Umro brak

3. januara 2011. | Društvo |

Kaže se da je porodica osnovna ćelija društva, molekul od kojeg je građena ljudska zajednica. Obično se na porodicu gleda kao na proizvod intimne veze dvoje ljudi koji u nekom trenutku sklope brak, sa idejom da to bude do kraja života. Deca se podrazumevaju.

Tako je to bilo vekovima i milenijumima unazad. Muškarac i žena, obično na početku reproduktivnog doba, vezali bi se u nekakvu zajednicu, uz blagoslov nekog lokalnog autoriteta – sveštenika, vrača, opštinskog komesara Komunističke partije ili prosto matičara.

I uglavnom svugde je običaj da se taj događaj zatim obeleži što raspojasanijim bahanalijama, a to se zove svadba. Posle toga sveže venčani započinju zajednički život: u svom ili iznajmljenom stanu, u brvnari koju bi on istesao ili iglou koji bi isekao iz leda za njih dvoje. Zajednički život znači da se očekuje da, uz uzajamnu podršku, u ostatku života zajedno rešavaju osnovne egzistencijalne probleme, da se krešu i proizvode decu.

Tako je to odvajkada funkcionisalo, ali sada se dešavaju neke bitne promene u toj shemi. Razvojem civilizacije nestalo je potrebe za onakvom vrstom doživotnog operativnog savezništva muškarca i žene kakvo je nekad bilo nužno radi pukog preživljavanja u surovoj prirodi. Štaviše, i finansijska veza dvoje venčanih znatno je promenila karakter poslednjih decenija, porastom zaposlenosti žena i njihovom povećanom finansijskom samostalnošću. A i
deca kao motiv za održavanje institucije braka sve su manje bitna i sve manje ih se pravi i na svet donosi.

Živimo u zemlji koja se stabilno prazni od stanovništva i tu očigledno nema spasa, niti bilo kakve energične strategije da se situacija promeni. Populacija Srbije svodi se na veličinu koja realno može da se održi uz postojeći stepen ekonomsko-političkog razvoja društva.

Tu se još umešao i Satana sa Zapada, pustivši guju sebičnog individualizma u nedra nacionalnog bića, pa sad i kod nas ljudi sve više gledaju kako da sebi podese život prema principima ugodnosti, umesto da fizički reprodukuju kolektiv. I naše urbano tkivo su tako počeli da zahvataju slični procesi kao i komšijski Zapad, gde je u poslednjih 30 godina broj sklopljenih brakova opao za trećinu. Domaćinstva sa bračnim parovima u Velikoj Britaniji sada čine svega 45% svih domaćinstava, dok je taj udeo 1996. godine iznosio 54%.

Demografske prognoze ukazuju da će za svega nekoliko godina bebe iz vanbračnih zajednica tamo činiti većinu. I kod nas brak polako gubi svoju tradicionalnu ulogu. U kulturnom nasleđu nosimo shvatanje braka kao savezništva (pravnog, moralnog i egzistencijalno praktičnog) koje se sklapa jednom za svagda, no za tim lagano nestaje potreba, jer ljudi oba pola počinju sve bolje da se snalaze u životu i bez braka. Kultura je mit o braku
začinila mitom o ljubavi i legendom o seksu, međutim savremeni čovek i žena imaju složenija očekivanja od partnera, i ta očekivanja i potrebe često ne zadovoljavaju samo unutar i u formi bračne veze. Razlozi dugoročnog, da ne kažemo doživotnog vezivanja dvoje ljudi, bilo kroz brak, bilo van njega, proističu iz težnje da delimo s nekim život, stalno ili povremeno, zato što smo po prirodi socijalna bića i što je mnogo stvari ipak lakše kada čovek nije sam. Nama treba neko da nas zabavlja, da nas inspiriše, da nas seksualno uzbuđuje, da možemo da delimo egzistenciju i da zajedno rešavamo životne probleme. Obično uvek bar jednu od tih stvari moramo da tražimo negde drugde. Neko je možda hot as hell, ali nas nimalo ne inspiriše na velike poduhvate i izazove u životu, pa se za te stvari vežemo za neke druge ljude. Ili nas možda i pali i inspiriše, ali je grozno neodgovorna osoba koja ne dolazi u obzir za zajednički život.

Teško je u jednoj osobi naći sve što nam treba i samim tim je kompletno  ispunjenih brakova i veza vrlo malo, pa zato svi švrljaju i flertuju okolo, deleći mentalni i fizički eros sa više ljudi. Internet je situaciju dodatno zakomplikovao, pa je mapa naših odnosa sa ljudima koji nam zadovoljavaju potrebe proširena mrežom on-line odnosa sa ljudima koje i ne viđamo, a mnogo se navučemo na njih. Promenila su se uopšte i shvatanja intimnih veza i očekivanja koja imamo od partnera. Ljudi više ne ulaze u neku vezu sa a priori očekivanjem da to bude Ona Prava, koja će da ispuni sve potrebe, koja potraje do kraja života i bude krunisana brakom i decom. Sad se prevashodno očekuje da se u toj kombinaciji sa drugom osobom dobro osećamo, a budući da večnost toga nikad nije garantovana, ljudi postaju spremniji na privremenost takvog rešenja. Pa nek traje dok traje – ako uspe da potraje, pokaže se održivom i sposobnom da nas i dalje čini zadovoljnima, nije isključeno da takva veza postane doživotna.

Ali doživotnost se više ne očekuje na početku veze. Osim toga, ljudi sve više prihvataju mogućnost da niz potreba koje tradicionalno zadovoljava bračni partner može da im zadovolji i neko drugi, ili i oni sami sebi. Intimna veza dvoje ljudi, bez obzira na pojavni oblik, ima smisla samo ako to nije teret više nego što donosi korist i zadovoljstvo. Ovi pomaci u shvatanju predstavljaju civilizacijski odmak od klasične institucije braka, a istovremeno i dobar put ka poželjnom smanjenju svetske populacije i povećanju ličnog zadovoljstva.

Aleksandar Gubaš

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *