Bleja u svemiru

Zajebana muzika čula se u pozadini dok je svemirski brod polako klizao nebom iznad Milana. Pozicionirali su se u južnom kraju grada, iznad doma za učenike. Kao što to obično biva, svemirski brod su videli samo klošari i transvestiti što bleje na ćošku. Nisu se iznenadili, ovo nije bio prva ovak­va letelica koju su videli. Znali su da pričati o tome nema smisla, “nor­malni” ljudi su ih smatrali idiotima. Mada, i oni sami su smatrali “nor­malne” idiotima, tako da konverzaci­ja u tom pravcu nije išla baš najbolje. Obično niko nije govorio ni sa kime, tako da je dnevna smena ljudske rase ostala uskraćena za saznanje o van­zemaljskom životu.

Sve u svemu, svemirski brod je u roku od par minuta odleteo, bogatiji za još jednog putnika, i jednu kravu.

Probudio se na krevetu i pogledao gore. Plafon se činio nešto drugačijim, bio je metalik-narandžast. Znao je iz stihova drevnog pesnika da je to boja vanzemaljaca. Zapanjenog i nesig­urnog su ga zatekli pri ulasku u njeg­ovu bezličnu sobu. (Soba je bezlična, kao što će biti i većina ostalih stvari, zato što nisam fan prideva, niti dela koja su u suštini opis spolovila uz korišćenje rečnika). Pošto su akti­virali Google translate aplikaciju na svojim neuralnim korteksima, obra­tili su se našem junaku.

Ah, priča je zalazila u praskozorje samog svemira, u trenutak kada se na planeti SRJ92 uzdigao Homo Srbin Srbin. Poslednji produkt evolutivne lestvice, posle izumiranja Homo Ko­munikusa.

Civilizacija koju je gradio pre­vazilazila je sve druge oblike života. Ubrzo, Srbin je otkrio matematiku, toalet papir, i svemir. Ni svemirski let nije bio nedostižan, a trgovina toalet papirom je dala mogućnost razvitku Imperije. Ogromna pros­transtva imperije bila su naseljena raznim vrstama, koje su sada sebe nazivale Srbima, htele to ili ne. No, Imperija je želela i planetu Zemlju. Tu je došao red i na njegovu ulogu u svemu tome. Iako i dalje zbunjen, ra­zumeo je da žele da od njega naprave petokolonaša.

Kako to često biva, stvari nisu pošle normalnim tokom. V nije želeo da sarađuje. Naprotiv, počeo je da kenja nešto o univerzalizmu (opšta varijanta globalizma), te o pravima građana, situaciji u Libiji i svemu onome što Imperijalce baš nije in­teresovalo. Uskoro se ponovo našao u veštački izazvanim snovima, ali ovog puta potpuno svojom krivicom.

Opet se probudio u letelici koja je u tom trenutku kružila u Zemljinoj geostacionarnoj orbiti. Prema njemu je išlo čudno stvorenje noseći ogro­man špric u ruci. Počeo je da vrišti. “Šta se dereš, šabane”, reče vanze­maljac, “samo te ložim” – te izvadi malu četvrtastu kutijicu i prisloni je uz njegovu kožu. Osetio je čudne vi­bracije u telu, koje su potrajale neko vreme. Pogledao je u ruku, i ska­pirao da baš i ne izgleda isto. Bilo je nekih mišića na njoj. Opipao je bradu i ustanovio da je četvrtasta, a i kosa mu je iznenada postala mnogo gušća na dodir. Vanzemaljac ga je dozirao još nečim. Nova stvar nije proizvela nikakav efekat, ali nije iz­gledalo baš pametno kenjati biću sa druge planete. U istoriji je to ostalo kao jedan od retkih trenutaka kada nije srao, a mogao je. U budućnosti par naroda na obodu galaksije će čak uzeti taj datum za početak novog galaktičkog kalendara. Neki biolozi nazivaju to instinktom za produženje vrste, ali iskreno, cela ta priča sa podsvesnim razmišljanjem o deci dok ležiš na stolu, prilično skenjan pošto ti brada i telo menjaju oblik, nešto baš i ne pije vodu.

Ispostavilo se da niko nikada neće saznati šta je to što su pokušali da ubrizgaju našem junaku, pošto ono što autor ima na umu zahteva suviše zakukuljeno podvaljivanje fore, koja je u suštini loša. Therefore dolazimo opet u sobu, u vasionskom brodu gde našeg heroja pripremaju za slanje na planetu Jagodina IV, u cilju prevaspi­tavanja i promene ličnih shvatanja.

Na jednom od zidova pojavljuje se snimak označen kao “Obrazovni video br. 4”.

Posle par problema sa kodecima i re instaliranja sistema, film počinje. Duboki glas odjekuje, dok se u pozadini polako uvećava planeta: “Jagodina IV, nekada jedan od ponosa Imperije, sada leži u ruševinama. Pla­neta akva-parkova, čudesnih arhitek­tonskih građevina i prosvećene popu­lacije dovedena je u stanje potpunog kolapsa od strane krda Žirafa. Ova galaktička pošast proširila se na Jago­dinu IV putem gnusnog terorističkog akta takozvane Hrvatske seljačke partije, pod vođstvom Puniše Račića. Iako u početku minorno, krdo se veoma lako prilagodilo habitatu nove planete, i u roku od 20 godina je pri­moralo stanovnike da se povuku u tri utvrđena grada, čime je de facto preuzelo vlast nad celom teritori jom.” Glas su pratili snimci razaran ja, nečuvenih zločina nad populaci­jom, i na kraju, slikama pada jednog od preostalih centara Imperije na planeti.

Nerazumevajući šta se od njega očekuje, V je šokirano gledao sliku žirafe kako nemilosrdno ubija ratne zarobljenike. Polako je počelo da mu sviće. Država je izgledala dovoljno propalo da bi mogli da pokušaju sa receptom holivudskog filma sa početka devedesetih. Bio je rastrzan, u neku ruku je bilo smešno, ali ipak, pa neće valjda…

U istoriji je zabeleženo tačno 158.979.379 situacija gde je glavni junak pomislio: “Pa neće valjda…”

U svakoj od njih mu se desila baš ta stvar koju nije radosno priželjkivao.

Te opet srećemo heroja ove sage kako putuje ka svom odredištu, rela­tivno pomiren sa sudbom kletom, u društvu izvesnog M. Svaki heroj mora da ima pomoćnika, ili tako makar nalažu nepisana pravila strip umetnosti dvadesetog veka. Pomoćnik je u ovom slučaju bio oniži, voleo je da razgovara, i takođe su ga oteli iz kreveta. Raspravljali su satima, dok se planeta polako ukazivala na hori­zontu. Još samo par sati, i stigli su.

 

Piše: Vasilije Marković