog regiona). Od svega nekoliko rečenica izrečenih u razmaku od preko godinu dana, nas­tala je gomila tekstova u kojima se detaljno secira šta se u stvari desilo i ko je šta zaista rekao, ali mene utisak da je jako malo toga obzirnog rečeno zaista nikako ne napušta. Ovaj članak predstavlja izveštaj sa komentarima sa strane, jer je njegova glavna ulo­ga da istakne sâmo prepucavanje iz kojeg nastaje slika književne scene sačinjene od mnoštva zatvorenih po­jedinaca, klika i kružoka, i čiji razni elementi prizivaju poređenja sa ne­kim drugim situacijama, vremenima, i t. d.

Šta se dogodilo? Velimir Visković, predsednik Hrvatskog Društva Pi­saca, književni kritičar kome ni opo­nenti sudeći po tonu kojim su mu se obraćali ne odriču autoritet, je u in­tervjuu za časopis Matice Hrvatske, ,,Vijenac“ rekao: ,,Nemoguće je naći Hrvata, osim možda Miljenka Jergovića, koji bi našao opravdanje za reafirmaciju četništva u Srbiji.“ Ta izjava je bila razlog za oglašavanje Ivana Lovrenovića, hrvatskog pis­ca, koji je u znak protesta što je Visković gorenavedenom rečenicom ,,pozvao na linč“ Jergovića napustio Hrvatsko društvo pisaca. Uskoro je (uz prilično efektan tekst) njegovo korake sledio i Boris Dežulović, a sa njim i pisci i novinari Ante Tomić, Nenad Rizvanović, Vlaho Bogišić i Zlatko Gall. Njihovim obraćanjima, saopštenjima i istupanjima nekih od njih iz Hrvatskog društva pisaca rasprava je kulminirala, i ceo događaj dobio čak prostora na vestima na HRT-u. Posle toga je Visković svakome ponaosob odgovarao, ali se intenzitet te debate smanjivao, kako oni kojima su njegovi odgovori bili upućeni nisu nastavljali debatu. U ,,Vremenu“ je izašao tekst Teofila Pančića, u kome je on pokušao da podvuče crtu iza dešavanja, priklonivši se struji koja je uvidela opasnost u Viskovićevoj kvalifikaciji. Visković je i njemu u sledećem broju istog časopisa od­govorio, međutim Pančić nije uzvra­tio odgovorom, već je umesto njega to učinio Branimir Pofuk, novinar ,,Jutarnjeg lista“. Odgovor Branimira Pofuka u ,,Vremenu“ je poslednji tekst koji sam video da se ticao te debate, ali u njegovom fokusu je bilo demantovanje sporedne Viskovićeve tvrdnje koja se ticala žirija koji je Jergoviću dodelio nagradu za roman ,,Volga, Volga“.

A povod za Viskovićevu spornu rečenicu je bio je intervju koji je Jergović dao za Vreme, br. 959, 21. maj 2009. Sporan deo tog intervjua ovako glasi:

,,Od takozvanih velikih istorijskih ličnosti, u mojim knjigama se poja­vljuje samo jedna, i to kao epizoda. To je Draža Mihailović u Dvorima od oraha. Moram priznati da, kada sam to pisao, bilo me je malo strah šta će ljudi u Hrvatskoj reći i ko će me i kako zbog tog Draže Mihailovića napasti. Jer, on nije prikazan kao so­tona, što bi iz hrvatske perspektive bio red i obaveza, nego je prikazan kao jedna prilično tragična ličnost. No, dogodilo se da to niko živ nije primijetio. Iz toga zaključujem da su tu knjigu čitali ili ljudi koji su mi naklonjeni pa su razumjeli o čemu pišem, ili su mislili da je to neka moja ekscentričnost, ili nisu shvaćali o čemu je i o kome tu zapravo riječ. O Draži sam mogao pisati jer sam razumio njegove motive. Naravno, to ne znači da o njemu mislim ni pozitivno ni negativno. Jednostavno, on je trodimenzionalna ličnost, koja je imala i svoju tragiku i motive i biografiju, sve ono što Milošević i Tuđman nisu imali.“

Iz ovog odlomka je Visković nekako izvukao zaključak da Jergović podržava afirmaciju četništva u Srbi­ji. Takođe, izneo je svoje mišljenje da Jergović, kao oportunista, to radi da bi poboljšao prođu svog lika i dela u ,,beogradskoj čaršiji“.

Moj je utisak da se iz ovih Jergovićevih rečenica jako nategnuto može izvući ocena da on podržava re­afirmaciju četništva u Srbiji (da bi se dopao ,,beogradskoj čaršiji“). To bi se eventualno moglo učiniti preko toga što Jergović ističe da je Mihailović imao svoju tragiku, motive i bio­grafiju, dok to isto odriče Miloševiću i Tuđmanu. Da li je to zato što je J. nije bio živ za vreme Mihailovića ili zbog nečeg drugog, ne znam, trebalo bi ga pitati. Međutim, pretpostavljam da to znači da Jergović i ja imamo drugačije poimanje ,,tragike“, ,,moti­va“ i ,,biografije“, ali ne i da Jergović podržava reafirmaciju četništva u Srbiji, zato što prosto sagledavanje neke ličnosti iz atipičnog ugla ne može nužno značiti i podršku delu te ličnosti.

U svakom slučaju, po prijateljima i kolegama Jergovićevim, Visković je otvorio hajku na njega i de facto poz­vao na linč, imajući u vidu sredinu u kojoj J. živi. I tu je počelo ono što je po mom mišljenju obeležilo ovu polemiku i što predstavlja ključan razlog zašto bi tužno bilo nazivati je polemikom umesto prepucavanjem. Naime, oponenti nisu odgovarali jedni na tvrdnje drugih, već su od­govarali na svoje utiske i formulisali svoje stavove, kao da je polemika neko takmičenje u kome se protivni­ci nadmeću tako što izađu na pozor­nicu i kažu šta misle, i ne pruže više od poluodgovora drugoj strani. Kao gledalac tog takmičenja izvesno bih se smejao ili smorio, usled skučenosti onoga što su mi takmičari predstavili.

Za početak, osnovna poenta svih negativnih reakcija na Viskovićev in­tervju je bila da je to poziv na linč. Međutim, Visković ni u jednom tek­stu (od onih koje sam video) nije direktno odgovorio na taj prigovor. Naime, on je svoje izjave posmatrao kao ,,optužbe“, a tom zamenom je dobio osnovu za najveći deo svo­jih daljih rekacija, koje se sastoje iz daljeg diskreditovanja Miljen­ka Jergovića na osnovu njegovog polemičkog stila i ratnohuškačkih tekstova iz devedesetih.

Međutim, izostala je reakcija njegovih oponenata koja bi izvesno pomerila celu raspravu ka konstruk­tivnoj debati, i polemici kao razmeni mišljenja i izlaganja argumenata koji bi služili razjašnjavanju situacija i problema. Ni Viskovićevi oponenti nisu zaista marili za ono što je on pisao, već su iskoristili priliku da rade na konsolidaciji svojih stavova prokazivanjem onoga što je opasno i što ne valja. Kako drugačije objasniti izostanak reakcija na gorespomenutu Viskovićevu zamenu teza, i na os­tatak ozbiljnih optužbi koje je u svo­jim reagovanjima izneo o tome da Jergović ima ratnohuškačku prošlost u glasilima Tuđmanovih tajkuna? Visković je rekao da je Jergović manipulant, zato što sam nije uzeo učešća u debati, već su umesto njega (a po njegovim instrukcijama, kaže V.) to uradili njegovi prijatelji, poz­nanici i kolege. Uopšte, Visković je želeo kroz celo prepucavanje da započne preispitivanje lika i dela J. ali nije naišao na zahvalne sagov­ornike u svojim oponentima, tako da nam ostaje da očekujemo dalja pre­pucavanja u budućnosti.

Sa treće strane, ljudi koji su stali u Viskovićevu odbranu, kao što su to uradili učesnici emisije ,,Peti dan“ na HRT-u 4og februara, potpuno su ignorisali odnos Viskovićeve izjave i Jergovićevog šireg okruženja, i umesto toga su se fokusirali na is­ticanje nedopustivog Jergovićevog polemičkog tona, koji je, po njima, dao za pravo Viskoviću da tvrdi šta je tvrdio i da istraje (umesto daljeg praćenja ko je kome šta, ostaviću link za jedan Jergovićev tekst ko­jim je on završio polemiku sa Draženom Katunarićem, piscem: http://www.jutarnji.hr/katunaric-nije-liberalni-intelektualac-nego-poludjeli-segrt-hlapic/144019/).

I tako smo došli do potpune hao­tizacije ovog prepucavanje gde svako svakoga čuje, niko nikoga ne sluša, a svako kaže nešto.

Postoji jedna stvar na koju do sada nisam ukazao, a koja bi lako mogla biti (iako nemam čvrstih dokaza, ali se uzdam u sećanja i pređašnja iskustva) uzrok Viskovićeve izjave: Visković je glavni urednik ,,Hrvatske književne enciklopedije“, koja je izazvala raznolike reakcije i po­lemike usled imena koja su se našla ili nisu našla u tom izdanju. Jedan od najglasnijih kritičara tog poduhvata je bio upravo Miljenko Jergović. Is­postavlja se da je celo ovo prepuca­vanje nije prva epizoda u odnosu dve javne ličnosti u Hrvatskoj.

Posebno je važno osvrnuti se na značaj koje sučeljene strane pridaju okruženjima, odnosno sredinama u kojima se sporni nastupi dešavaju. Viskovićeva gorenavedena tvrdnja tek postaje zaista opasna po soci­jalni, ali i fizički integritet Miljenka Jergovića u okruženju koje dele. Isto tako, Visković implicira da Jergovićeve tvrdnje tek u kontekstu okruženja u kome su izrečene, tj. u ,,beogradskoj čaršiji“, razotkrivaju njegove prave namere. U oba slučaja prisustvujemo konstrukciji novog faktora – okruženja. Kod Viskovića, okruženje je to kome se Jergović ulaguje, i sa kojim V. ima manji prob­lem. Kod Viskovićevih oponenata, okruženje predstavlja entitet čije postupke ne možemo predvideti, a koji mogu postati opasni po Jergovića zahvaljujući Viskovićevoj izjavi. Za Viskovićeve oponente okruženje je ključno, jer je problem upravo u nje­govom potpaljivanju okruženja, dok kod Viskovića Jergovićevo okruženje u trenutku davanja intervjua u Beo­gradu igra nešto manje značajnu ulogu. U svakom slučaju, čini se da je tu Visković sebi dopustio još jednu grešku, a to je da potpuno ad hoc konstruiše neku sredinu i prime­ni je na Jergovićev slučaj. Sa druge strane, okruženje je kod V. oponenata ključno mesto učvršćavanja njihovih stavova i ključna tačka fokusa, i tu se pokazuje koliko je Visković sporedan. On je samo jedan činilac koji kroz svoj odnos prema okruženju preti Jergoviću, ali je okruženje, okruženje koje čini bezimena masa života, to koje može Jergoviću nau­diti, a koje treba pacifikovati. Ipak, u fokusu na ,,okruženje“, gube se pojedinci, pa tako nije ni postojala težnja da se Viskovićevi oponenti predugo zadržavaju na njemu sa­mom, što je dovelo do umrtvljenja rasprave.

Zašto Jergović nije lično od­govorio Viskoviću, i da li njegovo ćutanje znači nipodaštavanje značaja Viskovićeve izjave? U svakom slučaju, smatram da je bitno ukazati na namerne ili nenamerne neodme­rene izjave. Sa druge strane, i to je ono što mi se čini kao tihi, naizgled manje bitan problem, jeste to što učesnici u ovoj polemici uopšte nisu odgovarali jedni drugima na pitanja i tvrdnje, već su odgovarali na u svojoj glavi konstruisana pi­tanja i tvrdnje koja iako slična, ne odgovaraju onome što je bilo pisano.

Na osnovu te odlike, mislim da ovo prepucavanje predstavlja poraz prakse korišćenja tekstom od strane prakse besomučnog naknadnog pumpanja postupaka značenjima.

P.S. Pozivanje na Krležu

Visković i još neki sa njegove strane su se u nekoliko navrata pozivali na Krležu, na krležijanske polemike, krležijanski stil vođenja polemike i t. d. Čini se da je Krleža merna jedinica za sve. Jergović je optužen da želi da bude novi Krleža. Tu se vidi još jedna nesreća od koje pati deo regionalne književne scene, a to je etabliranje pisaca i potom primena etablirane slike na sve i

svašta. Kao vrh ovdašnje polemičke literature se stalno ističu radovi dvo­jice pisaca: Krleže i Kiša. I ovde imamo slučaj pozivanja na Krležu, barem od jedne strane (Viskovićeve), što ilustruje potrebu za konstrui­sanjima okamenjenih principa i konstanti (ovde sakrivene iza lika i dela M. Krleže), ne bi li se, ma­kar i nenamerno, književna produk­cija stavila u neke aršine. Dogma.

P.P.S. Nacionalizam

Kod Viskovića, za razliku od njegovih oponenata, je prisutno korišćenje podelom na nacije. Možda tu leži ključ za shvatanje njegovog nerazumevanja Jergovićevog po­imanja Draže, kao i sklonosti ka olakom konstruisanju sredine u ko­joj je Jergović dao sporan intervju.

 

Piše: Milan Škobić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *