San ili java

Fenomenalni stih devedesetih: “Dokle bre da nas voza, zli carobnjak iz Oza“ je evoluirao i više se ne odnosi na jedninu!

Dešavanja na ovim prostorima u poslednjih 25 godina su izuzetno uzdrmali sve temelje zdravog razuma. Da li se ova naša situacija može nazvati tragikomedijom?! Naravno, iz nečijeg ugla komedija a nama tragedija. Onaj ko je hiljadama kilometara udaljen i ne proživljava situaciju ovih prostora, vrlo lako se nasmeje tragedijama koju mi proizvodimo jer u neverici posmatra civilizacijske tokove naših prostora koje su njegovi preci preživeli pre više 50 godina. Sa druge strane nama nije ni malo smešno. Mrzovoljnost da menjamo okruženje i apatičnost u koju smo upali, dok sedimo skrštenih ruku čekajući razum i bolje sutra koje ne dolazi, samo su „uska­kanje samom sebi u stomak“.

Ratovi i beznađe koje nas je zahvatilo devedesetih podiglo je svest građana i samoorganizovanost na viši nivo i kategorički su izrazili negodovanje protiv terora koji je vladao i jasno rekli „STOP“. Ratovi odnose ljudski život u sekundi ili ga sakate i ostav­ljaju sa posledicama za ceo život. Fizičke posledice ili psihičke traume su bile svakodnevica u zavisnos­ti od „ruleta sreće“ koji nam piše i kroji sudbina. Međutim, snaga svih nas je godinama posustajala, jer smo večitim biranjem između dva loša odabrali one koji vremenom postanu najgori. Tako se pe­riod poslednjih 10tak godina, na ovim zemljišnim koordinatama bori oko odabira manjeg zla, koje će državu povesti još dublje ka ponoru zarad povećanja pojedinačnog privatnog računa na Sejšelima, Kipru ili Kanarskim ostrvima za još koju „nulu“.

Bugari imaju prag tolerancije, ali i pored toga što bistvuju u Evropskoj Uniji, prema poskupljenjima struje i grejanja nisu indiferentni, nego svoje nezado­voljstvo ispoljavaju atakom na Vladu, izlaskom na ulice. Vladin odgovor je da imaju dostojanstva i časti i da zbog toga povereni mandat, od strane građana, vraćaju građanima. Da li je 10 dana protesta malo ili mnogo za jedan ovakav odgovor Vlade obzirom da nema rešenje za izlazak iz krize, procenite sami. Ja ću samo napomenuti da bugarski vlastodršci ipak imaju „obraza“, dok je našim političarima obraz de­blji i od đona zimske cipele.

Novi Sad je grad tolerancije, mira i neki ga na­zivaju dosadnim i nedinamičnim gradom. Ali uprkos toj činjenici Novi Sad je do nedavno bio suočen sa ogromnim problemom koji ga je mučio godinama, a rešenje nije moglo ni da se nasluti, sve do promene vlasti. Reč je o gradskom prevozu koji nije funkcionis­ao. Promenom vlasti u Novom Sadu je rešenje postalo vidljivo i lako rešivo. Problem o koji su se godinama oglušivali gradski čelnici je konačno rešen. Nije u pi­tanju kupovina novih autobusa, urednost i ljubaznost vozača, stručnost u obavljanju posla, uvođenje novih linija, nego u ćirilizacija natpisa koji ukazuje na to gde linija gradskog autobusa saobraća. Nakon promene latiničnog pisma u ćirilično, odjednom su svi problemi gradskog prevoza rešeni.

Da se razumemo, pored toga što je upotreba pisma individualna odluka svakog pojedinca, ovde se ne radi o povećanju svesti građana o upotrebi ćiriličnog pisma jer je ono bačeno u zapećak, nego se isključivo radi o zameni teze. Dok se dvoje svađaju-treći koristi. Tako je i u ovom slučaju bilo. Dve političke partije, jedna opoziciona i druga na vlasti, su se javno previrale oko ovog pitanja, ali kako to obično biva, vladajuća partija uradi ono što naumi dok treći koristi dimnu zavesu za svoje ispade.

Za vreme velikih polemika, treća partija se mudro smešila postupcima koji slede a tiču se druge teme. Za vreme slične vlasti, pre oko 2 mandata, izgrađena je od strane privatnog lica autobuska stanica koja nije imala nikakvu infrastrukturnu opravdanost a ni kolektivnu svrhu sem jedne-jedine. Ona je izgrađena nekoliko kilometara od postojeće, sa namerom da se nekoliko pojedinaca tadašnje vlasti okoriste i pokupe svu slast vlasti puneći svoj novčanik umesto novčanika grada čiji su čelnici.

Međumesna autobuska stanica, koja je u vlasništvu grada, zamišljena je tako da direktno puni gradski budžet, u okviru nje se nalazi, okretnica gradskih auto­busa i Železnička stanica. Tako da je centar drumskog i železničkog saobraćaja na jednom mestu. Izlaskom sa Međumesne autobuske stanice krećući se „samo pravo“ Bulevarom Oslobođenja stižemo do mosta Slo­bode koji spaja Srem i Bačku, kao i puteve koji vode preko Fruške Gore, koja je smernica brojnih magis­tralnih puteva.

Obzirom na čitavu dramu oko ćirilizacija i latini­zacija, promašena arhitektonska investicija će uskoro biti u potpunosti isplaćena, u milionskom iznosu, od strane grada privatnom licu. Tako dolazimo u situaciju da je hajka na latinicu i upotreba ćirilice na gradskim autobusima bila maska ispod koje se kriju cifre od šest nula koje će nekome služiti za kupovinu vile na Tatar­skom brdu.

U narodu kažu „došli divlji i oterali pitome“, ali ovde je situacija malo drugačija. Pitomi nisu oterani jer i oni predstavljaju osobu više koja plaća poreze i slične dažbine ovom gradu. Gradska vlast je imala rešenje za priliv novčanih sredstava kojima će nadoknaditi štetu privatnom licu koje je izgradilo objekat koji nije imao ni teoretske mogućnosti da bude likvidan. Sponzorst­vo je izvršeno u neznanju od strane sugrađana koji su na kućnu adresu dobili objedinjeni račun za Infor­matiku sa osiguranjem, koje do sada nisu plaćali. Ne zato što nisu želeli da im stanovi budu osigurani, nego iz razloga što izbegavaju nepotrebno opterećenje već preopterećenog kućnog budžeta za još hiljadu dinara. Ali dok su novosađani to primetili, već je bilo kasno, većina stanova je bila osigurana, a potrebni novac pri­kupljen.

Slična situacija nam se dešava i na globalnom nivou, tj. na nivou države. Narod je obezglavljen informaci­jama o hapšenju tajkuna, otimanju Kosova, ulaskom Srbije u Evropsku Uniju, kao i progonu pojedinaca iz matične političke organizacije pa se traži i mišljenje Ustavnog suda za takvu odluku vrha jedne političke stranke. Sva ta prašina se diže i baca nama u lice, pop­ut peščane oluje u pustinji, dok nam se ljubazno na kuhinjsku trpezu servira mleko bogato kancerogenim aflatoksinima. Niko na upotrebu svakodnevnog ob­roka nije obraćao pažnju do pre nekoliko meseci kada se prvi put pojavila medijska špekulacija da je mleko možda kancerogeno, ali su nam tada druge teme bile zanimljivije sve dok benigne pretpostavke nisu postale zloćudna sadašnjost.

Danas su se pojavili rezultati i potvrdili ono najgore. Pijemo toksično mleko. Mleko koje pijemo ima deset puta veću količinu aflatoksina, štetnog po zdravlje jer izaziva kancer, nego što je to slučaj u zemljama Evrop­ske Unije. Uprkos prašini koja nam je u očima i zbog koje nam je vid zamućen um nam je bistar, stoga lako dolazimo do zaključka da „zdravi kajmak sa mleka“ skidaju pojedinci i da upravo njima nije u interesu da postanemo članovi Unije. Jer tada ne bi mogli da stavl­jaju „šapu“ na sve što požele zarad sopstvenih interesa.

I dok su japanski ministri i poslanici bili sigurni u dekontaminaciju vode, nakon nesreće sa nuklear­nom elektranom Fukušima, usudivši se da popiju čašu prerađene radioaktivne vode pred televizijskim kam­erama, naši ministri se ne odlučuju na taj potez sa mlekom iako tvrde da je potpuno bezbedno.

Čarobnjaci iz Oza su evoluirali i razmnožili svoje bistvovanje u ovoj maloj zemlji, koja se smanjuje iz dana u dan, dok kancerogene i maliciozne materije svakodnevne prevazilaze svoje postavljene granice i prožimaju svaku poru zdravog organizma.

Piše: Gabor Lepeš