Teatar 21. veka

14. marta 2014. | Kultura |

6a00e54ed725f4883301538e53e05f970bUkupno trinaest nagrada na četiri festivala 2013. osvojila je sedmočasovna predstava „Galeb“ Antona Pavloviča Čehova u režiji Tomija Janežiča i produkciji Srpskog Narodnog Pozorišta iz Novog Sada. Dve nagrade na 63. festivalu profesionalnih pozorišta Vojvodine,četiri nagrade na 58. Sterijinom pozorju, nagrada publike na Beogradskom 47. BITEF-u i još šest nagrada na 53. MESS-u u Sarajevu. „Ovo je Čehov kojeg sasvim sigurno možemo nazvati Čehovom dvadeset i prvoga vjeka.“, rekao je Dino Mustafić, direktor festivala MESS u emisiji „Galeb nad Miljackom“ RTV-a, koja je posvećena ovoj predstavi. „Baveći se Čehovom zapravo otkrivaš da ne baviš se samo komadom, ne baviš se samo analizom nekog dramskog teksta, počinješ da se baviš životom, počinješ da se baviš temama, počinješ da preispituješ sebe kao umetnika, pozorište i kreativnost. Šta je sve to?“, izjavio je reditelj Tomi Janežič nakon prve premijere u Novom Sadu početkom sezone 2012/2013. Koliko radikalno umetničko delo treba da bude da bi pobralo nagrade gde god se pojavi, ostavljajućigledaoce zasenjene i ponekad u suzama? Sa druge strane koliko je ono radikalno svedoči nam i činjenica da skoro nakon svakog izvođenja prvog čina, nekoliko gledalaca pokupi svoje kapute i ne vrati se posle pauze da pogleda nastavak. Šta se zaista krije iza sedam sati Janežičeve predstave koja nikog ne ostavlja ravnodušnim?

„Galeb“ je komedija u četiri čina, međutim pojam komedije kod Čehova se razlikuje od onoga što nazivamo satirom, groteskom ili komedijom situacije. Dakle, likovi u „Galebu“ nisu uronjeni u hiperbolu vlastitih mana zbog kojih bivaju ismejavani, niti dominiraju koincidencije u kojima se likovi zbog nekog nesporazuma zatiču u smešnim situacijama. Komičnost „Galeba“je zasnovana na prirodi međuljudskih odnosa gde likovi,skrivajući svoje slabosti sučeljavaju se sa drugim likovima. Ustvari komična je samo površina njihovih odnosa,dok ako se zagledamo u dubinu karaktera,komično postaje tragično. Tako se komedija preliva u tragediju gde uviđamo da delo jeste tragedija predstavljena kroz komičnu svakodnevnica. Komična je na primer činjenica da postoji mnoštvo neuzvraćenih ljubavi, svaki liku priči voli nekog drugog od koga ne dobija ništa za uzvrat. Medvedenko voli Mašu, Maša voli Kostju, Kostja voli Ninu, Nina voli Trigorina, zar ovo nije smešno i tragično u isto vreme? Naravno da pojam tragedije sa druge strane nema nikakve veze za Helenskom ili Šekspirovom tragedijom, kao što ni komedija ovde nema nikakve veze sa standardnim oblicima ovog književnog dela. Ovo je naprosto realistični Čehov kojeg Tomi Janežič izvrće na naličje, jasno eksplicirajući ono što je prećutano. U četvrtom činu razgovorizmeđu Nine i Kostje koji niko od ostalih likova nije video, Janežič kroz film na kraju predstave iznosi kao razgovor, ali ne po tekstu iz dela, već po tekstu napisanom na osnovu karaktera, emocija i iskustva proživljenih od strane likova. Ovim postupkom on uvodi prećutano ali ostaje u granicama Čehova jer iz komičnog razgovora apstrahuje dubinski nemir i stavlja ga u prvi plan.

Ovo je predstava postmoderne umetnosti jer u sebi sadrži elemente koncepta, kao i model preplitanja realnosti i fikcije gde se ne može jasno razlučiti šta je stvarnost a šta ne, sve na različitim nivoima. Prostor u kojem se odvija predstava je poput kamerne scene okružen sa četiri strane stolicama za publiku, u prvom činu svi su osvetljeni tako da se gledalac zaista oseća kao da gleda probu. Reditelj je prisutan na sceni, on komentariše rad glumaca, vraća ih da ponove odglumljeno i pravi pauze kako bi se glumci odmorili uz anegdote iz ličnog života.Janežič takođe provocira publiku govoreći upravo ono što svakom ko je došao da gleda Čehovljevog „Galeba“ svrati u misli kada ugleda probu bez šminke i kostima: „Da li će cela predstava ovakva da bude?“. Dok u drugom činu kada se sve pretvori i zajednički trans publike i glumaca uz ples, igru, muziku i galamu sa nekoliko paralelnih radnji poput snoviđenja, on viče na mikrofon iz sveg glasa: „Ovo nije Čehov, zna se kako izgleda Čehovljeva predstava!!!“. Na ovaj način publika pred sobom ima prikaz čitavog umetničkog dela u nastajanju, što je zahtev konceptualne umetnosti jer kreativnost jeste proces ideje, a ne ona sama. Prvi čin destruiše teatar, njegov prostor i sve ono što je pozorište. Glumcičitaju tekst sa papira, šale se, obraćaju publici, a u jednom trenutku sve stane. I tako nekoliko minuta se ništa ne dogadja sve dok Kostja ne počne svoj najvažniji monolog rečima: „Eto pozorišta…“.Konstantin Gavrilovič Trpljev-Kostja, mladi neafirmisani pisac pokušava da napravi predstavu za svoju porodicu i komšije proklamujući nove forme, tako sadržina postaje forma i forma sadržina jer Kostjina predstava dovodi u pitanje predstavu kao takvu. Jasna Đuričić u ovakvoj predstavimože da bude ona sama, može da bude Irina Nikolajevna, može da bude pevačica ili glumica, a može da bude i konj na livadi u galopu, jer nema lica skrivenog iza maske, već postoje samo maske.Publika tada može da siđe na scenu i sedi na rosnoj travi pod zvezdama sa glumcima ili Čehovljevim junacima, što već zavisi od njihove mašte. Realnost gledaoca sada ulazi u fikciju predstave pretvarajući je u realnost, a realnost u fikciju, permutuju se komedija i tragedija, sadržina i forma ali ne da bi se između njih stavio znak jednakosti, već da bi se mešale emocije u svrhu jednog novog stvaranja sveta bez kalupa i granica.

slika

Čehov je realista, ali Janežičeva predstava,naročito u drugom činu deluje po svemu sudeći nadrealno, šizofreno i ekstatički konfuzno. Pošto prvi čin izgleda kao proba, drugi izgleda kao san, treći simbolima razotkriva slabosti likova da bi četvrti bio sveopši utisak svakodnevice potrešen na kraju jednim samoubistvom. Destrukcijom prvog čina otvara se prostor za dekonstrukciju svakog izvođenja ponovo, jer ova predstava uvek nastaje iz početka nova i neponovljiva, sve do četvrtog čina koji liči na konvencionalnu predstavu prožetu uvek novim doživljajem publike koji se izgrađuje punih sedam sati.Kao kod Žila Deleza „ponavljaju se razlike i razlikuju se ponavljanja“, a predstava ostaje nedovršena uvek u nastajanju.

„Galeb“ i ove sezone 2013./2014. igra u Srpskom Narodnom Pozorištu, a čeka ga i „let“ u Budimpeštu na poziv dramaturga Ernea Verebeša.Teatar je ovim komadom dobio novu perspektivu, doveden je u pitanje kao takav i uspostavljen ponovo na temelju Čehovljevog klasika u ruhu umetničkog stvaralaštva 21. veka.Tomi Janežič režira novi komad u saradnji sa Kraljevskim Pozorištem – Zetski dom na Cetinju, koji će u junu ove godine imati premijeru, a radi seo delu „Opera za tri groša“ Bertolda Brehta.

Autor: Nenad Lančuški
Foto:
Fotografija 1
Fotografija 2

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *