Stigmatizacija svakodnevnice iliti – “Zašto sam toliko ograničen?”

3. januara 2011. | Ljudska prava |

EMIGRATION

How much better is it to be hated as an American than as an Albanian?

Svaki put kad pišem o ovoj ili sličnim temama kontam da egzaltiram u bezargumentovanom patetisanju o alijeniranosti i pratećem spleen-u u antroposamodovoljnom sistemu u kome egzistiram/mo. Nadam se da ovo nije jedan od tih tekstova već da je ovo spis o kolektivnoj stigmi koja nam je ultravioletnim žigom markirala čitav organizam u momentu presecanja funiculus umbilicalisa (naših ili naših materi) negde na teritoriji ove “res publica-
e”. Hteo sam da obrnem moga ognjišta karakteristično retorsko pitanje:”Da li ti znaš koliko si srećan što si Srbin?”, dakle fokusiram se na jasno diferenciran problem (individuacijske prirode), šta ja gubim time što sam Srbin?

Ma koliko patetično, liberalno u pokušaju ili wanna be poetic to zvučalo, ja doista konceptualno gledano mislim da su sve rase podskup one “najgrđe”, maskovite, senkovite, ljubičaste rase homo “sapiens sapiensa”, koja je tu karakterističnu poziciju u spektru boja zauzela zahvaljujući “Blagodarnom štambiljatoru” koji nam svakodnevno prlja ten. Pod “Blagodarni štambiljator” ili, kako više volim da ga nazivam, “Veliki indoktrinator”, podrazumevam
konstelaciju svakojakih predrasuda, komentara, negacija, pozitivacija et cetera, karakterističnih za kulturu u kojoj individua obitavaj a usmerenih prema drugim kulturama, nacionima i sl. I dođu mi ponekad tako u sitne sate (tomozdravkovićevska frazeologija) pitanja, zašto ja slušam muziku koju slušam, zašto čitam knjige koje čitam, volim slike (ne slikare) koje volim i koliki je tu uticaj sredinskih faktora iliti realnije verbalizovano društvenih stigmi kojima sam svakodnevno žigosan? Koliko smo mi kao ljudi osiromašeni u smislu nepoznavanja kulturi i načina života nacija o kojima ne vlada najblagonaklonije nazovimišljenje?

Da konkretizujem, u neke nemile dane pokušah da iz hipokampusa izvučem svoja prva razmišljanja ili sećanja o Albaniji, i na um mi pade rečenica
mog osnovnoškolskog razrednog (nastavnika geografije) koji nam je, govorivši o Albaniji u šestom razredu, rekao: “U moje vreme je kod njih bilo tri ciglane i dve pilane a sad se kao i oni razvijaju”.

A eto, ni danas ne znam zašto sam zapamtio tu rečenicu, možda zato što sam kao dete voleo piletinu, a pilanu mešao sa pilićarnikom. I eto, kontam da (je) konglomerat takvih memorijskih koincidencija (mogao da) utiče na moj stav o nekoj pojavi. Verujem da se predrasude ne javljaju iz ignorancije već zbog ignorancije, prouzrokovane čovekovom nesposobnošću za ultimativnim saznanjem, ljudi se konformiraju nesvesno tražeći od drugih ono (gnosis u ovom
slučaju) što ne mogu da nađu u sebi. Čovek je socijalno biće, jebi ga. Predrasude ne vidim kao nešto efemerno i spoljašnje, ja verujem u dublju značajnost istih i to je bila osnovna inspiracija za nastanak ovog kvaziteksta, predrasude su sveprožimajuće, daju jednoličnu (spoljašnju) sliku o multipoljnoj
pojavi. Osnovna je teza da predrasude osiromašuju čoveka u svim mogućim situacijama i da predstavljaju maligni deo stavnog dela našeg neuralnog sistema te da ih treba odstranjivati.

Ne postoji čovek imun na predrasude, samo oni koji se bore protiv njih i oni koji predstavljaju učmale, koprofagične, neosvešćene recipijente istih. Predrasude su tek lažni izgovor za znanje. Zašto su predrasude maligne? Iracionalne su, nisu zasnovane na vlastitoj empiriji, degradiraju, sužavaju čovekov duhovni potencijal, itd. Da budem malo pragmatičan (alžirski golman bi bio ponosan na mene) – u čemu vidim bit ekstrasenzorne percepcije koja će dovesti do demarkiranja nečijih ultravioletnih pečata? Ključ je u sopstvenoj empiriji, jer i u Albaniji ptice pevaju i žene abortiraju.

A šta je sa kulturološkom zaslepljenošću? Koliko smo mi siromašniji jer su za većinu nas ostali nepoznanice Kadare, Lahori, Arapi i ostali? Koliko je nečiji život siromašniji jer zbog predrasudi i medijske neprijemčivosti nije čuo za Miljkovića ili Vasiljeva? Nemoguće je operacionalizovati ova pitanja, ali mislim da je poenta sasvim jasna, predrasude zaslepljuju i osiromašuju, boriti se protiv njih znači i kritički obrađivati informacije koje na vas aplikuju raznorazni medijski oblici. Izaći na ulicu već znači biti indoktriniran. Mogao bih godinama da gledam u ljudske oči i da razmišljam šta li ti ljudi svojim
metaforičkim tutkalom stavljaju u svoj mozak na mesto gde je sada moja slika. I sve to deluje banalno i nesveprisutno dok šestogodišnje dete sa krezubim i grohotnim smehom ne isprati sopstveni nesvesnomržnjoinjektirajući vic o Amerikancu, Englezu i Srbinu koji je doznalo od maloletne rođake. “Ko je tu najpametniji? Pa SVbin? A zašto? Zato što sve zna unapred”. Kako objasniti svetu da to što si balegar ne znači da a priori treba da ljubiš govna?

Fear
Fear reveals the chasm of error. You must kill your self to save yourself from fear.

Bio je april, i ja, pokušaj autonomnog masturbatora koji “pati”  od anksioznih poremećaja, sam išao na zakazanu psihoterapiju, a ona nije ni imala onog osnovnog smisla jer sam konstantno imao to znanje u sebi da nikud nije vodila, ali mi je tad i taj osećaj prihvaćenosti bio dovoljan da se osećam bolje, elem bilo mi je bitno da idem raznoraznim  prečicama i puteljcima čisto da me neko ne bi sreo i da ne bih morao da ga lažem u vezi sa svojom “stigmom”, jednog dana sam naleteo na neku babu i dete kako se igraju, dete je potrčalo a odnekud se stvorio romski dečačić, i baba je viknula: “Nemoj tamo, on
je Cigan, ukrašće te!”, to je bio dan kad sam prestao da se krijem, i od tada vucaram to pitanje čije li su stigme trajnije i bolesnije, moje protiv
kojih se svakodnevno borim ili vaše kojima ćete soptvenom porodu u genom zasaditi bezargumentovanu, fašistoidnu mržnju? Ko je ovde u stvari stigmatizovan, i zašto ja imam dijagnozu, a vi ne?
Sincerely,

Mladen T. Milanović 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *