Linija 3- Novi Sad – Petrovaradin

Mnogo bure je u prethod­na dva meseca izazvala odluka nove gradske vlasti u Novom Sadu da na vozilima grad­skog saobraćajnog preduzeća postavi ćirilične nazive trasa kojima saobraćaju autobusi. Naizigled beznačajna odluka može imati velike posledice po međuljudske odnose i bor­bu protiv diskriminacije.

Rasprava je u jed­nom trenutku pretila da krene u pogrešnom smeru, fokusirajući se na turiste koji sve više dolaze u glavni grad Vojvodine, a zapravo se ova odluka u znatnoj većoj meri tiče onih koji se svakodnevno prevoze ovim autobusima.

Zamena latiničnih pokazivača pravca ćiriličnim, pravdana je zakonskim i ustavnim rešenjima po ko­jima je zvanični jezik srpski, a pismo ćirilica, a is­tovremeno je ispisivanje destinacija na manjinskim jezicima okarakterisano kao nezakonito i „tehnički nemoguće“ rešenje.

Prema Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacional­nih manjina, ukoliko broj nacionalnih manjina u je­dinici lokalne samouprave prelazi 15% obavezno je uvesti u službenu upotrebu i jezik nacionalne man­jine. Upravo je ovo rešenje poslužilo kao opravdanje za legalnost odluke gradskih vlasti, koja je ukazivala da nijedna od manjina koje žive u Novom Sadu nema dovoljan udeo u ukupnom stanovništvu da bi se nji­hov jezik našao na displejima gradskih autobusa.

Međutim, ova odluka je u suprotnosti sa Statutom Novog Sada, prema kome se među službene jezike u ovom gradu, osim srpskog, uvršćuju i mađarski, slovački i rusinski. Pozivajući se na ovu odredbu Stat­uta, reagovao je i pokrajiniski ombudsman, tražeći da se na displejima pojave i nazivi na jezicima nacional­nim manjina.

Pozadina ovog problema je, čini se, u stavu lo­kalnih vlasti, ali i dela javnosti, što je još opasnije, da manjinska prava predstavaljaju opterećenje, a ne važan i efikasan instrument u postižanju jednakosti građana. Ostvarivanje manjinskih prava nije samo stvar etničkih manji­na, već se, i te kako, tiče i većine. Omogućavajući ostvarivan­je manjinskih prava, većina pomaže domokratizaciji društva i integraciji manjina.

Zaista je istina da Zakon obavezuje da se u službenu upotrebu u jedinici lokalne sa­mouprave uvede jezik naciona­lne manjine ako njeni pripad­nici čine minimun 15% ukupnog stanovništva, ali se u njemu ne zabranjuje uvođenje službenog jezika u slučaju da manjine čine manje od 15%. Reč je o očiglednom odsustvu političke volje da se država Srbi­ja približi i građanima drugih nacionalnosti.

Uvodeći ćirilicu u gradske autobuse, novosadska vlast „na mala vrata“ podgreva nacionalne tenzije, stavljajući jedan deo građana u neravnopravan položaj. Istovremeno, ona selektivno implementira propise. Sa jedne strene dosledno sprovodi (diskutabilnu) ustavnu odredbu o ćirlici kao službenom pismu, dok se sa druge, oglušava na gradski Statut po kome su u službenoj upotrebi u Novom Sadu četiri jezika.

Ni u jednom drugom gradu, ovakva odluka ne bi tako snažno odjeknula u javnosti. Ukoliko ova od­luka ostane na snazi, to neće biti samo poraz No­vog Sada, već i čitave građanske Srbije. Dugogodišnji pravi primer multikulturalizma, sve više počinje da iznenađuje svojim odnosom prema nacionalnim man­jinama. Setimo se samo smene direktora Kulturnog Centra, koji je primoran da napusti poziciju, jer je novoformirani Upravni odbor smatrao da je tabla sa nazivom Centra na litinici dovoljno dobar razlog da njegov rad proglasi suprotnim Ustavu.

Hoćemo li još jednom preći preko diskriminacije manjina ili ćemo joj se ovaj put suprotstaviti? Ako ponovo ostanemo nemi, sa kojim pravom možemo tražiti uvođenje ćirilice u Vukovar i poštovanje prava srpske manjine, kada se u Srbiji ista ta prava krše?

Piše: Lazar Milović