Sukobljeni identiteti ili što je to tolerancija?

19. novembra 2013. | Ljudska prava |

Piše: Dijana Ljubanović

„Tolerancija je podnošenje moćnih koji, da bi se osećali dobrima, odbacuju osvetu.”

M. Trimarchi

Postoje različite vrste identiteta. Prisutnost identiteta u diskurzivnom karakteru političkih govora današnjice uvelike doprinosi stvaranju potrebe i nužnosti za identifikacijom i za potrebom pripadanja jer identitet je naglašen kao reprezent sopstva; i lika i dela svake jedinke. Nema tu ništa subverzivno, naprotiv. Identitetskom politikom i načinom promišljanja osiguravamo si sigurno mesto, utočište i čuvanje leđa jer svako od onih koji su različiti od nas, koji imaju različit identitet, različitu kulturu, ali iste potrebe i oni žele da preuzmu vodstvo. Tako je od vajkada. MI smo uvek bili od NJIH ugroženi (ma ko oni bili, to se menja s obzirom na političko- društveni kontekst). Borimo se za moć, za dominaciju. Makar to bilo upravljanje lokalnim sistemom septičkih jama u eko selu.

Tolerancija slika

Kako bismo pokazali da smo MI oni koji su bolji i pravedniji MI ćemo propisati pravila koja su prijateljski nastrojena prema svim grupacijama, ali ćemo uljudno naglasiti da razlike ipak postoje i kako ih se ne treba stideti. Mi smo većina i mi vam DAJEMO prostor u kojemu VI možete slobodno da se krećete. Upamtite, MI smo VAM to OMOGUĆILI svojom izvrsnošću i osećajem za pravdu. Tako se nekako kreće tok misli osobe koja oseća snažan identitet sa svojom skupinom koja je superiorna, kvalitetna i najbolja od svih ostalih.

Svima su nam puna usta, članova i citata iz Deklarije o ljudskim pravima i slobodama jer da, svi smo rođeni jednaki sa istim pravima i mogućnosti, ali znamo da tome nije tako. Delimo se na centar i periferiju i niko to ne dovodi u pitanje jer u redu je u javnom diskursu biti politički korektan, a drugo je ono što je realnost. Jer ONI sa periferije teže da budu u centru, da postanu deo NAS jer smo MI oni koji su bolji. Međutim, ONI sa sobom nose i svoju nekulturu i prljavštinu i MI to moramo da gledamo s podozrenjem. Kako dopustiti prljavim i nevaspitanim seljačinama da učine ceo naš ambijent takvim? Treba znati povući granicu. Treba smisliti strategiju kako bi ih se u tome sprečilo jer MI postajemo manjina i izjednačavamo se s NJIHOVIM prostaklukom, a MI smo fina i obrazovana gospoda koja nikad pre nije videla takve hibride ljudske gluposti i zaostalosti. Neretko sam bivala svedokinjom ovakvog načina razmišljanja i delanja čak obrazovanih članova našeg društva.

Rekla bih da je odbacivanje realne percepcije nešto što bitno i uvelike karakteriše javno mnenje koje će (gotovo) uvek nositi teret ovakih rečenica na duši. I to je svakodnevica. A onda nas mediji zaspu obaveštenjima o tamo nekim danima koji su važni za napredak čovečanstva.

Nerazumevanje suštine i bavljenje njome karakteristično je za svetkovine, blagdane i obljetnice obeležavanja važnih datuma koji su kroz istoriju predstavljali pomak za društvo kojemu je po difoltu uvek nešto nedostajalo ili je bilo problematično i diskriminatorsko. Od obeležavanja 8. marta i Who the fuck is Clara Zetkin?, preko 1.maja i kakvi crni radnički protesti? Ima l’ dovoljno ćevapa s lukom? Pa sve do 16. novembra i nekih Ujedinjenih nacija što se dogovaraju iza zatvorenih vrata. Nešto je isprazno, blasfemično i dijametralno suprotno od pravog značenja tih dana i svetske populacije koja ih obeležava tumačeći ih kroz kičaste simbolične poklončiće i neradne dane. Sve to govori o potpunoj nezainteresovanosti za istraživanje i razmišljanje što sve sam pojedinac može da uradi kao doprinos u ispravljanju nepravde i da počevši od svog delovanja popravlja ono što je tradionalno bilo loše te je imalo potlačiteljski prizvuk prema svima koji se nisu uklapali u uobičejenu matricu. Bili su neki ljudi koji su se borili za ideju koja je nekim budalama omogućila biračko pravo, ali i nekima koji to cene. Bili su neki ljudi koji su bili pioniri u isticanju zdravorazumskih vrednosti i upirali prstom u diskriminatorske i nečovečne zakone. Bili su tamo neki ljudi koji su verovali da će posle njih neko nastaviti njihovu misiju, a zapravo ostala je utapkana blatnjava učmalost malograđanštine koja bi se zaklela u rođenu materu koliko je samo urbana i velesjajna, a svi ostali su šljam i kukolj.

ToleraancijaKako bi rekao Žarko Puhovski, kada govorimo ili promišljamo o toleranciji, moramo znati da je tu reč o prevlasti metodičkoga moralnog načela nad sadržajnim.Ona je samo jedan stepen u konsolidovanju one zajednice koja je stabilna i u kojoj neravnospravnost, zaziranje od različitih članova i nasilje nad istima je nemoguća. Ukoliko je tolerancija obrazac ponašanja kojega prihvataju svi članovi zajednice i prema njemu deluju tada ovakav princip uistinu ima smisla i vredno ga je negovati. Ukoliko je tolerancija samo plašt koji prekriva frustracije i unutrašnju mržnju i netrpeljivost koja tinja među članovima neke zajednice. U knjizi „Od tolerancije do prihvaćanja različitosti“, italijanskih autora M.Trimarchi i L.L.Papapeschi pronašla sam tezu koja odgovara i mom ličnom shvatanju pojma tolerancije. „Iz neuropsihofizičkih istraživanja ljudskog mozga proizlazi da dolazi do stanja napetosti kao fiziološke obrambene reakcije ljudskog mozga na različitost druge osobe. Tolerancija stoga ne stvara integraciju među ljudima, već stanje podnošljivosti.“

To znači da tolerancija predstavlja samo granicu i vremenski ograničen rok za koji je sigurno da će se preći, samo je pitanje kada će tačno to desiti. Upražnjavanje tolerancije, samo je odgađanje sukoba različitih identiteta dok se ne pronađe adekvatno i održivo rešenje, a ono se možda nikada niti ne pronađe. Stoga ćemo ili večno biti duboko nesrećni i frustrirani ili ćemo se sukobiti kada gnev kulminira ili ćemo prihvatiti razlike kao pozitivno obeležje modernih društava bez čijeg uvažavanja i nema prave demokratije, pa ćemo blagodati koje nam pruža diverzitet iskoristiti kao učenje i razvitak sopstvene ličnosti. I takođe, važno je imati na umu da se svest na može oblikovati silom. Toleranciju možemo da shvatimo i kao sredstvo za postizanje univerzalnosti. A i Deklaracijom o ljudskim pravima tolerancija je zapravo involvirna u svako političko delovanje i istaknuta je kao građanska vrlina koju valja širiti jer ona svima garantuje dobrobit, mir i sigurnost. Ili možda ne?

Kroz vaspitanje i obrazovanje čovek se susreće sa različitim modelima delovanja koja su mu nametnuta i koja on nesvesno prihvata. Razvojem kritičkog mišljenja osoba stvara mogućnost i platformu za dovođenje u pitanje tih istih modela i za njihovo odbacivanje, nadgradnju ili prihvatanja. U zavisnosti od sopstvenog afiniteta ka datom načinu funkcionisanja. Izvanjski svet čoveku nameće različite sisteme vrednosti koji se projektuju kroz primarnu i sekundarnu socijalizaciju; od strane roditelja od najranijeg detinjstva, ulice i mesta u kojemu živi, odeljenja u osnovnoj i srednjoj školi, prijatelja, profesora, medija i socijalnog konteksta unutar kojega se našao. Obrasci se razlikuju od civilizacije do civilizacije, ali ono što je karakteristično za najveći broj društava jeste etnocentrizam koji po definiciji stigmatizuje svakoga i sve što nije deo njihove uobičajenosti. Tolerancija treba da nauči kako da različite grupacije žive jedne pored drugih bez stvarne implementacije i integracije. Bez stvarne želje i potrebe za jedinstvom i „mešanjem“.

Ceo život jedinke svodi se na borbu za moć i dokazivanje ko je jači i uticajni. Baš kao i u životinjskom carstvu. Najjači opstaju. Borba za isticanjem sopstvenog identiteta, zapravo je potvrda da si živ, da si vredan i da postojiš. Ukoliko si bolji i nadmoćniji od onoga protiv koga se boriš, potvrda tvog identiteta je neminovna i teško oboriva. Da li je takva borba zapravo manifestacija ljudskog ludila ili nužnost, pitanje je za raspravu. I svi će, uglavnom, pripisati negativnu konotaciju ovom pitanju, ali u praksi se pokazuje da uvek vlada sukob i nadmetanje, makar na intelektualnom nivou. Uvek je prisutna potreba za pobedom i njenom glorifikacijom jerbo čovek je ratnik po genetskom kodu, zar ne?

Jedno reagovanje na “Sukobljeni identiteti ili što je to tolerancija?”

  1. Nikola kaže:

    Odličan tekst. U srž!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *