Труу стори

8. marta 2011. | Kultura |

Део трећи: Девојка кестењасте косе у зеленој хаљини

 

Samba.

У ушима ми блуде зелени папагаји

У коси ми расте наранџасто перје

Ових дана ми руке играју саме,

свако хоће да се мази са мном.

Сваки би да се тек мало дотакнемо,

у колу ухватимо,

под звездама отплешемо.

И даље блеште светлеће рекламе,

Ал’ не опијају к’о раније.

И пролази време,

да вам не цртам годишња доба сад.

Као она сцена из Нотинг Хила,

знате,

права је,

та је.

И, како то обично бива, из гужве, или папира,

на пијаци, или је то било у сну

Под огледалом, или је то било јуче у кафеу

Помаља се он, његов мили лик

Тако познат беше, јер то бејах ја,

опет ја, вазда ја,

само у другом телу издвојена

„Обећавао те је Месец читаво вече то“

Свако хоће да ми се у крило ‘вата,

сваком очи цакле

и маци

и детету

и коњу

и човеку.

И ето нас поново:

Још једна љубав

Требаш ми

Не могу ништа више да радим сама

Уђимо у воз: лисабонска шума

Обасјана под Нептуном

Искривљен ружичаст купе

Ја теби поново у крилу

Имаш толико лица

Фењери плавом бојом горе

Међ’ тамом о љубави зборе

Кажеш ми да чујеш плач

Притиснем ухо на груди

Као ехо одзвања јецај у ушима:

Ринг-ринг!Ринг-ринг!Ринг-ринг!

„Последња станица пред Стварни свет!“

Последња станица пред Стварни свет!“

Ринг-ринг!Ринг-ринг!Ринг-ринг!

Одзвања гвоздено читавим возом

Кроз прозор посматрамо:

Бели коњи, патуљци који цупкају

Пауци, деца, на оквире лупкају

„Овај блуз траје годинама овде“

Држиш се за срце, гледаш ме благо

Позната су ми та ока два

verde te quiero verde

У мојим ушима само мелодија на жице две

Проверавам имам ли чизмице:

Не, и даље су ту само розе чарапице.

~

Можемо да одемо на вранцу твоме

Madrugada

Ка бјелом двору што слева видим

Баш нас чека,

нешто ме подсмешљиво гледа

Или могу патуљци к’о виле да

лете,

паук да венац јасмина

плете,

ал’ нек’ ово пиће други проба

више ме се ова прича не тиче.

Има сад да се пробудим

И да носим чизмице.

Океј, испод

и розе чарапице.

Ако се појавиш, супер,

одговор је

Да

Ако не,

Своју сам причу живела.

Љубави, зашто имаш толико лица?

Piše: Ivana Vujić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *