Ujedinjeni opstajemo – razjedinjeni padamo: Bratstvo i jedinstvo u poplavljenoj Srbiji

3. juna 2014. | Društvo |

Priroda ne bira kada će se oglasiti, ne bira okolnosti, ne bira trenutak, ne bira koga će i kada pogoditi. Pišem u trenutku kada su moja zemlja i zemlje u regionu, njenih dugo zavađenih sunarodnika, pogođene velikim talasom poplava, sad već oglašenim i u velikim svetskim medijima. Pišem ovaj članak u trenutku kada je moja prijateljica evakuisana u Beograd, nakon što se pre dve nedelje preselila u sada vodom i zarazama ruinirani Obrenovac, varošicu nedaleko od prestonice. Pišem ovo u nadi da se pobudi svest jedinstva i sloge, pišem – jer su humanost i saosećanje u ovom momentu na delu, bez obzira na etničku i nacionalnu pripadnost, veroispovest, ovakvo ili onakvo opredeljenje. Pišem, jer se na kraju ispostavlja da su ljudi samo ljudi.

bj

Kao antropolog, ljudsku toleranciju i razumevanje posmatram sa naučnog gledišta, ljudske različitosti i težnje isto tako. Politika razaranja, razjedinjavanja i zavade ovog našeg istočnoevropskog regiona demantovana je neverovatnim činovima solidarnosti zemalja koje su pritekle u pomoć potopljenoj Srbiji i njenim nesrećnim stanovnicima, koji su ostali bez domova, bez osnovnih životnih uslova, ali, zahvaljujući predanom radu onih koji su se odazvali u pomoć, sa nadom u bolje sutra.

Ne govori uzalud ona dobro poznata izreka da se u najvećoj nevolji poznaju pravi prijatelji, no, ovde ne govorimo baš o toj vrsti prijateljstva, ali govorimo o nečem još višem i plemenitijem – o ljudskosti, o nagonu da se pomogne, o želji da se nešto sačuva, da se neko spase, da se pomogne ljudima, zato što su ljudi, a ne zato što su Srbi, Hrvati, Crnogorci, Bosanci, Slovenci, Makedonci… Svi činovi i delovanja poslednjih dana govore da ratovi, političke razmirice i zavade gube smisao, a etničke i kulturološke barijere padaju, ironično, u vodu, kada se desi nesreća, neuslovljena ljudskim faktorom, na koju se ne može uticati. Sagledajmo zato kako i sa koliko uloženog truda i duše su pomogle zemlje regiona u nesrećnim okolnostima koje su zadesile ovu našu Srbiju.

Poznato je i nama i svetu kakve su okolnosti vladale ovim regionom onih nesrećnih devedesetih godina, kako su svi hteli svoje za sebe, kako su se ljudi povređivali, kako su uništavali i sebe i druge, ljudi, sunarodnici, braća po poreklu, a neprijatelji po političkim težnjama, sebičluku i ljubomori, Kaini i Avelji Istočne Evrope. Raspad velike Jugoslavije, koji je doneo patnju milionima, koji je doneo rat i razaranje, suze i očaj, danas, u trenucima kada ovo pišem, deluje nevažno. Hrvatska je od skoro postala i članica Evropske unije, odmičući se korak dalje od svojih komšija, pa ipak, vidimo da to ne utiče na osnovnu ljudsku potrebu, na vapaj za pomoć, na saosećanje. Zemlja, sa kojom se Srbija gloži decenijama, oko kojekakvih stavki – počev od zaista strašnih ratnih zločina počinjenih tokom devedesetih, sa obe strane, ali kojima se ovde ne bavimo, do toga da li se piše ćirilicom ili latinicom, koje ćemo pismo odobriti, koje nećemo i tako dalje, uputila je poplavljenim područjima Srbije pomoć u vidu vatrogasnih jedinica i jedinica civilne zaštite. Hrvatska Vlada je na sednici donela odluku o ovim potezima, te su u Srbiju poslate „vatrogasne i postrojbe civilne zaštite… u misiju pružanja hitne pomoći u cilju spašavanja ugroženog stanovništva iz poplavljenih područja i podrške nadležnim institucijama Republike Srbije“. Hrvatska vlada je takođe donela i odluku da se produži angažman u Bosni i Hercegovini, kojoj su poslata dva vojna helikoptera sa posadama i pripadnici Oružanih snaga Republike Hrvatske. Kako je to lepo ilustrovao jedan korisnik, komentarišući vest o međusobnom pomaganju na web portalu dnevnog lista „Telegraf“:

“…. I nije bitno je li “hljeb”, ” kruh” ili ” hleb”,…svi su od brašna.
…. I nije bitno je li Bosanac, Hrvat ili Srbin…svi su ljudi od krvi i mesa…
Zapamtite ovo!”

Makedonija, još jedna bivša članica nekadašnje Jugoslavije, pokazala je solidarnost u teškom trenutku koji je pogodio našu zemlju. Gradonačelnik Skoplja Trojanovski, uputio je podršku Srbiji. Makedonska Direkcija za zaštitu i spasavanje poslala je svoje ljude u pomć, kao i posadu Ministarstva odbrane, gumene čamce, agregate za struju i druge potrebne stvari. Po odluci makedonske Vlade, kamioni iz Makedonije pohitali su da pomognu poplavljenim naseljima u Srbiji! Ni Crna Gora nije ostala uzdržana – ona ista od koje smo se nedavno politički razgraničili – Vlada ove zemlje upućuje hitnu pomoć za sanaciju posledica katastrofalnih nepogoda, a crnogorski premijer je direktno predsedniku srpske vlade, Aleksandru Vučiću, rekao da se Crna Gora stavlja na raspolaganje ugroženima, te izrazio saučešće zbog nastradalih u poplavi. No, bitna su stvarna dešavanja, političke proklamacije samo su pečat na delovanje stvarnih ljudi koji su pritekli u pomoć i koji vredno rade, iz srca i duše, da pomognu nastradalima – iz Podgorice stižu paketi običnih građana i dobrovoljaca upućeni Srbiji i takođe poplavljenoj Bosni i Hercegovini.

ODBRAMBENI NASIP

Slovenija je takođe pružila podršku ugroženima, njihov Crveni krst uplatio je donaciju od 25 000 evra za pomoć Srbiji, a vlasti u Ljubljani razmatraju i na koji način da se uključe u pomoć oko sanacije poplavljenih područja. Građani Slovenije požrtvovano skupljaju pomoć koju šalju ugroženima, prema rečima slovenačkog ambasadora u Srbiji, Franca Buta. To je humanost o kojoj ovde govorimo, humanost u kojoj se prevazilaze barijere duhova prošlosti, nerazjašnjenih razmirica, repova ranijih razdoblja i nesuglasica. Kada čovek pomaže čoveku, a ne Hrvat Srbinu, ili Srbin Bosancu ili koje god poređenje želite da uzmete za primer. Koju korist ima jedan građanin Ljubljane od toga što će poslati paket pomoći nesrećnim ljudima u Srbiji, nastradalim u poplavama? Onu najveću – osećaj da je učinio nešto dobro, saosećanje, ljubav prema čoveku kao biću, a ne kao pripadniku nacije. To je najveće blago i nagrada koju čovek može sebi da priušti.

Evo, dok pišem, ponovo pada kiša. Valjda će brane izdržati. Još dobrovoljaca pristiže u pomoć, ovdašnjih i ondašnjih i ne odustaju. Trude se da izgrade brane, trude se da zbrinu ugrožene ljude i životinje, trude se da pruže makar reč utehe, ako ništa drugo ne mogu ili nemaju da pruže.

Naravoučenije ove, još uvek nezavršene priče, jeste da ma koliko bili različiti, koliko god se točak sreće okretao na ovu ili onu stranu, koliko god među narodima i nacijma postojalo jazova i ponora, nesporazuma i razmirica, teške i burne prošlosti, na kraju ono ljudsko ispliva na površinu. Nažalost, ono dobro ispliva kada nas prodrma nešto što je van ljudske kontrole, ali je i to nauk. To je nauk ujedinjenja, integracije, prelaženja granica. Pomoć se ne zaboravlja, kada je najgore, kada je najstrašnije i kada onaj koga smatramo srancem, otuđenikom, pruži ruku podrške, on prestaje da bude stranac i postaje prijatelj, postaje i ostaje ono što smo svi mi – čovek. Kao što Kipling kaže u čuvenoj svojoj čuvenoj poemi: “Tvoja će biti zemlja i sva njena blaga, jer bićeš čovek, sine moj”.

Autorka: Ana Cagić
Foto: blic.rs
rtv.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *