Šejtanska piva

Klasičan petak uveče. Klasično okupljanje klasične družine. Od­lazak u obližnji pab, ako se to tako može nazvati, tri zapenušana piva na stolu. Razglaba se o dosadnim stvarima iz njihovog dosadnog života: školarinama, roditeljima, vozačkim dozvolama, devojka­ma, momcima. Glasna muzika iz zvučnika, par nepristojnih opaski opijenih, redovnih posetilaca paba i zvuk udaranja loptice o rub stola za bilijar. Hladna tekućina ukusa ječma prija, a priče su sve veseli­je i kitnjastije, devojke dobijaju krila, momci su izliveni u zlato, neko si samo kad si gladan i bos i na svetu ti ne treba ništa do te prepune krigle životnog gorko-sladunjavog soka. Kući odlaziš glupavo srećan, sa osećajem kao da si nešto uradio i nečega se se­tio. I misliš kako je divan i čist sneg, poput života, i kako je svaka pahulja posebna i kako je sve samo igra tih pa­hulja, njihovo sudaranje i slepljivanje.

Zatim ugledaš crnu mačku i pitaš se zašto svi zaziru od njih i ka­kav bi mogao biti život jedne crne mačke, i poželiš da kupiš jednu crnu mačku, ne, želiš da pokupiš jednu crnu mačku sa ulice, želiš da budeš crna mačka, želiš da veruješ u budiste i reinkarnaciju i da meditiraš i radiš jogu. Osetiš blagu trzavicu, misliš da je od otkrovenja do kog si upra­vo došao, ubrzo shvataš da si celo veče palio jednu za drugom i da te je samo snašao još jedan u nizu nikotinskih šokova, jer inače ne pušiš, ali atmosfera te je ponela, a i nekako je misteriozno-privlačno držati nešto u ruci, udisati i iz­disati prljavštinu, tromo i ne­zainteresovano, začikavati smrt, neprimetno se samopovređivati. Kažeš sebi da kao novonasta­li budista od sutra prestaješ da pušiš, kašlješ otužno i gadiš se trenutnog sadržaja svojih pluća, zamišljaš sopstvene čađave alve­ole i prvi, ako ne i drugi stadijum raka svoje usne duplje. Ponosan si na sebe i pređašnje korekcije svog života, osećaš da sad ne možeš da staneš sa ispravljanjem pa, tako se teturajući, raskrčavaš sobu. Nailaziš na uspomene svog ranijeg života i odbacuješ ih, prezrivo – sad si nov čovek, ta­bula rasa, prazan list papira koji se samo nameće da bude ispisan, avanturista spreman na novo put­ovanje apetita koje ne zadovoljava ni Mlečni Put. Spreman da sebe, sirovog, predaš nekome da te voli i da neizmerno voliš tog nekoga, možda i ceo svet tih sasvim poseb­nih individua, možda čak i cveće, iako nikad nisi voleo cveće, zapra­vo si mrzeo cveće.

Tvoje misli su brze, i sam ih teško pratiš, ispisuješ ih u vazduhu s na­merom da povedeš čovečanstvo u bolju i produktivniju budućnost. Dole kapitalizam!

Dole nasilje!

Dole tiranija!

Tvoj iznureni duh pada u san, osušene usne jedva ponavljaju “dole…dole…dole…”.

Budiš se sutradan posle pod­neva, pitaš se gde ti je slika sa ma­ture što je stajala na radnom stolu i ostatak tvojih stvari, zašto je crni mačor pored tebe u krevetu, pokušavaš da pročitas kojekakve žvrljotine koje su, nekako, do­spele na unutrašnjost tvoje šake i jako bledo, ali sećaš se slobode i nekog nagona da se uradi. Nešto.

Piše: Ana Stojiljković