Sunce

8. marta 2011. | Kultura |

Upalila je cigaretu. Potom je pro­tresla ruku i ugasila vatru na šibici. Pogledala je naspram sebe, a tamo ju je očekivao iritantni lik. Suvog lica, sa borama oko očiju koje su bile poput presušenog rečnog korita, a mrtva koža podsećala je na pesak. Zgražavao je ceo njegov lik, a oči je htela da izbode jer nije mogla da pod­nese njegov prodorni tamni pogled, koji je cepao njenu svilenkastu kožu.

Počešao se po nosu. “Gospođo ovo je naš sedmi susret, a vi i dalje niste progovorili.” Napravio je pauzu i os­motrio je, a ona je osetila kako nešto umire u njoj. “Razumem”, nastavio je. Kao da njegova pojava nije bila dovoljna, morao je i da govori, mrt­vim glasom bez i jednog prijatnog tona. “Da vas grize savest. Da imate neke nedoumice, ali ne možemo napraviti progres dok ne progovor­ite.” Nasmejala se. Njeni široki beli zubi su sijali, iako ona nije htela da se osmehne, prosto su joj usne tako bile građene. Sićušne, a zubi pros­trani, tako da je i najmanji smešak postao božanski svetionik. “Napre­dak”, rekla je sa podsmehom u glasu. Uvukla je dim i dunula iznad sebe, pokušavala je da prepozna oblike u dimu. Znala je za neku teoriju da se na osnovu dima može videti sud­bina. Ništa nije videla, ventilator koji je stajao sa njene leve strane suviše je brzo rasprskavao dim. “Gospođo. Šta to radite? Zašto me ignorišete? Nemojte me terati da se rasrdim.” In­tonacija mu je postala strožija, čula se kap pljuvačke koja se zaglavila u njegovom grlu. Podigla je pogled i nasmejala se. Gledala ga ispod crvene kose, koja se u nežnim vla­sima prelivala preko njenih tužnih očiju, i svetlucala. Oči nisu skrivale njenu priču i moglo se u njima videti koliko tuge nosi. Trudila se da prekri­je sve nedoumice, da izgleda kameno i netaknuto, da mu ne da mesto kroz koje može da uđe u njen svet tuge i da se hrani njenim mislima. “Šta vama daje pravo da postavljate pi­tanja?” – ostala je nasmejana i uvukla je dim. “Napravili smo progres. Ne volim kada pacijenti postavljaju pi­tanja, mislim da oboje znamo zbog čega ja imam to pravo.” Pogledao je patriotski, u nadi da će je uplašiti. “Niste me razumeli.” Naslonila se na fotelju: “Šta vama, smrtniku, daje pravo da procenjujete da li jesam ili nisam normalna? Mislim mogli su da me odvedu kod bilo koje proročice, uradila bi isto.” Sačekala je njegov odgovor. “Sedite i tumačite moj um, da ne kažem dušu, na osnovu mojih reči i pokreta.” Glasno se nasmejala. “Vračara bar zna da iznenadi, a vi? Nemoćni ste. Predvidljivi. Pitaćete me da li me tata mazio kada sam bila mala. Kao da to išta znači!”

Nagnula se tako da joj glava prešla kolena i belu spavaćicu, rekla je kroz šapat: “Ne želim da spavam. Da me umrtvite tableticama, jer ne znate šta ćete sa mojim mislima.” Kroz otvor za vrat nazirala se njena bradavica. Progutao je kapljicu, a ona je primeti­la kako mu se pokreće Adamova jabučica. Prepoznala je pogled čežnje i kao da je čula njegovo srce koje je u tom momentu zatreperilo. Uvek je bila svesna svoje privlačnosti, taj dar je stidljivo koristila kroz život. Setila se reči svoje majke koja ju je uvera­vala da je skromnost vrlina. Pokajala se što je ikada bila skromna i što nije koristila svoje darove više. Sada je dobila novu hrabrost, sve ono što je nekada želela da učini, a nije zbog okova skromnosti, isplivalo je na površinu. Potisnute čežnje su počele da teku njenim venama. “Gospodine, da li ja vas privlačim? Želite me?” Uhvatila se za dojku i počela je da je pritiska. “Pomozite mi, doktore…” Počela je nežno da stenje, spustila je drugu ruku na butinu. Nežno se milovala vrhovima prstiju. Otkrivala je svoju bledu svilenu kožu. Sve du­blje je zalazila u ekstazu, istraživala je mesta na svom telu koja su joj do tada bila strana. Dahtala je sve brže, nežno je prešla jezikom preko usne, koja je počela da se suši. Polako je provukla usnu kroz zube i pogledala ga je. Htela je da vidi čežnju, da vidi znoj koji je izlazio iz njegovog na­pora da se suzdrži. Potom je obust­avila sve radnje, namestila je izgu­bljenu šišku i pogledala ga. Mirno je posmatrao. Rukama je stiskao naslonjače od fotelje, šake su osta­vile znojavi trag. Jedini znak njegove uzbuđenosti, ostale je vešto skrio pod maskom bora i zgrčenih mišića. “Hv­ala vam na ovom divnom iskustvu. Doveli ste me do ekstaze. Vaš pogled gori u meni.” Rekla je sa podsme­hom. Bila je ponosna na sebe što je uspela da se poigra sa njegovom psihom, kao što on pukušava da se igra sa njenom; sve što je činila u njegovim inkvizitorskim odajama opravdavala je sebi tim argumen­tom. “Da li biste bili toliko ljubazni da mi kažete,” napravio je pauzu očekujući paljbu, “zašto ste vi kod mene?” Pogledala ga je: “To bih i ja volela znati, nisam ovde svojom voljom.” Osmehnuo se: “Dozvolite mi da preformulišem. Zašto su vas doveli kod mene?” Pustila je nežnu suzu. “Zbog nerazumevanja drugih.” Pretvarala se da ništa ne curi niz njen obraz i skupila je usne u besnu gomi­lu, u nadi da će tako suzbiti pljusak očiju. “Samo ljudi bez razumevanja šalju majku u ovu smrdljivu rupu.” Zastala je i upalila još jednu cigare­tu. “Recite mi, gospođo, zašto imate zavoj na desnoj ruci?” Pogledala je besno u njega, naslonila se i prekrsti­la noge, uzela je dim. Postavljao je pitanja, ona je odbijala da odgovori. Prilazio je sve bliže i bliže, sabijao je u ćošak, a ona ga je uplašeno gledala i nije znala kuda da okrene glavu. Samo je htela da prestane da je pos­matra. “Hoćete me pustiti da vidim sunce, ako vam sve ispričam? Nisam čula pticu već… pa, ne znam, vreme ne postoji ovde.” Pogledala ga je, na­krivila je glavu ka njemu kako bi što bolje čula njegove reči. Znala je da mora da napravi kompromis. Nije se osećala krivom preko dana, ali kada bi ugledala njega osetila bi neki strah kako joj kreće iz želuca, grči ga, i širi se telom. Ponekad kada bi potre­fio pitanje ili uperio lampu njenih akcija u nju, srce bi joj zalupalo to­liko jako da je čula pištanje u ušima. “Prvo vi meni ispričajte šta se desilo, a posle ćemo o suncu.” Prekrstio je noge, pun samopouzdanja uputio joj pogled bez emocije, mimike. Hladna maska namenjena za slušanje. Znao je da će dobiti ono što je hteo, suz­bijao je osmeh satisfakcije; krajnje neprofesionalan osmeh, pomislio je.

Podigla je noge na fotelju. Znala je da sedi ispred đavola maskiranog u ispovedača. Udahnula je. Osetila se na momenat prljavo, kao da je kurva.

Sada će ono najdublje da širi is­pred nekog stranca koji nije spo­soban da joj pruži empatiju i da joj da ruku, kako bi dobila par sati slo­bode, jer onu pravu nije ni želela. Odgovaralo joj je da ostane ovde. Nije htela da se vrati u tamu svoje prošlosti. Želela je novu svetlost koju je otkrivala u samoći. “Sedela sam, kao i svako jutro, za stolom u kuhinji.” Zastala je na momenat sa rukama u vazduhu i pokušala je da se seti kako je raspoređen nameštaj u njenoj kući. Nije mogla da se seti pojedinosti koje je gledala svaki dan na istome mestu proteklih dvana­est godina. Tu činjenicu je uzela kao još jedno opravdanje. “Imam onaj okrugli sto sa četiri stolice. Sa moje leve strane sedi moja ćerka.” Zastala je, pokušavala je da vrati sliku svoje ćerke pred oči. Kroz maglu je videla svoja usta na njoj i setila se kako su ljudi uvek hvalili njenu lepotu. Bila je ponosna, nekada, što je kreirala nešto tako lepo, a sada se smejala svome idiotizmu. Nije više imala potrebu da priča o instiktu, o majčinstvu. Znala je da je to alat za vezivanje, sebe je uverila u to otkako su je doveli ovde. “Na desnoj strani je moj sin”, zaobišla je sva osećanja izazvana njegovom slikom, “naspram mene je bila prazna stolica i mogla sam da vi­dim prozor.” Pogledala je kroz mali otvor na zidu. Jedini tračak slobode u đavoljoj ispovedaonici. Prozor je odveo na nova mesta. Lutala je mis­lima sve dok potpuno nisu prestale da nailaze. Ostala je samo tama, jedan momenat bez misli i osećanja. Od­marala je duh. Vratila se iz bezumlja. Kako da je velika ruka pritisla njen duh i vratila ga u telo, kratka vrtoglavica je usledila. “Napolju je sunce tek niklo, rosa je svetlucala kao zvezde na letnjem nebu. Na jabuci, ispred kuće, budile su se dve grlice i ljubile jedna drugu. Videlo se samo drvo, rosna trava, grlice i plavo nebo; osetila sam zemlju kako diše. Na tre­nutak sam otplovila u smrt i slobodu. Samo crno i rosa, bez misli, osećanja. Raj.” Gledala je u stranu i trudila se da zadrži suze u očima, potom je spustila noge i uzela pepeljaru sa stola kako bi lakše ugasila cigaretu. “Onda sam čula vrisak moje ćerke, kao i svakog jutra kada joj moj sin uzme jaja ili nešto drugo iz tanjira. Potom je moj suprug izbrisao sliku ispred mojih očiju. Seo je naspram mene bez i jednog znaka poštovanja. Bez jutarnjeg pozdrava. Pomilovao je svoga sina po glavi, sav ponosan što je mali vragolan. Gledao je u sina kao produžetak svoga života, hteo je da bude isti kao on. Nadam se da će ga nešto ubiti. Bolje je to, nego da bude kao svoj otac. Osušeni, isfrustrirani, debeli penis od čoveka. Bez duha i smisla u sebi. Luta po pustin­ji koju naziva život i jedino što ga sprečava da se ubije jesu morali, koje je meni dao kao bračni poklon. Tru­li, nerazvijeni morali zasnovani na lupetanju njegove frigidne majke.” Nasmejala se. “Prethodno veče mu nisam dala da me jaše i drma.” Stres­la se i naježila od gađenja. “Zamislite da vas neko cepa jednom nedeljno. Da se popne na vas i bez pogleda i poljupca trlja svoju ‘muškost’ o vas. Svaki put, od prve noći provedene sa njim, ja sam suva, bez strasti. Više puta me ova ruka zadovoljila nego on.” Podigla je desnu ruku sa usprav­ljenim kažiprstom i srednjim prstom. “ Nije mi dao da se otuširam posle njegovog skakutanja. Htela sam da operem njegov znoj svaki put sa sebe, da sastružem kožu, samo da ne os­etim taj smrad. Večito je smrdeo, ne zato što se nije kupao.” Namrštila je nozdrvu, prisetila se mirisa. Pomiri­sala je sebe, miris je skoro potpuno nestao. Obradovala se tom saznan­ju. “Uvek je smrdeo.” Pogledala je u njega, tražila je bilo kakav znak zadovoljstva na njegovom licu. Kon­firmaciju da priča ono što se očekuje od nje. On je zadovoljno klimnuo glavom. “Posmatra me kao objekat, a ne kao suprugu.” Uzela je kutiju cigareta i počela je da je trese. “Gde su jaja? Zašto je kafa hladna? Mama, reci mu da mi vrati? Deco, prestanite da proždirete jaja. Ženo, uhvati me za jebena jaja!” Počela je da maše rukama i viče. “Koja žena!” Ustala je sa stolice, a kutija joj je izletela iz ruke. “Nisam se osetila kao žena otkako je prvo kopile počelo da sisa sve iz mene. Mislila sam da ću ih vre­menom zavoleti, ali samo su nastavili da mi se gade, kao da su paraziti koji su rasli u meni devet meseci.” Pepeo je kanuo na njenu belu spavaćicu. Skinula je tragove nežnim pokretima ruke, podigla je kutiju sa poda i nas­tavila. “Svako božije jutro kuvam isto, svaki dan me muzu, svako veče istrpim krmaču na sebi”, počela je da se lupa po nogama, “uh, kako ih mrzim! Mrze i oni mene. Nikada me nisu voleli. Kao da sam stopalo koje je zagazilo u smrdljivu močvaru, a oni vesele, ljigave pijavice.” Zamis­lila je sebe kao stopalo i nasmejala se. Nije znala koga da okrivi. Da li da mrzi sebe, njih ili život. Udahnula je. “U jednom momentu sam čula kako neko žulja viljušku po zubima, tol­iko jako da sam mislila da će prozori popucati. Kao da mi je neko ubadao tanke igle kroz mozak.” Naježila se, kada se setila zvuka. “Oni se nisu osvrnuli, nisu me ni pogledali. Onda me neko povukao za rukav, a ja sam osetila kako mi se samo telo mrda,

a duh ostaje u istom položaju.” Us­pravila se i setila se neverovatnog momenta kada je shvatila da do tada nije živela. Nije ni sada znala da od­govori na pitanje: šta je život? Zna­la je šta on nije. “Trzali su me kao zvonce. Uzela sam nož i stegla ga u ruci.” Namestila je ruku kao da u njoj drži nož. Počela je uzbuđeno i ubrzano da diše, a u očima joj je si­nula vatra. Video je da se otela kon­troli, da su je misli opet odvele do tog momenta. Ključan momenat za njenu egzistenciju. Momenat kada se osetila opet živom i punom en­ergije. Bila je spremna da uradi sve da taj momenat postane konstantan. “Onda sam podigla ruku i udarila je o sto.” Zastala je i pogledala u šaku na kojoj je bio zavoj. Crvene kapljice su sijale kroz grubu pamučnu gazu, koja je grebala njenu nežnu ruku i nanosila joj irealan bol u tim trenu­cima. Suze su krenule, svaka koju je sačuvala. “Posle toga se ne sećam.” Pogledala ga je. “Vi sigurno znate šta se zbilo!” Smirila je oči i dala pogled iščekivanja. Držao je palac i kažiprst na licu. Izmoren od njenog izlaganja. Opustio je telo, izdahnuo je. Predugo

je držao dah u sebi, zaboravio je da treba da diše koliko je bio napet u iščekivanju njenog skoka ili nekog neartikulisanog pokreta. Očekivao je da će da skoči na njega sa nožem koji će se materijalizovati kao produkt njenog besa. Skinuo je prste sa lica i spojio je ruke. “Razbili ste sve tan­jire na policama, izvrnuli sto i raz­bili prozor sa stolicom, nakon čega ste krenuli sa nožem na vašu decu.” Pogledao je u nju, a ona je palila još jednu cigaretu. Pogledala je u njega jer ju je omeo u radu. “Nastavite, veoma je uzbudljivo.” Mahnula je rukom kao da ga požuruje. “Uboli ste supruga u butinu i onesvestili ste se.” Pustila je prvi dim. “Što ga nisam zaklala? Mrmot. Trebala sam sve da ih zadavim još prošlo leto.” Slegnula je ramenima. Nakon čega je počela da joj se grči ruka, nasmejala se i pogledala u grč. Osetila je kako joj obraz i usne poigravaju, podigla je pogled. “Slobodna sam?” Pogled­ao je u nju, očistio je grlo i nasmejao se. “Mislim da nećete videti sunce danas.”

Piše: Dejan Matlak

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *