Ja volim Srbiju?!

Prošle godine sa radom je otpočela televizija “Prva”. S obzirom na naja­vljivanje odbrojavanjem i reklamiran­jem na brojnim bilbordima očekivalo se da će biti bolja i ‘prva’ televizija sa nacionalnom frekvencijom. A onda je došao trenutak kada je otpočela pro­gramska šema. Glavne zvezde no­vog programa postali su Šeherezada i Onur, dok su ih pratile različite forme reality – a i hiperzabavni programi. Na koji način ova televizija pravda svoj naziv? Umesto latinoameričkih sapunica, prva je počela da emituje tursku sagu koja obrađuje staru priču na nov način. Umesto reality–a na koje se naviklo, urednici su odlučili da prvi ponude alternativu, tako da se sada prati ‘Paklena kuhinja’, ‘Top modeli Srbije’, ‘Dođi na večeru‘… U nastojanju da (p)ostane prva, otkupila je licencu za (kvazi)kviz volim svoju državu, odnosno ‘Ja volim Srbiju’.

Ovaj novi izvor obnavljanja kiča i patriJotizma stoji čvrsto na liniji ugnjetavanja različitosti. Svo­jevrstan melting pot za topljenje neraspoloženja i nezadovoljstva, ima, za mene, poseban sloj nesvesnih i ira­cionalnih elemenata. Kako izgleda za­pravo struktura ovog kviza?

Scenografija može izgledati uobičajno. Za to treba okriviti zatvore­ni prostor. Da nije ograničavajućeg faktora u vidu studija, autori bi verovatno nadmašili i letnja izdanja ‘Žikine šarenice’. Kako ne bi bila već viđena, dušu sceni daje koloritni prikaz prirode oličene suncokreti­ma, ružama i jarićima (Skrivena poruka? – Možda. Simbolički se sugeriše voljenje one pravoslavne

Srbije, koja je vekovima prolivala krv i koja se neprestano okreće veli­kim silama?) Studio ima oblik arene – treba se izboriti za voljenje države, a na najvišem nivou stepenovanog pro­stora postavljena je trobojka i figura krave.

Publika i takmičari su podeljeni u dva tabora: crveni i plavi, predvođeni glumcem Nenadom Okanovićem, alias Sin Dragan, i reperom Ajsom Nigrutinom. Način artikulacije ova dva kapitena obiluje nerazložnom ushićenošću. Preostala tri takmičara jedne ekipe menjaju se sa novim epi­zodama, s tim da se poštuje pravilo jednake zastupljenosti generacija (po jedan predstavnik mladih, onih srednjih godina, i starijih). Među tim putujućim šarlatanima našli su se starovi i starlete estrade, minis­tri i predsednica skupštine (patriJote među patriJotama). Kako je ceo kon­cept zamišljen kao kviz, postoje etape takmičenja sa različitim grupama pi­tanja koja su prilagođena liku i delu učesnika. Zvuk, kojim se javlja da se zna odgovor, je kukurikanje petla.

Komentar – suvišan.

Ne manjka ni veselja. Ceo cirkus je začinjen muzičkom pratnjom. Bend ‘Ja volim Srbiju’ (a, kako drugačije?) straobalno svira i peva. Svaka emisija otpočinje pesmom ‘Igrale se deli­je’, dok sitno kolo igraju devojke odevene u modifikovanoj narodnoj nošnji. Kako ‘Prva’ ne bi zaostala za (do sada) (ne)pobedivim nosiocem kiča, angažovani su kostimografi koji su reducirali i osavremenili nar­odnju nošnju do granica vulgarnosti. Grandiozne balerine proživljavaju krizu identiteta zbog sada već starih-s-početka-veka kostima i koreografija.

I voleti ovakve predstave i kroz njih stvorenu sliku Srbije?! Dokle održavanje diskursa Srbije kao jednog velikog sela? Zar nemamo baš nije­dan drugu sliku da ponudimo?! Dokle bacanje u kolektivne delirijume? Zar to nije bilo na meniju i ‘90–ih? Je­dini napredak je nepostojanje priloga ‘otvorenog’ rata. Sada se samo vodi onaj ‘prikriveni’, u kojem televizijski magovi sputavaju slobodu stvarajući iluzije o velikom broju izbora posredstvom daljinskog upravljača.

 

Piše: Jelena Šapić