Tao u Srba i duh globalnog kapitalizma – II

Nama nije potreban jedan Bendžamin Frenklin kako bi nam ukazao na ono što podrazumevamo pod radnim etosom – bila nam je i ostala strana ideja o vremenu-nov­cu, racionalnom, marljivom radu, preduzetništvu, ulaganju, profitiran­ju. Za to možemo okriviti petovekov­no ropstvo, socijalističku prošlost, ili nas same. Međutim, kako su danas okolnosti drugačije, od nas se nužno očekuje da posedujemo nešto od ovih kvaliteta, ako ni zbog čega drugog, a ono bar zbog pribavljanja osnovnih egzistencijalnih potreba. Ako je Ve­beru poslužio Advice to a young tradesman da bi ilustrovao ono što podrazumeva pod protestantskom etikom kao nužnom uslovu za raz­voj zapadnog kapitalizma, nama će biti dovoljna muzička poruka benda Goribor da bismo, sumirajući sve prethodno, videli kako se duh global­nog kapitalizma ispoljava na ono što podrazumevamo pod taoističkom etikom.

Bor – grad na istoku Srbije, okružen prelepom prirodom, vele­lepnim jezerom – zbog bogatstva rude bakra, bio je jedan od prvih gradova koji su naglo industrijal­izovani u drugoj polovini dvadesetog veka. Za vreme SFRJ bio je jedan od najnaprednijih i najbogatijih grado­va, pa se moglo čuti da je Bor hranio pola tadašnje države. Međutim, sa raspadom i implozijom socijalizma, ovaj grad je, kao žrtva otimačine, nestručnosti u proračunima i odložene tranzicije, počeo naglo da propada, da gori, a sa njim i tadašnje proizvodno, industrijsko društvo.

Da bi objasnili promene do kojih je došlo u drugoj polovini dvadesetog veka, a usled sve većih potrošačkih navika kod omladine, stalnog razvoja novih informaciono-komunikacionih tehnologija, zatim intenziviranja društvenih odnosa sa sve većim stepenom međuzavisnosti i druge procese koji su, uslovno rečeno, promenili onaj kapitalizam koji se razvijao od šesnaestog veka, teoretičari su počeli da govore o potrošačkom društvu, postmod­ernom društvu, globalnom selu, ili umreženom društvu. Sa propa­lom privatizacijom, preuranjenim pokušajem uvoza liberalnog kapi­talizma, i tek pokojom preostalom fabrikom koja proizvodi, a bez onog radnog etosa, nama preostaje jedino potrošački mentalitet koji odlikuje razvijena društva Zapada. O vulgar­nom umrežavanju i fleksibilnoću političkog, ekonomskog, verskog, medijskog, a na štetu kritike, već je bilo (ne)dovoljno reči. Međutim, val­ja još jednom videti kako se taj men­talitet realizuje u jednom novom pogledu na svet, gde vrednosti

gube svaki izvor, gde nema mod­ela, uzora, gde se identiteti kupuju, i gde na mesto angažovanosti vlada ravnodušnost i apatija.

Jecaji kojima odzvanjaju tek­stovi Goribora, upotpunjeni brili­jantnim blues-om, šalju nam sliku kataklizmičkog stanja duha, izmore­nog naporima, pitanjima, planovima za neko maglovito bolje vreme. Sa najiskrenijim osećanjima, koji na eksplicitan način dodiruju dubinu beznađa i teskobe, ovaj bend dvehil­jaditih, na osobenom jeziku, govori o lutanju, bolu, stanju pomućene sves­ti, opijanju, novom pogledu na život, bezizlazu. Identitet koji se urušio u neprepoznavanju i nepripadanju – „Ja sam vernik bez crkve, građanin bez grada, ljubavnik bez žene, ritam bez bubnjara“ – suštinski dočarava distanciranost od modela identifi­kacije i gubljenja istog. Sve možemo da budemo, ali nam nedostaje izvor preko koga bismo legitimisali našu pripadnost, slobodu za nešto. Nema objekta naših strasti, naših htenja, a ako nema njega, možemo jedino da živimo po modelu odsustva, odstran­jivanja, što nas stavlja u nezavidnu situaciju – ne možemo nigde doka­zati autentičnost naše egzistencije, ali možemo živeti bez iste.

Relativnost svega, nepristaja­nje na konsenzus oko identifikacije, gubljenje vrednosti, neodređenost, gde je sasvim moguće da objekt ot­kriva nas – „Živim u stanu, ali sam na ulici, nisam narkoman, ali se dro­giram, pijem, ali mogu i da ne pijem. Ko sam, šta sam, eto to sam.“ A to što jesmo, sasvim je irelevantno – ako svet koji opažamo nema smisao, a jedino što vidimo je besciljno pre­livanje najrazličitijih boja i oblika, od kojih nijedan ne pretenduje da bude njegova differentia specifica, onda je sasvim iluzorno tražiti od nas da se identifikujemo i pronađemo u našem delanju bilo kakav smisao. Pa i da želimo, nema objekta, nema drugog, nema neprijatelja, jedino nam preostaje da „odgovaramo na tuđa pitanja, izgubljeni u moru kom­promisa“.

Boreći se sa teskobom „vreme­na“ kojeg „je sve manje“, gde „kaza­ljka gori“, a sa „kalendara otpadaju dani“, mi ni ne stižemo da mislimo, da se realizujemo, da tumačimo sva­kodnevnu realnost, a za to nema ni potrebe, jer mozak, primajući obilje informacija kojima je izložen „na de­love se lomi – mozak u brzoj hrani, prebrzo se vari“. Više ne možemo uskočiti u svet, da bismo ga onda i razumeli, odredili, nama je unapred data matematička shema življenja, i šta god uradili van propisanog puta, istine, samo ćemo naškoditi i sebi i njoj – „ustani, obuci se, dobro je, svuci se, udahni, priključi se, kasno je, isključi se, stani, saberi se, vreme je, pokreni se, izdahni, osloni se, mir­no je, odmori se.“ Ako se usudimo i postavimo pitanje o valjanosti bilo kakvog zaključivanja, određivanja, zauzimanja strane, nužno ćemo od­govoriti sa – „nije da nije tako, a nije ni da nije.“ Nema ni dobra, ni zla – oni zajedno jesu. Sve prolazi, svi smo žrtve ovog procesa indiferencijacije, saznajne i moralne relativnosti, manjka vrednosti. Dijalektička nos­talgija.

Sa njihovom implozijom, urušila se i svaka ideja o oslobođenju, a ekonomija opstaje bez bilo kakve ideologije, prelivajući se u svim izopačenim procesima globalnog kapitalizma. Nivo eksploatacije čoveka je veći nego ikada – „radio sam za dnevnicu od tri i po evra, kod ovih domaćih biznismena, e to je tek beda, kad te takav lopov opominje zbog nerada“ – posebno u nas, gde je teško i pružiti šansu čoveku da se re­alizuje kao radno biće. Katastrofična plejada zakona vrednosti, zakona tržišta, spekulacije, vlastite logike kapitala, izrabljivanja, gde „svi ćute i drhte, a otkazi se dele svakog dana“. Preostaje nam jedino da se upustimo u nezainteresovano nedelanje, i iz­moreni kažemo sebi – „neka hvala, neka hvala“. Savremeni eksploata­tori – političke, ekonomske, verske birokrate – poput indijske kaste bramana, obavijeni velom sveto­sti i apsolutnog znanja, guraju nas u onu veliku varnu nedodirljivih, izopštenika, kojima preostaju vazda najgori i najprljaviji poslovi. Postoji način da se beznađe, besmisao, patn­ja i žudnja za nekim boljim i praved­nijim sistemom regulišu, a to je up­ravo isčezavanje, potiskivanje želje, a mi kao preobraćenici moramo pitati sebe – „Dalaj-lama, da li me se sećaš?“

Za kraj ovog kratkog osvrta na poruku Goribora i njenu korelaciju sa onim što podrazumevam pod taoističkom etikom, moram sebi postaviti isto pitanje koje, na izvanre­dan način postavlja St, frontmen ove grupe – „Iako mislim, možda to što mislim grešim, da li ja stvarno nešto tražim, ili se malo češće rušim.“

Vu vej

“Tao koji se može izraziti rečima nije večiti Tao.“ On je nevidljiv, taja­nstven, neartikulisan, bezobličan, nečujan, ali ga ima u svim stvari­ma, svim pojavama Ako pokušamo da ga konvencijalnom upotre­bom reči dotaknemo u njegovoj neodređenosti, neuhvatljivosti, naći ćemo se u nezavidnoj situaciji – on je svuda i u svemu, izvorište je sve re­alnosti, prirode i onoga što zovemo društvom. Kao tvorac svega, on je neizdiferenciran, bezobličan, a kao stvaranje, tao ima bezbroj oblika i likova, od kojih su svi međuzavisni. Nijedan deo ne može postojati, a da je u isto vreme odvojen od celine. Jednolično i umreženo mnoštvo stvari. Tao je amoralan, nejasan, ap­solutan, i ne zasniva se ni na kakvom pojedinačnom stavu – šta god rekli o nekoj pojavi je istinito, jer su sva mišljenja deo jedinstvenog poretka. Njegovo kretanje određuje živote miliona, cikluse dana i noći, sreće i nesreće, rata i mira.

Jedino što nama preostaje, kako bismo se približili totalitetu i, u kra­jnjoj instanci, povezali sa njim, jeste da usvojimo etiku aktivnog nedelan­ja – vu vej. Time obezbeđujemo sebi smirenost, lišenost želje, strasti, i bilo kakve namere. Ako budemo prijemčivi, spontani, pokorni i slabi, uspostavićemo harmoniju sa rit­mom, obrascem sveg postojanja, sa strukturom, čime ćemo osigurati sebi spokojstvo i nepokolebljivi mir. Dalje, ukoliko ga posedujemo, mora­mo se postepeno oslobađati znanja – ono je prepreka našoj novousvo­jenoj slobodi i zrelosti – i prepustiti se ustaljenom poretku, toku stvari.

Preostaje nam da se upitamo – koliko smo, zapravo, daleko od ovog ideala? Ako nismo, onda mora da smo postali slobodni. Ako smo postali slobodni, onda mora da smo se lišili znanja i prepustili intuiciji. Kako ćemo onda znati da razliku­jemo slobodu od neslobode? Sasvim je moguće da nam nedostaje ono crveno mastilo, iz poznate Žižekove šale o nemačkom radniku u Sibiru*, kojim bismo artikulisali našu (ne) slobodu. Ili, objasnili tao? Čari glo­balnog kapitalizma – pretenzije na večnost. Umnožavanje zarad op­stanka. Nemoguće je uperiti prstom u onoga ko vlada, ko odlučuje i don­osi odluke u ime svih nas – mediji, političari, sveštenici, biznismeni, tržište, kapital, MMF, Amerika, ma­soni, tvoje komšije? Onaj ko najman­je vlada, najbolje vlada, učio je Lao Ce. Čak i da imamo slobodu, šta bis­mo uradili sa njom? Usudili bismo se da, kao robovi sopstvenog identite­ta, like-ujemo Če Gevaru, Trockog, Maj 68., vodeći se tom nadmenom i suludom (pre svega hrišćanskom, a kasnije mas-medijima intenzivi­ranom) idejom da smo sami odgov­orni za svoje živote?

Posle godina ratova, sankcija, razorenog društva, krađe izbora, izlazaka na ulice, bombardovanja, revolucije, spletkarenja, borbe za vlast, atentata, privatizacije, tran­zicije, upotrebe boga – bio nam je i potreban dok je bilo svega navede­nog – upotrebe čoveka i ukidanja oba, ostaje nam jedino da se pre­pustimo ovom tajanstvenom i sve bržem Putu, da ravnodušno mediti­ramo nad svekolikom patnjom, koju usput srećemo, i da zajedno sa inceniranim svetom otputujemo do one tačke inercije, gde će se pri­vidi uništiti u svojoj zasićenosti. Do tada, imamo sve predispozicije za globalni kapitalizam, čak i više od toga – svojom namučenošću i ravnodušnošću ćemo ga izjedati iz­nutra, čime možemo ubrzati njego­vo propadanje. Ili eventualno naše!?

Piše: Nenad Marinković