Lustracija i lustracija u Srbiji

Uvod

Kada su se istočnoevropske države oslobodile autoritarnih režima početkom devedesetih, suočile su se sa jednim specifičnim problemom. Naime, iako su sve to bile na nekom ideološko-vrednosnom planu nove države, na institucionalnom nivou su nasleđene stare strukture. To je stvorilo izvesnu opasnost po nove države i njihova društva, jer je os­tala otvorena mogućnost subverzi­ranja tih novih političkih struja od strane starih kadrova. U tom smis­lu, većina istočnoevropskih država je primenilo „lustraciju“, jednu od mera tranzicione pravde. Države su imale različita iskustva sa imple­mentacijom i posledicama ove mere, a u svetlu inicijativa za produženjem zakona o lustraciji, javlja se potre­ba da se ovaj pojam još jednom razmotri.

Odakle potreba za lustracijom?

Nemačka nakon drugog svetskog rata je problem nacističkih zločinaca rešila i suđenjima, nirnberškim, ali i građanskim, koja su nastavljena nekoliko decenija. Preko takvog suočavanja sa istinom o učestvovanju sugrađana u zločinačkom režimu, nemačko društvo je pristupilo pre­vladavanju svoje prošlosti, a kroz to prevladavanje konstituisalo se i nemačko društvo kakvo danas poznajemo. Ova strategija ipak nije bila moguća u istočnoevropskim društvima koja su se posle 1990. go­dine oslobodile autoritarnih režima. U Nemačkoj, ulogu države preuzele su sile pobednice, dok je nemački državni aparat potpuno rasformi­ran sa svim onim pojedincima koji su se ogrešili o svoje profesije i sugrađane. Istočnoevropske države su, međutim, morale same da reše problem funkcionera bivših režima.

Definicija i podela lustracija

Da bi se efektivno rasformirao državni aparat bivšeg režima, a time i sve loše prakse tog režima, potreb­no je da novi aparat ne čine ljudi koji su činili stari aparat. Međutim, nova društva nemaju mehanizam koji bi te pojedince brzo i efikasno odstra­nio kao što se desilo u Nemačkoj, dakle ne postoji neka druga država koja „preseče“ problem tako što ras­formira ceo državni aparat: čišćenje državnog aparata, pošto nije moglo da dođe „odozgo“, moralo je da se desi „odozdo“. Štaviše, pripadnici­ma bivšeg režima bi bilo teško suditi, jer su oni , po pravilu, radili u okviru zakona. Ovo je stavilo zločine koji su činjeni po bivšim komunističkim zemljama u nezgodni procep nemogućnosti čistog pravnog savladavanja.

Efektivno, lustracija je privreme­na zabrana rada u državnim, sud­skim institucijama i u državnim službama pojedincima koji su ne neki bitan način učestvovali u funkcionisanju bivšeg režima ili su svojim radom u državnom aparatu kršili neka ljudska pra­va. Organizuje se lustracioni or­gan koji donosi odluke u datim slučajevima. Važno je napome­nuti: lustracija nije kazna, već je njena suština prevencija sa ciljem sprečavanja nastavka loših praksi starog režima.

Lustracija može imati više oblika i modela. Jedna od osa podele je na takozvanu neposrednu i posrednu lustraciju. Neposredna lustracija znači da odluka lus­tracionog organa (komisije ili slično) ima takozvano konstitu­tivno dejstvo. Odluka organa ima neposredno pravno dejstvo, da­kle ono izričito i pravno zabran­juje rad nekome na određenom mestu u državnoj službi. Ovakva, „tvrda“ lustracija može takođe biti podeljena na dve vrste. U jed­noj se zabrana može istaći za rad u javnoj službi, bez obzira da li se to mesto dobija neposrednim glasanjem na izborima ili osobu za datu poziciju bira neki treći organ ili se to mesto dobija na neposrednim izborima (recimo za poslaničko mesto). Ovakva lustracija naziva se i apsolutna lustracija. Sa druge strane je lus­tracija koja može zabraniti rad na javnoj funkciji samo ako se na tu funkciju ne dolazi neposradnim glasanjem. Dakle, ova lutracija ne može da zabrani nekome ko je izabran za poslanika ili predsed­nika države da to i postane, iako je on možda u prošlosti činio dela koja bi ga diskvalifikovala za položaj, recimo, policajca po­zornika.

Sa druge strane postoji posredna (ili meka) lustracija, u kojoj lus­tracioni organ ne može da zabra­ni nikome rad u određenoj službi, već je njegov zadatak da izveštava o svojim nalazima: lustracioni organ obaveštava o svojim nala­zima osobu koja je u pitanju, ili obaveštava javnost sa idejom da građani moraju da znaju koga bi­raju i ko vrši koju funkciju. Ali, lustracioni organ ne može dalje da zabrani rad osobi .

Tipovi lustracije se takođe mogu podeliti i po drugim osama. One, naime, mogu biti individualne i kolektivne. Kolektivne lustracije zahvataju celu jednu grupu ljudi i kolektivno im se zabranjuje rad u određenim oganima. Druga vrsta je individualna lustracija u kojem se od slučaja do slučaja donose odluke o tome da li je nekome dozvoljeno ili ne da obavlja neku funkciju.

„Cost/benefit“ analiza

Kao i bilo koja druga mera tranzi­cione pravde, i lustracija ima svo­je dobre i loše strane. Na prvom mestu, lustracija je zgodna jer rešava probleme koje čisto prav­na sredstva (suđenja) ne mogu da reše ili bi njihovo rešavanje bilo previše dugo ili skupo, što bi dodatno oslabilo „novi“ državni aparat ili ga u potunosti subver­ziralo. Sa druge strane, ona je brza i efikasno odstranjuje ele­mente koji taj aparat žele i mogu da subverziraju. Sledeće, lus­tracija može do izvesne mere da zadovolji građane koji su najviše patili pod tim režimom i time na jednoj strani zadovolji njih, ali i spreči eventualno nekontrolisa­no nasilje ili, što može biti i gore, nagomilavanje resantimana koje može, eventualno, da napravi još veći problem. Sa treće srane, lus­tracija omogućava „obilaženje“ sudova čija je struktura najčešće bila partijski diktirana, pa čak omogućava reviziju sud­ske strukture i time omogućava čišćenje i sudskog sistema. Na kraju, lustracija je jedan, u biti, legitimizirajući diskurs koji us­postavlja novi državnu struk­turu i poverenje građana u novu državu.

Ali, lutracija nije bez mana. Pošto ne mora da poštuje stroge pro­cedure i kriterijume koje mora da poštuje sud i sudski postu­pak, mogući su propusti, pa i to da osobe koje nisu učestvovale u kršenju prava ostalih građana ili one koje se zaista nisu ogrešile o svoje profesije snose posledice, što je nepravedno samo po sebi. Sa druge strane, isto se može za­meriti ako se lustracija primenju­je kolektivno, jer ona neminovno mora da zahvati i osobe koje nisu učestvovale u „prljavim“ radnja­ma. Ovo je naglašeno činjenicom da se kao izvor informacija ko­riste dokumentacije bivših režima koji su potpuno nepouz­dani, a nekad i potpuno lažni. Konačno, lustracija ostavlja insti­tucije bez ljudi koji su iskusni u svojim poslovima, pa te instituci­je postaju manje efikasne i ostaju bez ključnih kadrova.

Iskustva drugih država sa lustracijom

Istočnoevropske države glavni su „korisnici“ lustracija. Kao primer se obično navodi Češka, koja je primenjivala neposrednu kolektivnu lustraciju. Procena je da je do 1997. godine više od 15 hiljada ljudi lustrirano, to jest, da im je zabranjeno da obavljaju neke poslove. Problem nevinih koji su zahvaćeni kolektivnom lustracijom rešen je mogućnošću žalbenog postupka, u kom slučaju se prelazilo na individualnu pro­cenu učešća pojedinaca. Žestoka i odlučna lustracija u Češkoj nije slučajna. Ona je nastala i bila takva kakva je bila zbog straha od ponavljanja situacije iz 1948. Godine.

Lustracija u Poljskoj je imala nešto drugačiji tok. Od 1992. pa do 1996. godine u Poljskoj nije donesen zakon o lustraciji. Go­dine 1996. je, ipak, izglasan, ali je postao efektivan tek pre dve go­dine, kada je organom zaduženim za lustraciju proglašen Institut za nacionalno pamćenje, koji obav­lja funkciju lustracionog organa. Međutim, promene u zakonu koji je donesen podrazumevale su iz­bacivanje člana koji je zahtevao da se izvrši provera nižih javnih radnika i da se proveri da li su špijunirali za tajnu policiju. To je efektivno smanjilo broj ljudi koji su predmet lustracije na zane­marljivo mali i načinilo ulogu nacionalnog instituta a i same lustracije potpuno nejasnom. U skorije vreme se kritičari (ove) lustracije zalažu za prestanak ove farse i potpuno otvaranje dosijea tajnih policija.

Lustracija u Srbiji?

Za razliku od Poljske, u Srbi­ji je lustracija izvršena još šarlatanskije. Sam zakon je donesen 30. maja 2003. godine i zvao se Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava. Bio je za­snovan na mešavini posredne i neposredne lustracije i na prin­cipu individualne odgovornosti. Međutim, lustracioni organ ni­kad nije oformljen, a zakon nije primenjen ni jednom. I analiza srpskog zakona o lustraciji ne može da se nastavi. Ali, može se obratiti pažnja na uslove koji su do neprimenljivosti zakona i koncepta doveli. Potpunoj ridi­kulizaciji lustracije u Srbiji ku­movalo je nekoliko elemenata. Na prvom mestu neznanje. Ne­deljni list „Nin“ je svojevremeno imao tekst u kojem se za lustrac­iju tvrdi da je „izbacivanje poje­dinaca iz javnog života“ , što je potpuno netačno, ako ne i zlona­merno. Nastavak teksta tvrdi da je lustracija neka vrsta osvete i tekst na kraju zahteva okretan­je individualnoj odgovornosti. Naravno, „zaboravljajući“ da lus­tracija nije izbacivanje iz javnog života, da se lustracija sprovodi da ne bi došlo do nekontrolisanih izliva nasilja i rasantimana i da se radi da bi se omogućilo okre­tanje individualnoj pravnoj od­govornosti. Pomenuti tekst na najbolji način pokazuje da se u Srbiji lustracija (a i ostali pojmo­vi tranzicione pravde) na svim ključnim tačkama prikazuju su­protno onakvim kakvi zapravo jesu. U takvoj situaciji, u kojoj mediji konstantno postavljaju dezinformacije i lažne definicije, nije čudno da je lustracija zaista dobila oreol nekontrolisane os­vete nad političkim protivnicima. A danas se ponovo oživljavaju desetak godina stare dezinfor­macije. Ali, verovatno postoji i dublja struktura koja je postavila pogodno tlo za razvoj ovakvih pogrešnih uverenja. Nešto ra­nije sam rekao da lustracija obezbeđuje konstitutivni narativ za uspostavljanje i utemeljenje novog državnog sistema kroz us­postavljanje poverenja građana u državu. Dakle, pre nego se uspostavi taj režim, pre nego se stari zameni, pre nego se počne sa bilo kojim od elemenata tran­zicione pravde, pre, dakle, svih ovih postupaka, mora se pret­postaviti neka radikalna razlika između starog i novog uređenja. U slučaju Nemačke, novi sistem se mogao instalirati tek nakon što se shvatilo da je nacistički bio radikalno antihuman, dok se u istočnoj Evropi novi sistem liber­alno demokratskog društva može formirati tek nakon što se shvati da je prethodni temeljno kršio ljudska prava i neke univerzalne ljudske vrednosti. Dakle, potre­ban je narativ o bivšem režimu koji ga tretira kao temeljno loš. U suprotnom ne bi bilo moguće uopšte ni govoriti o nekom men­janju. Zašto bi nešto radikalno i menjali ako je strukturalno sve bilo u redu?

U Srbiji je, međutim, situacija drugačija. Jedan od konstitu­tivnih narativa Miloševićevog režima je bio nacionalizam, ali, za razliku od istočnoevropskih država, nacionalizam nije bio samo „ideologija nametnuta odozgo“, silom, kao kakva ide­ologija u koju zapravo niko ne veruje, već je nacionalizam bio jedan opšteprihvaćneni princip razmišljanja. Takođe, naciona­lizam, posebno etnički nacio­nalizam, konstituiše bazičnu društvenu vezu i solidarnost, ne na odnosu hipotetičkog „ugov­ora između građana“ i „između građana i države“, poštujući zajedničke principe, vrednosti i slično, već na principu predis­kurzivne i esencijalne, rečju, „prirodne“ solidarnosti pri­padnika koji dele zajedničkog (uvek mitskog) pretka ili porek­lo (takođe mitsko). A kako je etnički nacionalizam bio prilično internalizovan u najširoj popu­laciji, on se nije mogao raciona­lno ili lako zameniti posle pada Miloševića. Nove političke elite, u nedostatku novog i učinkovitog konstitutivnog političkog nara­tiva koji bi mogao da se imple­mentira, prihvatili su stari, koji je već implementiran: esenci­jalni nacionalizam. To je, sa jedne strane, stvaranje poverenja građana i države proizvelo kao nepotrebno, jer je poverenje u državu u etničkom nacionalizmu prirodno, a ne stvar dogovora, vrednosti ili čega sličnog. Sa dru­ge strane, ako se setimo onog sine qua non uspostavljanja novog sistema: da je novouspostavljeni nešto radikalno drugačije i bolje od starog, dolazimo do zaključka da, ako su konstitutivni narativ i starog i novog sistema isti, onda zaista i nema toliko radikalne ra­zlike među njima.

Ovo je, možda, jedan od najvažnijih političkih ciljeva poraženih političkih strana u Srbiji od 2000. godine na ovamo, strateški sjajno definisan. Cilj je prikazati da petooktobarski događaji nisu mesto promene jednog autoritarnog režima dru­gim, (relativno) demokratskim, već da su ti događaji jedna naj­normalnija i najlegalnija smena dveju vlasti. I malo veća proslava koja je usledila. To bi značilo da dva uređenja i nisu radikalno različita. Da bi se ovo ubeđenje, tvrdnja ili diskurs utemeljili i na empirijskom nivou, potrebno je izvrgnuti ruglu sve strategije tranzicione pravde, prikazati stari režim demokratskijim nego što je bio, a novi manje praved­nim i pravnim nego što jeste. U tom smislu diskvalifikovati lus­traciju prikazujući je kao bezum­nu osvetu ima ključno mesto: ona pokazuje da (čak iako neko bude predmet lustracije) novi režim ne sudi pravedno, već se sveti. A ako se sveti, onda nije toliko prave­dan ili pravan kao što sam tvrdi.

Na kraju, treba podsetiti i na suštinu lustracije: ona je nastala kao preventivna, a ne kao repre­sivna mera. Kao što kriminalac koji je proveo nekoliko godina u zatvoru ne može, ne može, ni­kad ne može da radi u policiji, tako lustracija čini da onaj koji se pokazao kao sklon nečasnim radnjama više ne može da radi u državnoj službi. Možda pomalo neočekivana posledica je da lus­tracija definiše učestvovanje u funkcionisanju lošeg režima kao nešto loše i time pokazuje da je sam režim bio temeljno loš. Zbog toga je lustracija u Srbiji dobila i privilegovano mesto kada je u pitanju „kritika“ tranzicione pravde: ako ona pokaže da je učestvovanje u Miloševićevom režimu nešto loše, to onda znači da je i sam taj režim loš. A ako novo uređenje deli konstitutivni narativ sa starim, to onda znači da je i novi režim isto toliko loš kao i stari, jer postoji najdublja zajednička tačka starog i novog, postoji kontinuitet i neporeciva sličnost uređenja.

Zaključak

Sve ovo ukazuje na izuzetnu kompleksnost neuspeha lus­tracije u Srbiji. Politička volja nije izostala, po mom mišljenju, jer bi lustracija zahvatila ove ili one pojedince, već zato što bi radikalno uzdrmala temelje no­vouspostavljenog poretka i nje­gov metanarativ i, verovatno, jedinu nedodirljivu tačku javne sfere u Srbiji: etnički naciona­lizam. Lustracija danas nema mnogo smisla: preventivno, kas­no je nakon deset godina delo­vati preventivno; ako je do kon­stitutivnog narativa, već postoji, loš, ali postoji; ako je do čišćenja sudskog sistema, već je urađena reforma, skandalozna, ali je urađena; ako je do sprečavanja uništenja dokaza, već su uništeni; ako je do predupređenja nasilja ili resantimana, i za to je kasno. Eventualno produženje roka važenja zakona, ispostavlja se, bilo bi isto onoliko kozmetički potez kao što je bilo i donošenje i „implementacija“ ovog, pomalo smesnog zakona. Nedodirljive (a pritom i loše) tačke političkog diskursa u Srbiji dele i stara politička elita, i nova i istorijski dosta starija od elite devedesetih, i tako dalje, pa ispada da problem nije lustracija, ni njena imple­mentacija, ni politička volja, ni vrsta iskorišćene lustracije, već je problem, u stvari, sposobnost bilo koje buduće političke elite da napravi radikalan otklon up­ravo od tih nedodirljivih tačaka ideologije srpskog nacionalizma.