Treba li Srbiji nuklearna elektrana?

8. juna 2013. | Društvo |

Očekuje se da će do 2020. godine Srbiji biti potrebni novi kapaciteti energije, pa se postavlja pitanje na koji način će se nadomestiti nedostatak klasičnih izvora energije. Zakon o moratorijumu na gradnju nuklearnih elektrana je na snazi do 2015.go­dine. Da li će gradnja nuklearne elektrane biti jedan od načina da se obezbede potrebni resursi?

Ono što je sigurno jeste da gradnje nuklearnih elektrana neće biti do 2015. To garantuje i Zakon o moratorijumu i strategija razvoja energetike Srbije kojom nije previđena izgradnja nuklearki. Sudeći po izjavama nadležnih ministara proteklih godina na ovo se nije gledalo kao na trenutno realnu mogućnost, ali se nije potpuno isključivala u budućnosti. Real­nija opcija i plan je efikasnije korišćenje postojećih i razvoj novih energetskih potencijala uglja, gasa i hidroresursa. Preko 80 % ukupne proizvodnje el.energije u Srbiji dobija se preradom uglja i nafte, 7% čine hidroresursi i 6% gas. Međutim, stručnjaci upozoravaju na ograničenost ovih izvora energije. Iako neobnovljiv izvor, ugalj predstavlja strateški energent u našoj zemlji, a procene su da će domaće rezerve, bez Kosova, trajati još 50 do 70 godina. Potvrđene domaće rezerve nafte su 8,6 miliona tona koje bi mogle da se eksploatišu još narednih pet go­dina. Sprovode se nova istraživanja jer se procen­juje da postoje značajna nalazišta, međutim godišnja prerada zadovoljava tek petinu domaćih potreba. Generalno, trajanje svetskih rezervi nafte meri se desetinama godina, tako da u budućnosti nafta kao energent nema naročitu perspektivu. Rezerve gasa u Srbiji čine tek 0,03% svetskih rezervi, tako da se razvoj na ovom polju vidi u izgradnji Južnog toka gasovoda iz Rusije, čija naftna kompanija planira izgradnju četiri gasne elektrane u Srbiji. Kada gov­orimo o obnovljivim izvorima energije, smatra se da bi hidropotencijal trebalo efikasnije iskoristiti. Mini­starstvo energetike je objavilo javni poziv za izgrad­nju 317 mini hidroelektrana koje bi na mreži trebalo da budu do 2015. i proizvedu 400 gigavatsati el. en­ergije godišnje. Potencijali solarne energije, iako je prosečno sunčevo zračenje 40%veće od evropskog proseka, su potpuno neiskorišćeni. Masovne eksp­loatacije ovih prirodnih resursa osim proizvodnje en­ergije, proizvode i nepopravljive negativne posledice po životnu sredinu, utičući na promenu osnovnih bioloških funkcija flore i faune.

U nastojanju da se obezbedi dovoljno energije i zadovolje potrebe koje mi smatramo neophodnim, koliko je realno da se posegne za proizvodnjom nuk­learne energije? Ideja nije nova, u SFRJ je postojala namera i plan 80-ih da se krene u izgradnju nuklear­ki, ali zbog Černobiljske katastrofe i raspada zemlje ti planovi nisu ostvareni. Pojedini stručnjaci iz ove oblasti mišljenja su da bi Srbija trebalo da uspostavi programe za prihvatanje energetskih tehnologija na osnovu nuklearnih reaktora i stvori preduslove za implementaciju nuklearne energije već u narednim godinama. Navode da je okretanje ka nuklearnoj en­ergiji neizbežnost i da je to ekonomski najisplativiji način proizvodnje struje. Takođe, nauka je napredo­vala, reaktori treće i četvrte generacije su ekološki bezbedni, a godišnja količina nuklearnog otpada može da stane u jedan kubni metar prostora, za ra­zliku od otpada termoelektrane za koji je potrebno nekoliko miliona kubnih metara prostora. Trend u EU je podizanje kapaciteta nuklearne energije koji bi činili 30% ukupne energije, a u svetu se gradi ili je naručeno još 40 nuklearki.

Međutim, pred izgradnju elektrane postavlja se niz pitanja i problema koje bi trebalo rešiti. Kako finansirati izgradnju? Kako proizvesti nuklearno gorivo i preraditi isluženo? Kako i gde skladištiti radioaktivni otpad? Da li raspolažemo stručnim kadrovima? Da li smo spremni da prihvatimo rizik i posledice moguće havarije? Izgradnja nuklearne elektrane kostala bi najmanje oko pet milijardi dolara, koje bismo mogli da obezbedimo jedino zaduživanjem. Eksperti zato smatraju da bi bolja op­cija bila učestvovanje u nekom multinacionalnom projektu sa manje ulaganja kako bi smo obezbedili jeftiniju el.energiju. Pre dve godine razmatralo se učešće u projektu izgradnje elektrane Belene u Bugarskoj, što je podiglo dosta prašine u javnosti. U međuvremenu, od toga se odustalo jer bi zem­lja morala da se zaduži, a električnu energiju bi dobila tek za petnaestak godina. Drugi problem su sirovine koje su potrebne za nuklearno gorivo, pre svega uranijum i plutonijum. Srbija je imala rudn­nik uranijuma, koji je zatvoren, ali nema potrebnu tehnologiju za obogaćivanje, a primena prirodnog uranijuma bi bila zahtevniji i neisplativiji proces. Mi takođe ne možemo da prerađujemo isluženo gorivo. Onda, kako prevazići problem skladištenja nuklear­nog otpada. Osim što je potrebno uložiti mnogo sredstava, potrebno je bezbednost skladišta osigu­rati minimum u narednih sto hiljada godina. Kako bi se predupredio ovaj problem, Klub 7, koji čine zemlje proizvođači nuklearnog goriva (SAD, Rusi­ja, Francuska, Nemačka, Velika Britanija, Kanada i Kina) je ponudio da istrošeno gorivo i nuklearni otpad vraćaju u zemlju proizvođača. Mi nemamo ni dovoljno stručnih kadrova, na šta je uticao i Za­kon o moratorijumu, ali takođe treba imati u vidu da je reč o postrojenjima sto puta veće snage od nekadašnjeg velikog reaktora u Vinči. I na kraju, ko će snositi posledice havarija na elektranama, koje su, uveravaju nas primeri kroz istoriju više nego moguće.

Postoji mogućnost namerne hvarije u obliku terorističkog napada, o čemu treba da brinemo i bez elektrane u našoj zemlji, s obzirom na značajne nuklearne kapacitete u bližem okruženju, pa bi po­sledice bile jednako pogubne. Mada ni posledice ak­cidenata u mirnodopskim uslovima nisu ništa manje. Ako se podsetimo tri najveće nuklearne katastrofe: Nesreća na ostrvu Tri milje u SAD, 1979. Kada je jezgro počelo da se topi, klasifikovana kao 5 stepen na međunarodnoj skali. Od tada je u SAD zabran­jena izgradnja novih postrojenja. Havarija sovjetske centrale u Černobilju 1986. nesreća najvišeg, 7.ste­pena posle koje je umrlo između 30 i 60 hiljada ljudi i kontaminirano tri četvrtine Evrope. I najskorija, eksplozija u Fukušimi izazvana zemljotresom 2011. svrstana kao 4 stepen nesreće. Novo curenje u ovoj elektrani u aprilu pokazuje da havarija još uvek nije sanirana.

Da li nam ovi primeri pokazuju da čovek nije u stanju da se nosi sa posledicama razorne energije koju je sam stvorio i koju ne može u potpunosti da kontroliše? Da li će po ko zna koji put u nastojanju da pobedi prirodu i zadovolji svoju nezajažljivost ići protiv sopstvenog dobra? Da li se ovakav rizik može nazvati isplativim?

Piše: Ljubinka Ljujić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *