Turbo novinarstvo

28. oktobra 2014. | Politika |

Slavko Ćuruvija je ubijen na Uskrs 11. marta 1999. godine.

Ako pođemo od pretpostavke da prosečnog građanina Srbije ne pogađa činjenica da je kultna emisija Olje Bećković cenzurisana, kao ni to što se sajt „Peščanik“ ruši i hakuje bar jednom u mesec dana, vreme je da se zapitamo da li kao društvo i pojedinci snosimo odgovornost za trenutno stanje u medijima i zabrinjavajuću sliku koju šaljemo u svet, a potom i da li smo upali u jedno opšte stanje bezvoljnosti, potištenosti i ravnodušnosti prema životu koji nas okruzuje. „Utisak nedelje“ je zasigurno predstavljao stecište vrha intelektualne Srbije, neka vrsta jednonedeljnog srpskog modernog senakla. Gledanost je bila visoka, teme pažljivo birane, a Oljina novinarska veština na visini zadatka. Visokointelektualna, ali ne i elitistička emisija, budući da su se u njoj pojavljivale ličnosti iz različitih društvenih sfera i miljea. Ne zaboravimo da je i običan narod imao pravo na direktno učešće u emisiji.

Sudeći po reakcijama, za većinu građana Srbije zabrana ove emisije nije iznenađujuća. Autorka je javno rekla da se vlast krije iza čitave afere, ali ni to nije urodilo plodom. Nameće se pitanje: Dokle se prostiru granice slobode u novinarstvu i da li je novinarstvo slobodno ako one postoje? Budući da se političko novinarstvo u Srbiji svodi na puko hvalisanje trenutnog režima i da kao drugačije ne opstaje, logični sled događaja je da će sve manje mladih, perspektivnih ljudi odlučivati da se bavi ovim poslom, imajući u vidu uslove i način rada.

kurir

S druge strane, uvođenjem rijaliti programa i niskobudžetnih zabavnih talkshow-a koji istovremeno služe za zadovoljavanje najprimitivnijih ljudskih potreba, dok u zemljama zapadne Evrope oni nemaju ni približnu gledanost kao u našoj domovini, potom ukidanjem svakog prozora kritičke misli kao i marginalizovanjem istraživačkog novinarstva, vlast uspešno sprovodi politiku masovnog zaglupljivanja naroda, preusmeravajući njegovu pažnju ka minornim temama i zataškavajući opasnost.

Postoji ozbiljan problem u komunikaciji izmedju vladajućeg režima i građanstva. Ako obratimo pažnju na način na koji predstavnici vlade odgovaraju na pitanja novinara, prilično je jasno da je zamena teza najlakši način da se zaobiđe tema i razgovor svede na prepirku koja se završi tako što se novinaru iz publike isključi mikrofon ili snimak neprirodno završi usred njegovog iskaza. Ono što verovatno najviše šokira je činjenica da se do te mere otišlo sa cenzurom, da jedna kultna emisija može tako da nestane. Kada gledamo filmove o prinudnoj prostituciji, stiče se zaključak da makroi imaju uvek isti metod kojim primoravaju devojke na rad: vršenjem nasilja nad njima, lišavanjem hrane i osnovnih životnih potreba, oni ih pridobiju za sebe do te mere dok one potpuno ne pokleknu. U jednom momentu, žrtve prestanu da pružaju bilo kakav otpor, i ne pitaju se više gde su i kako da se suprotstave glavnom, nego ćuteći rade što im se kaže kako bi preživele. One koje nisu poslušne obično završe kao Slavko Ćuruvija.

Pri odabiru novinarskog kadra, televizijske redakcije nemaju jasno definisane kriterijume, ali svesno znaju koga smeju a koga ne smeju da angažuju. Tako je, na primer, nekim TV licima dovoljno da otpevaju rođendansku pesmu Vladimiru Putinu kako bi sačuvale svoje radno mesto, tom istom čoveku koji je pre samo nekoliko meseci u intervjuu sa jednim francuskim novinarom rekao da politika nije za žene. Zabrinjavajuće je i to što je ta izgovorena rečenica izazvala bujicu komentara u francuskim medijima a u Srbiji prošla nezapaženo. Tako ste mogli da u istom danu s jedne strane čitate prilično negativnu kritiku francuskih medija na račun aktuelnog ruskog predsednika i, s druge strane, u srpskim medijima hvalospeve o veštini komunikacije dotičnog u razgovoru sa provokativnim francuskim novinarom. Postoji pritom jedna ključna razlika u načinu izlaganja između francuske i srpske medijske propagande: u francuskim novinskim člancima se polazilo od konkretnih izjava intervjuisanog drzavnika koje su služile kao polazna tačka novinarskog istraživanja, dok su se srpski mediji bavili uzdizanjem ruskog vođe bez navođenja sekvenci razgovora ili bilo kakve dokumentacije tvrdnji kojima članak obiluje.

Netačno bi bilo reci da u drugim zemljama mediji ne naginju određenoj političkoj ideji ili ideologiji. Svakako da je ideološka podeljenost medija sveprisutna ali ono sto je važno je da, vladajuća partija ne sme da ukloni jedan medij koji je iz „suprotnog tabora“. Vratiću se ponovo na Francusku kao dobar primer priložene teze. Kada se određena afera nađe u žiži javnosti, o njoj pišu i govore svi, i „desničarski“ i „levičarski“ mediji, polaze od istog „sirovog“ materijala koji elaboriraju svako na svoj način i sa svojim kritičkim osvrtom i agumentacijom. Dakle, zahvaljujući slobodi koju novinari uživaju prilikom svog rada, Francuska se moze pohvaliti kvalitetnim odnosom medija i građanstva, kao i činjenicom da običan narod ima zavidno poverenje u medije.

Iz mog ugla posmatrano, postoje dva ključna razloga za neobjektivno novinarstvo u Srbiji: prvi je svakako cenzura, odnosno autocenzura (zna se o kome i na koji nacin treba da se piše, a u slučaju da novinar odstupi od „pravila“, zna šta mu sledi, što ide u prilog činjenici da javnost nije iznenađena nestankom „Utiska nedelje“) a drugi je neznanje. Bavljenje poslom u kome su granice izrazavanja striktno ograničene, svodi se na mehaničko ponavljanje istih klišea i nemogućnost da se razvije istraživački duh, što nesporno vodi u intelektualni sunovrat.

Složićemo se da je jedna od najvećih tekovina devedesetih godina na našim prostorima čuveni turbo folk koji uspeva da se održi i danas u Srbiji. Muzički stil koji zapravo nikad i nije bio samo muzički, koji zapadnjački mediji imaju običaj da navode sa dozom podsmeha, smatrajući da je to takođe jedan od faktora koji sprečava uspešni razvoj kritičke misli kod naroda sa naših prostora. Eliminisanjem istraživačkog novinarstva, cenzurom slobodnog govora i gušenjem glasa razuma, mediji u Srbiji su svedeni na turbo, besmisao, prostakluk i primitivni humor u pauzama između turskih serija.

Brankica Stanković je svoj društveni život i ličnu bezbednost podredila svojoj profesiji. Posle „Utiska nedelje“, njena emisija je, kako navode iz uprave matične televizije, sledeća na listi za odstrel. Naravno, kažu oni to malo drugačije. Iako je bilo predvidjeno da se sa novom sezonom „Otvorenih vrata“ krene od septembra i pregovori sa jednom od televizija bili naizgled uspesno vođeni, nešto se isprečilo na putu ka njenom emitovanju, bez obzira na veliko interesovanje publike. Izgleda da će i Kesićeva gledanost naglo da opadne.

Vođa Severne Koreje, Kim Džong Un, naredio je nedavno da se svi studenti ošišaju kao on.

Autor: Mladen Milkić-Le Scanve

Foto: Kurir

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *