Tramp, Milošević i otpor populizmu

9. februara 2017. | Politika |

Iako bi na prvi pogled najlogičnije bilo porediti ličnost i kampanju Donalda Trampa sa onima koje su vodili Vojislav Šešelj ili Bogoljub Karić, budući da Tramp u prvi plan ističe radikalno agresivan govor i stečeno materijalno bogatstvo, ipak je zanimljivije uporediti ga sa čovekom koji je, za razliku od pomenute dvojice sunarodnika, kao rezultat kampanje uspeo da osvoji ( apsolutnu ) vlast. Reč je o usponu Slobodana Miloševića, prvo na čelo Srbije kao federalne jedinice, a potom i kao nezavisne države. Treba napomenuti da je nesporno da između SAD 2016. godine i SFRJ krajem osamdesetih godina prošlog veka postoji mnogo razlika ( neko bi rekao da ne postoji niti jedna jedina sličnost), međutim, pojedini načini vođenja kampanje i stvaranja političkog lidera ostaju nepromenjeni bez obzira u kom se vremenu ili društvenom uređenju odigravali.

Pre svega, i Tramp i Milošević su na vreme prepoznali specifičan deo biračkog tela i delove zemlje kojima će se prvenstveno obraćati i koji će biti tas na vagi, presudan za njihovu pobedu. Tako imamo Trampa, koji se od samog početka debate sa svojim republikanskim protivnicima, a pogotovo kasnije, u debati sa Hilari Klinton, oslanjao na podršku ljudi koji su gubitnici globalizacije i sporazuma o slobodnoj trgovini ( čiji je apologeta upravo Klinton), prevashodno na Srednjem Zapadu SAD-a. Na primer, u sve tri finalne debate, Tramp je, bez obzira na postavljena pitanja, podsećao na gubitak radnih mesta u Ohaju i ostale nusproizvode NAFTA sporazuma. Upravo je Ohajo, zajedno sa svojim susedima, Pensilvanijom i Mičigenom i odlučio predsedničke izbore, prešavši na republikansku stranu, po prvi put posle mnogo godina.

Sa druge strane, Milošević je isto tako precizno identifikovao SAP Kosovo kao ključnu teritoriju čije „osvajanje“ bi utrlo put dominantnom položaju u celoj Federaciji. Iskra zapaljena na Kosovu, tog aprila 1987. godine i antologijskim „niko ne sme da vas bije“ ubrzo je donela pobedu i na Osmoj sednici i pokoravanje SR Srbije. Na krilima iste zapaljive retorike, ali za specijalnu priliku zapakovane u oblandu „antibirokratskog pokreta“, osvojena je vlast u SR Crnoj Gori i SAP Vojvodini, već sledeće godine.

Zatim, obojica su se na vlast uzdigla na krilima desnog populizma, u doba političkih previranja, kako u svetu, tako I u svojim zemljama. Međutim, političko profilisanje na ovakav način je zajedničko za mnogo lidera, u različitim vremenima i na različitim kontinentima. Ono što izdvaja pomenuti dvojac je što su obojica svesno predstavljali otpadnike od svojih matičnih partija, čiju su infrastrukturu iskoristili kako bi zauzeli određene pozicije i pristup medijima uoči događaja i samih izbora na kojima će osvojiti vlast. I to ne samo otpadnici od političkih partija, već i od šireg establišmenta koji je polako, ali sigurno gubio poverenje građana sa svih strana ideološkog spektra.

U ličnostima Ivana Stambolića, koji se ne snalazi u rešavanju eskalacije nasilja na Kosovu i nemušto poziva na održanje statusa quo, i Džeba Buša koji, jednako smušeno, ne uspeva da u debati nametne nijednu temu koju mu je izborni štab savetovao, ima mnogo sličnosti, ne samo po tome što dolaze iz porodica sa političkim pedigreom. Ma koliko njihovi stavovi za nekog bili ispravni ili ne, novi način komunikacije ih je potpuno zatekao i izbacio iz političkog koloseka. Obojica su predstavljali zalazak jedne epohe,čak pomalo i tužno nesvesni trenutka u kom se nalaze i bore za moć.

Upravo ovde je ključ za razumevanje Miloševićeve i Trampove popularnosti i izbornih pobeda. U vremenu političkih previranja, kada dobar deo građana oseća da je suštinska promena neophodna, obojica izgovaraju reči koje su pre toga dugi niz godina nailazile na društvenu osudu, i koje su stoga bile izricane samo u bezbednom okruženju porodičnih domova i lokalnih kafana. Pritom, to se najmanje odnosi na Trampove najcitiranije rečenice, u kojima vređa pojedince I grupe. Najveći politički profit je ostvario koristeći sintagme kao što je “radikalni islamski terorizam” koja je bila u glavama mnogih Amerikanaca, posebno od 11. septembra, ali koja do tada nije imala mesto u debatama predsedničkih kandidata.

Slično tome, Miloševićeva retorika koja kao glavnu ideju uzima rešavanje “srpskog nacionalnog pitanja” krajem osamdesetih je takođe bila jedna novost i šamar establišmentu, ali ona ni tada nije bila suštinski nova, već se samo nalazila ispod površine javnog govora.

Da se u oba slučaja igralo na kartu evociranja nekih ( namerno) nedovoljno jasno definisanih vremena, i ukazivanju na to da je zemlja došla do raskrnice, pokazuju I slogani koje su MIlošević I Tramp koristili, a koji sadrže istu ključnu reč – ponovo ( Oj Srbijo iz tri dela ponovo ćeš biti cela/Make America Great Again).

Poređenje načina na koji su ove dve ličnosti došle na vlast nema za cilj puko nabrajanje njihovih sličnosti, već pokazuje da demagoški pokreti koji se, sa vremena na vreme, pojavljuju u skoro svim državama, imaju određen obrazac, koji nije uvek lako uočljiv, i koji zbog toga često odnosi izborne pobede nad opcijama koje sebe smatraju progresivnom elitom.

Upravo je razumevanje tog “obrasca” neophodno kako bi se izbegle tragične posledice ukoliko bi taj talas populizma otišao predaleko, što se i dogodilo u Srbiji početkom devedesetih. Rastućem demagoškom pokretu se ne mogu suprotstaviti isprane konstrukcije i floskule, te bezidejni I neharizmatični lideri koji ne mogu da ostvare kontakt sa ljudima van partijske baze. U SAD-u je takav ignorantski odnos prema protivniku I vremenu u kom se nalaze koštao vlasti Demokratsku partiju, a i za Srbiju, u kojoj periodi političke stabilnosti mnogo kraće traju, važi zlatno pravilo da ukoliko elita ne prepoznaje trenutak u kom status quo mora da se menja, ona svakako nije progresivna, a uskoro neće biti ni elita.

Luka Bošnjak je rođen 1990. godine u Novom Sadu. Završio je Pravni fakultet u Novom Sadu 2015. Godine, a trenutno na master studijama na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, smer „Evropske studije“. Alumni „Studija budućnosti“ Beogradske otvorene škole, XXIII generacija, praktikant u Beogradskoj otvorenoj školi, u Centru za evropske integracije. Hobiji su mu kućno pivarstvo, fudbal i kvizovi opšteg znanja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *