Neonacistički pokreti

U naletu invazije najrazličitijih organizacija, za­jednica, udruženja, frakcija, opcija, partija, strana­ka, društava, centara, kružoka, inicijativa, grupaci­ja, bratstava (…) nemoguće je ne primetiti jačanje neonacističkih pokreta. Svi oni pojedinci s povećom dozom gneva i besa u očima, jakih glasnih žica i stegnutih pesnica odlučno koračaju evropskim konti­nentom i kao da se šire u koncentričnim krugovima poput biblijskih skakavaca. I to ne samo da buče i huče Starim svetom, svoja uporišta grade i u brojnim centrima Novog sveta, od Australije do SAD-a. Sve­prisutni su. Svakom pacifisti lede krv u žilama. Ne samo zato što ih se ti isti pacifisti toliko plaše, već i zbog toga što se ti pacifisti neprestano pitaju razume­ju li ti ljudi što zapravo čine, protiv koga/čega se bore i što im je krajnji cilj. Kao objašnjenje nekih antisemi­ta zašto ne vole Jevreje, često možemo da naiđemo na odgovor da je prvi i početni razlog zato što su ubili Isusa. Ne mogu tačno da definišem grč koji mi nikne na licu nakon takvih izjava. Je li to (pod)smeh, žal, bol, strah, čuđenje… Ili sve to zajedno?

U programu neonacističkih organizacija ističe se naglašena kolektivna svest koja im uliva osećaj sigurn­osti i snage, marginalizovanje i stigmatizacija nepri­padnika njihove grupacije pod kojima podrazumevaju LGBT osobe, imigrante, ljude s poremećajem u raz­voju, ateiste, komuniste… Smatraju da su svojim rođenjem i poreklom postali članovi, tj. punopravan deo pojedine nacije koja je superiornija u odnosu na sve druge. U isto vreme zanemaruju činjenicu da se građaninom postaje kroz samoafirmaciju. Takođe, ne libe se niti da kroz svoje parole provuku hegemonistička stremljenja kriveći nepravedni svets­ki poredak i mapu sveta koja je neadekvatno skrojena od strane zaverenika koji su upravo njihovoj matičnoj državi, u nekom momentu, oduzeli zemlju njihovih predaka ili neki njen deo. Kao dokaz da im upravo taj komad Božije produkcije pripada jesu grobovi prao­taca. Snažno religijsko opredeljenje često je obeležje svakog deklarisanog neonaciste. Dehumanizacija onih protiv kojih se bore olakšava i opravdava zločine usmerene ka tim „neljudima“ i „zlotvorima“ koji su im „pretnja“ (uglavnom imaginarna). Stoga je bolje da se svim silama obračunaju s njima pre nego što oni ugroze njihovo postojanje uzimajući im radna mesta, „prljajući“ njihov životni prostor unošenjem svoje kulture i navika. Ovakva argumentacija je po­godna za govore i tekstove ratnohuškačkog karaktera i uvelike je poznat metod (kako primećuju stručnjaci iz političke psihologije) mobilisanja povodljive mase. Parole „bolje oni nego mi“ ili „učinite svoj mali život besmrtnim“ ne samo da predstavljaju nezado­voljstvo ekonomskim statusom, opravdano ekonom­skom krizom, već upozoravaju na alarmantno stanje nedostatka ideje i svedoče o bujanju idejne krize . „Još uvek postoji fundamentalni sukob – klasni su­kob, koji je ishodište svih drugih socijalnih kolizija“.

Mešavina fašističkih i nacističkih alatki stvara tzv. „(neo)fašizam i (neo)nacizam odozdo“ materijalizujući traume žrtve. „Krvna solidarnost“

koju ističu, stvara platformu za progon, pogrom, etiketiranje i uništenje svih kojih se ne uklapaju u njihovu sliku (sopstvenog) sveta.

Sam prefiks „neo“ sugeriše na manjak inventivnos­ti novih generacija koje se priklanjaju ovoj ideologiji jer samo obnavljaju stara i proživljena zla čovečanstva koja su u prošlosti, ne samo uništila ljudske živote koji se broje u milonima, već su opustošila i brojne gener­acije koje su rođene mnogo godina posle, destrukci­jom materijalnih resursa koji su mogli da posluže za napredak i nadgradnju – baš onih resursa poput fab­rika, knjiga, proizvodnih sirovina… Sve je to destrui­sano krvožednošću ratova i obračunavanjem sa pro­tivnikom kojega su sami tako imenovali, a moralo je da se nadoknadi. Da se izgradi ispočetka uz ogromne napore onih koji su bili prepoznali nužnost progresa. Danas, umesto da stvaraju nova rešenja iznikla iz akumulisanog znanja, informacija koje su dostupnije nego ikad i kreativnosti koja se neminovno rađa iz edukacije i otvorenosti uma, neonacisti vraćaju sat unatrag zaglibljeni u mračnim tekovinama prošlosti koja podgreva mržnju, strah i nasilje. Osporavaju multikulturalizam, toleranciju i zajedništvo te gase prosperitet višeslojno i duboko. Od ekonomskog i političkog pa sve do moralnog. Proterivanjem, zastrašivanjem, fizičkim uklanjanjem i odstranjivan­jem koje je usmereno ka nacionalnim, verskim i rasnim manjinama te političkim neistomišljenicima šalju im poruku da su nepoželjni i nedostojni života. O suživotu nema ni govora. On se potpuno odbacuje i negira kao opcija. Kroz njihovo delovanje istorija se ponavlja i projektuje u sadašnjost, a teži i da se reinkarnira i ustali u budućnosti. Samim pozivanjem na tradiciju i slavnu prošlost, projektuju mizantropiju iz ličnog u društveno stanje svesti koristeći anahronu simboliku nazadovanja i ništavnosti. Moć pojedinca u grupi slikovito je opisana u filmu „Val“ gde se jasno vidi koliku opasnost predstavlja poigravanje identitetom i do kakvih posledica može da dovede saglasnost između individualnih vrednosti i uveren­ja onih kojima je cilj nasilje i borba do istrebljenja kako bi sami sebi bili bitniji i vredniji nego što su kao jedinka (izolovana od pokreta kojem se priklanjaju).

Neonacistički pokreti u svom delanju kriju snažnu i dominatnu karakteristiku demoliranja demokratije i to upravo uz pomoć demokratskih metoda kako bi uspeli u svom naumu provođenja totalitarnog/au­tokratskog režima. Destabilizuju državu blagostanja zloupotrebljavajući slobodu govora i javnog, maso­vnog okupljanja. Borba zakonodavnih struktura pro­tiv aktivnosti ovakvih grupacija se ogleda u donošenju (zakonodavnih) akata koja zabranjuju i sankcionišu isticanje nacističkih i fašističkih simbola, ali oni uvek pronalaze alternativne načine svog izričaja koji sadrži „subverzivne“ i skrivene poruke u cilju ostvarivanja svog nauma. Stvaranje „čistih“ nacionalnih država i udaljavanje nepodobnih iz njenog prostora postaje imperativ ovakvih pokreta.

Zanimljiv je fenomen da se i (neo)nacističke orga­nizacije udružuju i sarađuju. Gostuju na marševima srodnih neonacističkih grupacija iz drugih zemalja učestvujući u monohromatskom teatru apsurda ko­jim dominiraju tamne sablasne boje (crna i smeđa – boje nacizma) i preteći diskurs parola natopljenih mržnjom i gorčinom. Razmenjuju proglase, mani­feste, programe i planove, a onda u matičnim zeml­jama proganjaju pripadnike drugih nacija ne pitajući pritom da nisu možda i oni nacisti ili „zdravi nacio­nalisti“ svog plemena. Često se susrećemo s afirma­tivnim pristupom „lajt nacionalizmu“, tj. zdravom nacionalizmu koji bi trebalo da pretstavlja isključivo i samo poštovanje i odanost ka svojoj skupini, domo­vini, rodu ili otadžbini. No, tanka je linija između šovinizma i ovakve vrste ljubavi.

Ipak, ne zadovoljavaju se samo delatnošću u ilegali već uspevaju da se registruju kao političke partije i punopravno učestvuju na političkim parla­mentarnim, predsedničkim, lokalnim (…) izborima nudeći bolji i pravedniji život svojim glasačima pod maskama poštenih i napaćenih građana. U svojim statutima i programima vešto izbegavaju eksplicitno upražnjavanje i propagiranje fašističke ideologije kako ne bi bile ukinute odlukama Ustavnog suda, iako je njihov sistem vrednosti vrlo jasan, preteći. Jedni ih ne doživljavaju ozbiljno opravdavajući nji­hovu aktivnost kao minornu, srazmerno članstvu i simpatizerima, kao što je izjavljivao i predsednik Republike Srbije, Tomislav Nikolić, izjašnjavajući se o ovakvim pokretima u Srbiji. No, da se ne radi o toliko bezazlenim i minornim organizacijama svedoči činjenica da je ekstremno desničarska grčka politička partija Zlatna zora uspela da preraste di­menzije samo ideološki obojene organizacije i da os­voji 18 poslaničkih mesta u Grčkom parlamentu od ukupno 300. Više nije tajna da je upravo ta stranka umešana u napade na grčke imigrante koji su nesum­ljivo zločini iz mržnje. Budući da su ovakvi incidenti postali učestali, imigranti razmatraju mogućnost da ove slučajeve iznesu pred Evropski sud za ljud­ska prava jer strahuju za svoje živote. Da je njihov strah opravdan, potvrđuju i nevladine organizacije te ombudsman Grčke. „Među organizacijama koje su konstatovale porast rasističkih napada u Grčkoj su predstavništvo Visokog komesara UN za izbeg­lice (UNHCR), Amnesti internešnel (Amnesty In­ternational), kancelarija grčkog ombudsmana i do­brotvorna organizacija “Lekari sveta”. No, ovakvih primera imamo u mnogim evropskim državama za koje bismo rekli da su civilizovane, pravne države koje počivaju na Hobsovom društvenom ugovoru. Bez obzira na njihov pravni sistem i dobru repu­taciju i tamo bivstvuju političari poput „Kristofa Blošera u Švajcarskoj koji je 2007. na parlamen­tarnim izborima osvojio 28,8% glasova“. Zatim, nemali broj puta smo čuli fašistoidne izjave desnog ekstremiste iz Francuske Žan Mari Le Pena, zatim Austrijanaca Jerga Hajdera i Stefana Pecera. I u susednoj Mađarskoj su prednjačili u rasističkim izja­vama upućenima romskoj populaciji političari poput Gabora Vona i pravnice Kristine Morvai.

Odbrana identiteta je u suštini ljudskog bića, kako smatraju mnogi, o čemu svedoči i činjenica o nacio­nalnom izjašnjavanju prilikom popisa stanovništva, bez obzira što je pomenuta stavka neobavezna/fakul­tativna. Ljudi, naprosto, imaju potrebu svrstavanja sebe samih u kategorije tražeći utočište i sigurnost. Pojedinac je sigurniji u masi. „(…) bilo je nemoguće ne učestvovati. U roku od trideset sekundi pretvaran­je bi postajalo nepotrebno. Odvratna ekstaza straha i osvetoljublja, želja za ubijanjem, za mučenjem, za razbijanjem tuđih lica maljevima, počela bi da struji kroz celu grupu kao elekticitet, pretvarajući čoveka i protiv njegove volje u u ludaka koji vrišti. Pa ipak je taj bes bio apstraktan, neusmerena emocija koja se mogla skrenuti s jednog predmeta na drugi kao plamen acetilenske lampe.“

Želja za osvetom i generalizovanje onih koji ne pripadaju njihovom klanu jedna je od glavnih odrednica ovakvih pokreta. Uzore traže u Ku Klux Klanu, SS jedinicama, Ustaškom ili Četničkom pokretu i sl.

Teže da budu prisutni u medijskoj sferi kako bi što lakše mogli da šire svoju propagandu, a u tome im pomažu i poneki umetnici, muzički sastavi koji u svom izričaju koriste nacističku terminologiju i sim­boliku, a u poslednje vreme se javio trend uniformis­anja na nešto sofisticiraniji način. U skladu s tim, nastao je i modni brend po imenu Thor Steinar kog prati svaki modno osvešćeni neonacista. I na našim prostorima postoje butici gde se kupuje ova odeća. U Zagrebu je to „Izvan kontole“, a u Beogradu „As­gard“, kako bi svojom vizualnom pojavom realizova­li metod prepoznavanja. Takve persone čitaju skan­dinavsku mitologiju i zalažu se za svet kojim vlada baš njihova rasa koja je superiornija od svih drugih. U noćne izlaske ponesu bejzbolske palice, boksere, neretko maske i, verovatno, sliku Beate Čepe – ak­tualne šefice Nacionalsocijalističkog podzemlja kojoj se sudi za zločine prema emigrantima u Nemačkoj.

Postoji li odgovor?

Opasnost ignorisanja neonacista je evidentna. Činjenica jeste da su manjina u odnosu na čitavu svetsku populaciju, no način zalaganja za sopstvene vrednosti je agresivan i ugrožavajući po ostatak sveta. Njihova eshatologija podrazumeva destruk­ciju i neprihvatanje suprotnosti. Teško je boriti se protiv nasilja nenasiljem, ali uticati na svest uz pomoć obrazovanja i suočavanja sa stvarnim lju­dima i njihovim karakteristikama, upoznavanje sa stavovima, kulturom i pristupu života onih koji su na suprotnoj strani jedan je od načina ubeđivanja neonacista u besmislenost i bespotrebnost njihovog pristupa problemima. Pružanje pozitivnih primera uspešnog zajedničkog stvaralaštva i saradnje više različitih društvenih skupina može da posluži kao mehanizam demantovanja neonacističke ideologije. Isključivost dovodi do „zamora materijala“ jer je u svakom činjenju nužan diverzitet i sveža krv kako bi svojom fleksibilnošću i čitavom lepezom znanja, iskustava i mišljenja bilo funkcionalno i kvalitetno.

Piše: Dijana Ljubanović