Zelenilo u Sahari

8. marta 2011. | Politika |

Libija je pod lupom svetskih medija, postoji ozbiljna pretnja od građanskog rata, sankcije UN su još uvek pod upitnikom, a Gadafi bombarduje libijske gradove. Na­kon svega postavlja se pitanje hoće li se “Arapsko proleće”, kako ga na­zivaju optimisti, pretvoriti u krvavo proleće?

Takozvana Arapska revolucija osvaja sever Afrike, već skoro me­sec dana. Za sada retko viđamo jasne poruke od strane svetskih policaja­ca, velikih sila i Saveta Ujedinjenih Nacija, a postaje i sve jasnije zašto. Veliki svetski mediji su već odab­rali svako svoju stranu, evakuacija je započeta, i procenjuje se da je oko 200.000 ljudi do sada pobeglo iz Libi­je. Granice su zakrčene, a ogromne cifre su u opticaju kada su mrtvi u pi­tanju. Ništa drugačije nije na online servisima poput Twitter-a, gde nove poruke sa naznakom #Libya izniču na otprilike svake dve milisekunde. Sve ovo vreme, libijska državna tele­vizija izveštava o skupovima u znak podrške Gadafiju i saopštava o ko­racima preduzetim za stabilizaciju stanja kao i reformama. Ono o čemu se retko vodi ozbiljnija priča je za šta se to Libijci danas bore, i čemu mogu da se nadaju?

Najstariji pamte uglavnom rato­ve, medijsku tišinu u pogledu svega lošeg po državu, te previše česte i kontradiktorne promene u pogledu spoljne politike zemlje. Muamar Al- Gadafi je na vlast došao vojnom po­bunom koju je predvodio još 1969. godine, kada je zbačen kralj Idris, kao i njegov pro-demokratski i donekle zapadnjački ustavni poredak. Nara­vno, sve to pod parolom da je većina novca koji se u zemlji nagomilao od prodaje nafte odlazilo direktno kraljevskoj porodici. U ovome je Gadafi imao veliku podršku vojske, te je vlast preuzeta od strane njegovih oficira koji su raspolagali sa samo 48 tabaka revolverske municije. Zapad se tada nije bunio protiv ovoga iz prostog razloga što im je novi lider delovao dovoljno anti-marksistički nastrojen za uspešnu saradnju. Posle svega ovoga ostaje pitanje koliko je borba ovog “Bratskog vođe i vodiča velike prvoseptembarske revolucije” zapravo bila iskrena, jer je 24og feb­ruara Švajcarska nacionalna banka objavila da je 5 milijardi , od skoro čak 6 milijardi dolara sa Gadafijevog računa zamrznuto. Takođe oficijalne informacije kažu da je Amerika zamrzla oko 30 milijardi dolara u investicijama Gadafijeve porodice, Kanada 2.4 milijarde, Austrija 1.7 milijardi. Ne postoje tačni ni konačni podaci koliko ova porodica vredi, ali podaci govore da posaduju i veliki udeo u akcijama preduzeća poput West End, Financial Times, kao i luk­suzne nekretnine širom sveta.

Pobunjenici u Libiji se bore za ljudska prava, ali niko ne prikazuje do detalja realno stanje ljudskih pra­va u toj zemlji, koja je 2006. godine ocenjena ocenom 7 (minimalnom) od strane “Freedom House” orga­nizacije. Naime u Libiji je zakonom zabranjeno mnogo stvari, među kojima i sloboda govora, sloboda medija, sloboda i prava na okupljanje i udruživanje, sloboda religije, neza­visne organizacije za zaštitu ljudskih prava, opozicioni rad kao i promena vladajućeg režima. Čak i sam razgov­or o politici sa stranim državljaninom se kažnjava zatvorskom kaznom od tri godine. Otvoreno je rečeno da je sudstvo Libije direktno kon­trolisano od strane države. Svetu je od ranije poznato da su javne egze­kucije ljudi iz opozicije prikazivane i na državnoj televiziji kao i da je nacionalizacija imovine i zemljišta kako od preduzeća, tako i od običnih građana, ustaljena praksa. Libija je raspisala veliki broj poternica i na­grada za borcima za ljudska prava, liderima opozicije i kritičarima siste­ma, koje dostižu čak i milion dolara. Po izveštajima Američke agencije za zaštitu ljudskih prava Libija ima veo­ma veliki broj političkih zatvorenika, praksu da se zatvorenicima zabran­juje bilo kakav kontakt sa spoljnim svetom, i nema nezavisno sudstvo. Takođe su kao veliki problem ocen­jeni i zatvori, naročito masakar u Abu Salim zatvoru, 1996. godine, gde je čak 1270 zatvorenika jednostavno pogubljeno. Nije ni potrebno spo­minjati kazne propisane u vezi sa LGBT populacijom, koje su reda veličine pet godina zatvora, kako prenosi “Associated Press”. Mere represije su se još pooštrile neko­liko dana nakon početka protesta, kao da Gadafi ništa nije naučio od svojih prethodnika koji su se našli u sličnoj situaciji. Pristup sajtovima poput YouTube i Facebook je ugašen, a stranim novinarima je ulaz u zem­lju zabranjen. Mirnim demonstran­tima su u govorima Gadafija, kao i njegovog sina Saif al-Islama bile upućene pretnje smrću i optužbe za izdaju države. Gadafi je već poznat po svojim šokantnim govorima pop­ut obraćanja Savetu bezbednosti UN od 95 minuta, iako je dozvoljeno 15, ili obraćanja Afričkom savetu 2006. godine, kada je otvoreno i jasno rekao da ljudi heteroseksualne ori­jentacije ne mogu dobiti sidu/HIV. Kao kruna svemu je došlo njegovo troipočasovno obraćanje narodu preko državne televizije u kome navodi da proteste predvodi Al-Kai­da i Osama Bin Laden (1992. Gadafi je bio optužen od strane UN za sponzorisanje ter­orizma), i to samo dva dana nakon njegovog dvočasovnog govora na televiziji kada za proteste okrivljuje Ameriku koja je, kako kaže, “preko svojih agenata drogirala ljude i terala ih na nasilje na ulicama” (“mala grupa mladih drogiranih ljudi je napala policijske stan­ice pokušavajući da imi­tira događaje iz Tunisa”). Ipak, iako ovi citati na prvi pogled zvuče skoro pa bezazleno i smešno, oni dolaze upakovani u govore izuzetne mržnje: “Izađite iz svojih domova i napadnite ih u njihovim jazbinama. Povucite decu sa ulica. Oni drogiraju vašu decu, opijaju ih i šalju u pakao”.

Iz ovakvih govora i odgovora na revoluciju pooštrenjem represivnih mera, lako je zaključiti da se Gadafi oseća slabijim od pokreta u narodu, i da baš zbog toga želi da ga nadjača i uguši. Pitanje nije dokle je on spre­man da ide u ovome, to ne samo da je jasno, već je i sam rekao: “Ja sam bo­rac, revolucionar iz šatora… Umreću kao mučenik i svetac na kraju!”, zaklinjući se na borbu do posled­nje kapi svoje krvi. Pitanje je, kako eksperti kažu, ili dokle su protestanti spremni da se bore, ili kada će na Gadafija biti izvršen atentat od nek­oga iznutra, ili kao treća varjanta, ko­liko će međunarodnim snagama biti potrebno da donesu odluku o ovoj situaciji, i kakva će ona biti. Ono što predstavlja veliki problem sa situ­acijom u Libiji, nije sam režim, koji skoro i da ne postoji, već Gadafi kao ličnost. “On je vrsta čoveka za koga nikada ne znaš šta ti misli, niti na šta je sve spreman” kaže novinarka CNN, “primer tome je utorak, kada je sazvao konferenciju za štampu, mi kao i preko 200 novinara smo stajali 8 časova u hotelu i čekali da se on pojavi, na bini, a on je samo izašao iz hotela i seo u svoj BMW. Da li je samo želeo da pokaže zapadu svoju sposobnost i neustrašivost, krećući se apsolutno slobodno gradom u kome se na sve strane puca?”

Vojne snage u Libiji su podeljene, prvenstveno na političkom, ali i po humano-moralnom osnovu. Svi postavljaju pitanje, nisu li vojnici doživljavali isto što i narod, zbog čega onda brane taj režim, zbog čega su vojnici spremni da pu­caju na narod i da žrtvuju sebe? Od samog početka prisutne su vesti o egzekucijama unutar vojnih redova, usled neposlušnosti pri naređenjima, a takođe imamo i slučaj dva libi­jska vojna aviona koja su sletela na ostrvo Maltu, kada su piloti otkrili da im je bilo naređeno da bombar­duju grad Bengazi. S druge strane, u poslednjim danima izviru izveštaji o redovnom bombardovanju Trip­olija, kao i raznih groblja u toku sah­rana nastradalih učesnika protesta. “Retko prođe 20 minuta, a da se ne čuje bomba ili neka druga eksplozija u daljini” rekao je jedan stanovnik Tripolija. Izveštaji govore o hilja­dama plaćenika iz susednih afričkih zemalja, koji su unajmljeni da glume vojsku i izvršavaju naređenja bez pardona. Vojska Libije je izuzetno podeljena i po plemenskom osnovu, kako Libijom ne upravlja skupština ili vlada, već “Generalni Naciona­lni Kongres”, koji se u suštini sas­toji od vođa i predvodnika plemena koja drže delove teritorije, tako su i delovi vojske priklonjeni lokalnoj vlasti. Neka plemena su odstupila od Gadafija, kao i mnoštvo ambasadora i zvaničnika, ali nijedna vlast, ma ko­liko represivna bila, nema isključivo opoziciju, već i veliki broj pratilaca koji uživaju privilegije, i raspolažu velikom moći. Ovo nam je već poznato iz stanja u našoj državi devedesetih. Kako smo sada zadrli u političke igre, postaje nam dosta jasniji slučaj na jednom naftnom polju, gde se vidi da su neka plemena neodlučna. Naime po izveštajima, pobunjenici su zauzeli dotično polje, zatim ga je vojska preuzela, pa kada su shvatili da nemaju municije iz nekog razloga, ponovo su prepustili polje pobunjen­icima. Niko od nadređenih u vojsci ne može da kaže da naređenja nisu praćena. Ukoliko je verovati ovim izveštajima, ovo svakako deluje kao međurešenje za neodlučne struje un­utar vojske, svi su pratili naređenja, ali su i pomogli pobunjenicima. Treba imati na umu da vojska Libije nije isto što i vojska Egipta, koja je u narodu izuzetno poštovana, i koja je podržala revoluciju. Tako da ne treba gajiti nade da će se ovde dogo­diti isto, ali ne treba ni otpisati vojsku Libije. Izveštaji govore da je vojnik koji protestvuje zajedno sa ostalima sve češća slika na revolucionarnom istoku zemlje.

Ako obratimo pažnju na pobunje­nike, imaju i oni svojih slabih tačaka. Prvenstveno, alarmantni su izveštaji da SAD nisu sigurne sa kime bi tre­balo da se pregovara u Libiji, osim sa Gadafijem. Ovo je rezultat političkog sistema u ovoj državi, gde nikada nisu postojale partije, a opozicija je zabranjena već 40 godina, duže nego što je većina protestanata živa. Tek počinju da se formiraju ozbiljnije političke struje, ali ništa što nosi tu prekopotrebnu snagu ujedinjenja, ili što bismo mogli nazvati osnivačkim. Revolucija u Egiptu je bila nazivana “čistom”, baš zbog toga što potiče od naroda, a ne neke političke struje, iako je postojala politička pozadina i orga­nizacija u svemu tome, tako ustanak u Libiji možemo slobodno nazvati još čistijim, jer trenutno ne postoji nikakva vrsta ozbiljnije organizacije na nivou države. Demonstranti se po svemu sudeći sami organizuju i bore, i već neko vreme pokušavaju da se ujedine, jer je želja za oslobođenjem jedina dovoljno snažna veza među njima. Po poslednjim informacijama (9. mart), u Libiji je trenutno prisutno dvanaest opozicionih društava. Tako imamo plemena koja su preuzela napuštene vojne bunkere. U ponedel­jak, sedmog marta, smo imali prilike da vidimo snimak konkretne odbrane grada, veoma starim protivavions­kim mitraljezima ruske proizvod­nje, mada, kako stanovnik na snimku kaže, “i avioni od kojih se branimo su ruski i zastareli, na istom smo”. Broj koji varira od 560 do čak 6000 pogi­nulih, i daleko veći broj povređenih i privedenih, možemo nazvati posledi­com građanskog rata, vojska je nara­vno i dalje prisutna, i nije smanjila svoj pritisak na narod, ali ono što se jeste promenilo je jačina pro-gadafi­jevskih protesta, koji deluju daleko bolje organizovani, i na kojima svaka treća osoba nosi pušku. Ostaje neod­govoreno pitanje šta se dešava sa privedenima, kojima po zakonu ug­lavnom preti smrtna kazna.

Još jedan veliki problem u Libiji je što novinari širom sveta mogu jedino da gledaju u pasulj u nadi da saznaju šta se dešava, jer sve do 8. marta novinarima je ulaz u zemlju bio zabranjen. Tako da je izuzetno mali broj novinara slao izveštaje, ne uspevajući da pokrije sve prisutne strane, priče i događaje. Odatle se u nekim medijima stvara već ustalje­na praksa pristrasnog novinarstva. CNN i Associated Press su otvoreno navijački nastrojeni u svim vestima vezanim za Libiju. Libijska nacio­nalna televizija je pod apsolutnom kontrolom države, te je sa suprotne strane tabora, i redovno objavlju­je vesti o reformama, i to kako će država povećati plate, smanjiti cene hrane, da će svaka porodica dobiti 500 libijskih dinara (400$) kako bi izašli na kraj sa povišenim cenama hrane u toku trajanja protesta, kao i protestima podrške Gadafiju u nje­govoj borbi protiv “zapadnjačkih parazita”, dok su BBC i Russia To­day pokušali da ostanu po strani, objavljujući daleko manje vesti o Libiji, čak u nekim dnevnicima ni ne spominjući ono što je već preraslo u građanski rat. Domaći mediji u Srbiji su, kao i uvek, priča za sebe. Daleko je važnije šta je neki političar rekao o drugom (verovatno jer je skupština ionako poluprazna, pa niko nije čuo), i “vest” koja se u identičnom obliku provlači danima, o tome da se “još uvek ništa ne zna o personalnim promenama u vladi, ali da će se us­koro znati”. “Ponekad se objavi samo neka veća vest, i to uglavnom kada je vezana za Srbiju, poput evakuacije.” Kaže Jovan Ristić iz agencije Beta, za Škrip.

Međunarodna zajednica nema konkretan komentar, iako se po navijački nastrojenim medijima neprekidno ponavljaju informacije o tome ko je sa kime pričao i šta je predsednik Obama rekao kako bi osudio akcije libijskog vođe. Naime, stanje u međunarodnoj politici je tre­nutno takvo da se pitanje Libije pos­matra kao veoma trnovito. Amerika nema podršku za samostalnu vojnu akciju, Rusija i Kina imaju pravo veta, koje će nesumnjivo iskoristiti ukoliko do toga dođe. Po ekonom­skim osnovama, Amerika i Kina nikako nisu u najboljim odnosima, i pored svih nasmejanih lica posle posete kineskog predsednika Wash­ingtonu. Trupe NATO-a su već uve­liko raspoređene u Afganistanu, i ništa ne upućuje na to da će se ovo promeniti. Zemlje EU su veliki part­ner Libiji, i otkupljuju 79% libijske nafte, što čini preko 10% ukupne trgovine naftom u Evropi, tako da Italija, Nemačka i Francuska imaju ogromnu korist od Libije. Libija ima najveće naftne rezerve u Africi, a postupak eksploatacije je relativno jeftin, tako da je ovo jedan jak džoker u Gadafijevom rukavu. Rusija i Kina su iznele svoje mišljenje na veoma diplomatski ali i proziran način. Pu­tin i Hu su osudili dešavanja u Libiji, ali pozadina priče je da Rusi prodaju Libiji oružje u vrednosti od više mili­jardi dolara, dok Kinezi ćute i čekaju sledeći potez Amerike i Evrope, u nadi da će preuzeti nikako zanemar­ljiv naftni izvoz Libije, koji po proce­nama iznosi oko 5% ukupne svetske nafte. Takođe, niko od međunarodnih strana ne želi da uđe u otvoren kon­flikt ni sa kime. U UN se spominje uspostavljanje zone zabranjenih leto­va, što je preveliki poduhvat u odno­su na efikasnost koju bi imao, i bile bi potrebne nedelje pripreme i milioni dolara, pre nego što se uspostavi, a Libijske vazdušne snage su izuzetno slabe, sa oko 300 vazdušnih vozila, od kojih veliki deo nije spreman za upotrebu, ili nije za bojne namene, poput helikoptera za medicinsku pomoć.

Posle svega što se dogodilo, Libi­ja je jednoglasno izbačena iz Saveta Ujedinjenih Nacija za ljudska prava, i Arapske Lige, a ustanovljene su i sankcije, doduše samo u vidu zamrza­vanja imovine Gadafijeve porodice u inostranstvu, zabrane odlaska njenim članovima iz Libije, kao i dogovor da je svaka članica saveta dužna da preda Gadafija međunarodnom sudu u Hagu, po optužnici za kršenje ljud­skih prava. Ostaje samo da pratimo ovaj bitan trenutak za međunarodne odnose.

Najzad, efekat ovog jednomesečnog građanskog rata su zagušene granice. Bogatije države svakodnevno šalju avione u cilju evakuacije svojih državljana, od ko­jih neki nisu bili u neposrednoj opas­nosti, štaviše dosta njih nije ni čulo ni videlo borbe, poput Srba koji su evakuisani među prvima. S druge strane, veliki broj Libijaca, kao i državljana susednih zemalja koji su bili zaposleni u bogatoj Libiji, na­gomilava se na granicama, što otvara dalje probleme. Granicu sa Tuni­som, još jednom državom u kojoj je predsednik svrgnut, čuva vojska Libije, iako izveštaji kažu da je na ovoj granici pre početka demon­stracija postojalo samo malo policijs­ko prisustvo. Ljudi su počeli da žive na granici, u kartonskim kućama, ili na direktnom suncu. Vode je malo, a pojavio se i problem što su u Libiji strane humanitarne organizacije za­konom zabranjene, kao i sve ostale strane organizacije koje bi radile ne­zavisno od vlade. Ljudi sa celim po­rodicama i pokućstvom čekaju samilost čuvara granice, jer ne samo da većina njih nema papire potrebne da napuste zemlju, već je čak i deo onih sa papirima često bivao odbi­jan. U blizini aerodroma u Tripoliju postoji crnački kamp, ljudi koji su neuspešno pokušali da pobegnu bi­vaju zaustavljeni, prebijani ili čak ubijani, i to i od strane libijske vo­jske, i od strane pobunjenika koji su ih samo poistovećivali sa plaćenicima (“samo zato što su plaćenici koji su se pridružili vojsci Libije tamne kože”, kaže jedna stanovnica tog kampa). Naselje nema dotok čiste vode, niti struje, kao ni medicinsku podršku, ali i dalje postoji, jer su ovi ljudi up­orni da se vrate svojim porodicama. “Došao sam u Libiju da radim, nakon što sam sakupio 1.050$ za put i mito kako bih ušao u zemlju. Radim ovde već dve godine, i tako izdržavam svoju porodicu u Sudanu. Ne samo da više neću moći da im šaljem no­vac, već je i cela moja ušteđevina nestala u prevarama i pljačkama koje sam doživeo u pokušaju da izađem iz zemlje” kaže drugi stanovnik ovog kampa.

Srbi iz Libije, većinom medicin­ski radnici, nisu doživljavali veće probleme pri povratku, mada, kako

neki od njih kažu, za to bi trebalo da zahvale libijskom narodu, u kome je medicinski radnik izuzetno poštovano zanimanje. Pitanje zbog čega su Srbi evakuisani među prvima iako dosta bogatije države nisu uradile isto, ne bi trebalo razvlačiti kao argument u domaćim političkim prepirkama, jer je ovo samo pokazatelj da Srbija stoji iza svojih državljana u inostrans­tvu i da im nudi pomoć kada god je ona potrebna. Sličnu poruku su po­slali libijski građani koji su se našli u Srbiji za vreme protesta, koji su održali mirne proteste ispred Amba­sade Libije, u znak podrške pobun­jenicima.

Ako i kada se prevrat u Libiji dogodi, najverovatnije da će Gadafi poći stopama Idi Amina, koga je i sam svojevremeno primio u Libiju, sve do njegovog odlaska u Saudijsku Arabiju 1970. godine. Očigledno je da se ista ova scena ponavlja do sada u svim državama šireg regiona nakon državnog udara. “Živeo je u pen­thausu hotela u Saudijskoj Arabiji, sve do smrti.” Nažalost, ovaj citat sa sajta Wikipedia isuviše podseća na ono staro: “živeli su srećno do kraja života”.

Piše: Marko Mitranić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *