Ustav Republike Hrvatske

9. februara 2017. | Kultura |

Uprkos tome što sam te večeri krenuo u bioskop sa ogromnom pozitivnom predrasudom, zbog poznavanja prethodnog rada autora, i nakon uveravanja od strane nekoliko prijatelja da „nema šanse da mi se ne svidi“, filmUstav republike Hrvatske“ (ljubavna priča o mržnji) ipak je daleko premašio sva moja pozitivna očekivanja. Film rađen po tekstu Ante Tomića i Rajka Grlića, i u režiji Rajka Grlića, jeste po mom sudu, kinematografsko remek-delo čija bi priča trebalo da posluži za razbijanje svakovrsnog stereotipa.

Naime, glavni protagonista u filmu, Vjekoslav Kralj (koga ingeniozno tumači neverovatni Nebojša Glogovac) jeste profesor istorije u jednoj zagrebačkoj srednjoj školi, pride okoreli zagovornik fašističke ideologije i ideologije NDH koju svesrdno prenosi svojim učenicima. Međutim, gospodina Kralja odlikuje i ono što on kao čovek koji deli pomenute „vrednosti“ nikako ne bi smeo da bude- on je homoseksualac koji noću menja svoj identitet i u haljinama pokojne majke hoda Zagrebom kao svoj ženski alter-ego, Katarina.

Premda ovako pobrojane osobine mogu navesti na utisak da se radi o neodrživom psihološkom konstruktu, o glumačkom liku koji je s provokativnim predumišljajem sintetisan od međusobno krajnje protivurečnih suprotnosti kako bi se izazvao sablažnjiv efekat kod prostodušne publike ili dodatno promovisao gej lobi ili ustaška ideologija ili već nešto slično tome.. baš nije tako. Već upravo suprotno. Konačni uspeh filma i ono zašto želiš da ga gledaš ponovo zapravo i leži u tome što ovaj karakterni frankenštajn na biskopskim platnima zbilja oživi; i to oživi na način da nimalo ne deluje veštački(!), da na prvi pogled gotovo uopšte ne odudara od većine, lako se stapa s okolinom (ma koju od svoje dve ličnosti zauzeo)- s tim da je izuzetno naočit/a, šarmantan/a, obrazovan/a, pristojan/a i vrlo pedantan/a – i da, kako se to već poslovično kaže, može biti bilo ko od naših komšija, prijatelja, rodjaka…

Vjeko Kralj ne učestvuje u reality programima, nije prisutan u medijima, javnost ne zna njegovu intimnu priču, njegovu „drugačijost“ ne bi mogle štiti liberalne nevladine organizacije i svakovrsni čuvari ljudskih prava (jer liberalna demokratija baš i nije njegov fah); Vjeko Kralj spada među one za koje se već ustalila odrednica „mali čovek“, a ono što ga nedvojbeno utemeljuje u taj red jeste konteskt u kom bivstvuje- a to je kontekst pripadnika višeg srednjeg staleža u Hrvatskoj, koji mu, pored zavidne finansijske moći i jakih veza kod bitnih ljudi, ipak ne obezbeđuje dovoljno za nekakvu mondensku izolovanost, što bi pre odgovaralo njegovoj ekscentričnosti, već ga smešta među „prost puk“, među ljude kojima pojava poput njegove, kada spoznaju njenu pravu prirodu, u većini slučajeva ne predstavlja ništa razumno, a kamo li prihvatljivo ili blisko. Takav kontekst nameće da se u potpunosti sam mora starati o teško bolesnom i nepokretnom ocu (još jedan savršeno dramaturški isprojektovan lik) kao i to da dođe u situaciju da ga grupica lokalnih siledžija-tinejdžera koji podozrevaju njegovu travestiju, surovo pretuče na ulici.

Nakon što biva pretučen, tok njegovog života se sudbonosno preklapa sa životom porodice Samardžić, Antom i Majom, njegovim komšijama iz suterena zgrade u kojoj živi. Sučeljavanje suprotnosti započeto na unutrašnjem planu glavnog junaka proširuje se i na njegovo okruženje, jer je, policajac Ante zapravo niko drugi do samoprektšteni Srbin- Vasilije, koji se u strahu od nekakve hrvatske odmazde na početku poslednjeg rata prijavio u HVO, a nakon toga, najverovatnije takođe zbog straha i lakomislenosti odlučio da je najbezbednije da promeni vlastito ime i tako pokuša da pokaže svoju „pravovernost“ po nacionalnom opredeljenju u novonastalim društvenim okolnostima nakon raspada Jugoslavije. ( Antu/Vasilija i Maju tumače takođe fantastični Dejan Aćimović i Ksenija Marinković)

Varljivi odnos koji grade profesor Kralj i komšija Ante dok zajedničkim snagama pripremaju Antin ispit iz Ustava republike Hrvatske zapravo je srž samog filma i zapravo jeste suština ljubavne priče o mržnji, ali takođe je i neka vrsta umetničkog eksperimenta koji suptilno dokazuje svu destruktivnost i zlo koje predrasude sobom nose. Stereotipi, aktuelizovani u neminovnoj interakciji onih istih sa nekim drugima i drugačijima u okviru jedne zajednice, pokazuju se kao izlišan sloj kompleksnosti, odnosno kao faktor koji onemogućava komunikaciju i zajedničko funkcionisanje- i to često onda kada za tako nešto ne postoji niti jedna druga prepreka osim tih istih stereotipa! Film nas u poenti još jednom vraća na zaključak da imamo pravo da nekoga ne volimo samo ako je bio grub, povredio nas, slagao, razačorao, ali nipošto zato što je druge rase, vere, boje kože. Ne samo da nemamo pravo, već je i besmisleno.

Činjenica da na kraju glavni protagonista ne odustaje u velikoj meri od svojih svetonazorskih ubeđenja izdvaja film iz žanra lakih (holivudskih) sapunica u kojima glavni lik katarzično shvata svoje greške i postaje nov, savršen čovek, ali i ono što je još važnije- ovakav postupak još jače podvlači poentu o štetnosti predrasuda i svedoči o izvesnom tragizmu kod glavnog junaka koji, uprkos iskustvenim dokazima, ipak ostaje u mnogome dosledan svojim pogrešnim uverenjima. Fantastična gluma, jednostavni, a istovremeno brutalni redisteljski postupci, paradoksalnost koja izlazi iz okvira umetničkog sveta filma (Hrvata glumi Srbin, a Srbina Hrvat), dirljive scene u kojima se pred očima Maje Samardžić otvara sva dubina, složenost i međusobna premreženost svetova dve ličnosti u jednom telu, Vjekoslava i Katarine Kralj, duhovite, tomićevski- paradoksalne scene sa nepokretnim ocem, kratki ali efektni osvrti na stanje u modernom hrvatskom društvu, kao i na štetne zablude o bližoj i daljoj istoriji- sve to skupa jeste ono što će ovaj film činiti još dugo dugo aktuelnim i rado gledanim, ili pak kritikovanim i osporavinim, ali i ono što će ga nesumnjivo svrstati u kinematografsku klasiku ovog dela Evrope.

Aleksandar Veličković ima 24 godine i rođen je i živi u Obrenovcu gde je završio osnovnu i srednju školu. Kako kaže, nakon manje uspešnog studiranja na Fakultetu političkih nauka, svoj mir je pronašao na Filološkom fakultetu gde i sada studira. Interesuje ga umetnost, pre svega knjižvevnost i pozorište, politika i novinatstvo, rad civilnog sektora i ljudska prava. Ponosan je na decenijsku karijeru glumca u amaterskom pozorištu u Obrenovcu, i činjenicom da su njegove pesme pobeđivale na konkursima u Srbiji i regionu. Njegove pesme objavljene su u više zbirki poezije. Voli vedre i samokritičke ljude, i uživa u koloumnama Borisa Dežulovića i Teofila Pančića.

Na fotografiji: Ksenija Marinković
Foto: Saša Huzjak
Izvor: http://www.ustavrhfilm.com 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *