Kako su psiholozi ubili nevladin sektor

Pre devedesetih kod nas je posto­jalo nešto što se zvalo “društvene or­ganizacije”: postojali su tako Crveni krst, izviđači, razna udruženja i savezi ribolovaca, aviomodelara, gol­ubara i sl. Sve te organizacije bile su finansirane ili iz državnog budžeta ili od sopstvenih članarina, i niko tada nije pisao nikakve projekte niti sa njima aplicirao bilo gde, zato što u ta prediluvijalna vremena nisu postojali ni donatori ni konkursi (zamislite!). Vrlo je malo bilo organizacija koje nisu osnovane s nekom hobističkom ili humanitarnom motivacijom, već sa željom da menjaju neke stvari i rešavaju neke društvene probleme.

Početkom devedesetih počele su da nam stižu prve donatorske laste,

ali ne sa juga, već sa Zapada. Jedna

od poslednjih stvari koju je uradila

vlada Ante Markovića one zlosrećne 1991. godine bio je sporazum o saradnji sa Sorosovom fondacijom (Džordž Soros u engleskoj varijanti, odn. Đerđ Šoroš u mađarskoj, ali nikako Soroš u nepismenoj srpskoj, kako ga često ovde zovu), koja je tako počela da deluje u Srbiji kao prvi veliki strani donator.

Iste godine izbio je rat u Hrvats­koj, a sledećeg proleća i u Bosni. Tako se u Srbiji 1992. godine zadesi­lo nekoliko stotina hiljada izbeglica, pa je već pomenuti Soros (ne Soroš) odlučio da tog leta na Paliću finansira prvi letnji kamp za integraciju dece izbeglica. Taj kamp je značio početak uspona psihologa kao najuticajnije ideološke snage u okviru onog što će

kasnije biti nazvano nevladin, odn. civilni, odn. treći sektor (u daljem t

ekstu: 3S). Naime, još ujesen 1991. na godišnjem Saboru psihologa u Donjem Milanovcu okupila se ekipa dečjih i razvojnih psihologa (tj. ma­hom psihološkinja), zabrinutih zbog posledica ratnih zbivanja na najmlađe generacije i na celo društvo, odlučivši da osmisle neke programe (ono što je kasnije počelo da se zove projekti) namenjene ublažavanju i saniranju tih posledica. Počevši od tog letn­jeg kampa na Paliću 1992. godine, psihološkinje su počele da razvijaju radioničke programe za decu izbeg­lice, kao i za smanjenje agresivnosti među decom.

Ubrzo je nastalo nekoliko međusobno prilično konkurentskih psihološko-radioničkih škola (u politici bi se to reklo “liderske stran­ke”), među kojima su najznačajnije bile “Učionica dobre volje” (Tinde Kovač-Cerović), “Čuvari osmeha” (Nadežda Ignjatović-Savić) i “Zdra­vo da ste” (Vesna Ognjenović). One su rivalski delovale po osnovnim i srednjim školama, kolektivnim centrima za smeštaj izbeglica i speci­jalizovanim letnjim kampovima, lag­ano se infiltrirajući i u neke državne institucije i zauzimajući pozicije za kasnije. Kroz njihovo delovanje prikupljeno je ogromno iskustvo i radionička ekspertiza, što je kasnije, u kombinaciji sa iskustvima iz in­ostranstva, pretočeno u metodološke osnove 3S-a.

U okviru rastućeg otpora tadašnjem režimu Slobodana Miloševića, sredinom devedesetih počela su i kod nas da se pojavljuju razna udruženja građana koja više nisu bila namenjena samo okupljan­ju hobista ili humanitaraca, već su imala određenu ideološku podlogu – ljudska prava, prava deteta, koncept otvorenog društva i sl. Njihov uspon potpomognut je prilivom sve većeg broja stranih donatora krajem deve­desetih, koji su se sjatili da finansi­raju očekivano rušenje Miloševića. I dalje je u tome prednjačio Soros (ne Soroš), ali nije više bio jedini donator tog tipa. Silni milioni dolara počeli su da se slivaju u Srbiju radi onog što se tada zvalo “demokratizacija društva”, i 3S je polako počeo da se strukturiše u smislu u kom ga danas znamo.

Ova nova scena u usponu produ­kovala je ogromnu količinu ak­tivnosti konferencijsko-seminarskog tipa, na kojima se pretresalo sve i svašta, od aktuelnih organizacionih pitanja na svrgavanju Slobe do smanjenja maloletničke agresivnos­ti. U tom smislu, pomenuta iskust­va iz psihološke branše pokazala su se posebno inspirativnima kao najzaokruženiji metodološki model, a psihološkinje su se vešto i efikas

no nametnule kao vodeći autorite­ti u oblasti osmišljavanja i plani­ranja radionica. One su oberučke dočekale tu priliku da etabliraju svoj društveni uticaj, što je kao posledicu imalo psihologizaciju jezika i načina razmišljanja u čitavom 3S-u.

Kroz ove delatnosti pojavile su se nove alatke u praksi i novi pojmovi u opticaju. Tako su u Srbiju stigli prvi flipčartovi (flipchart), koji su, kao idealno sredstvo za masovno i bes­potrebno arčenje papira velikog for­mata, potisnuli hamer. Štampani ma­terijal koji se deli učesnicima raznih seminara dobio je u jednom trenutku lep srpski naziv hendaut (handout), a i za same seminare prestao je da se koristi taj seljački naziv i oni su počeli da se zovu treninzi (training). Uskoro se tako razvio jedan samo­dopadan žargon, kao manifestacija samodopadnosti i zatvorenosti cele te scene.

Sada aktivisti i predstavnici nev­ladinih organizacija više ne idu na semin… treninge da se edukuju, obučavaju i osposobljavaju, a pogo­tovo ne da nešto nauče, već da se “osnažuju” i “jačaju kapacitete”. Aktivnosti za koje se dobijaju pare više se ne obavljaju, već “implemen­tiraju”. U principu, pare se zapravo više uopšte i ne dele, čak ni novac, umesto toga sada se dobijaju “sred­stva”.

Jezik koji je počeo da se koristi u ovim krugovima izgubio je svaki dodir sa običnim smrtnicima kojima se, kao, obraća. Unutar 3S je uspešno uspostavljena reprodukcija posebne klase mladih ljudi, tzv. aktivista ili “mladih lidera”, koji su sasvim lepo usvojili taj jezički i mentalni trip i savršeno se međusobno razumeju, ali ih ne razume niko drugi iz njihove generacije. Ova eldepeovski blazi­rana kasta potpuno je nesposobna da komunicira sa bilo čime južnije od Žarkova, jer govori sasvim različitim jezikom.

Slično se dešava i sa starijim ak­tivistima, iz onih organizacija koje se ne bave “omladinskom politikom” (još jedan izraz koji se uvukao u naše NGO živote u poslednjih par godina). I oni su podlegli sirens­kom šarmu politički korektnog i psihološki nadobudnog NGO jezika, potpuno oduševljeni ciljevima za koje se zalažu, a nesposobni da ih tim novogovorom objasne i približe bilo kome ko nije iz te priče.

Zapravo, prilično je čudno da su toliku barijeru u komunikaciji sa običnim svetom podigli i odnegovali psiholozi (dakako, psihološkinje još više, kao daleko brojnije od mužjaka iz te profesije), tim pre ako imamo na umu da je sve poteklo upravo iz krugova dečjih psihologa, gde je jedan od ključnih pojmova decen­tracija – sposobnost da se izmestimo iz svoje detinje samodovoljne tačke gledišta i sagledamo stvari iz per­spektive nekog ko nije mi. A baš tu su psihološkinje najviše zakazale, jer im je u jednom trenutku moć udarila u glavu – moć da fasciniraju publiku svojom učenošću. Njihova samozaljubljenost i opijenost efek­tom koji izazivaju na publiku postali su važniji od potrebe da ih razumeju manje i drugačije obrazovani.

To je prilično zarazno i poprimilo je pandemijske razmere unutar 3S. Upravo ta hronična nesposobnost uživljavanja u način razmišljanja seljaka koji ne zna ništa o Evrop­skoj Uniji, ili srednjoškolca za koga je “osnaživanje” prvenstveno ak­tivnost u teretani, uzrok je konstant­nog podozrenja koje ostatak Srbije gaji prema 3S-u. Prosto, niko ne gaji preterano poverenje prema nekome koga uopšte ne razume, i ko se ni ne trudi da govori istim jezikom. Od onog momenta kad smo počeli da hendlujemo situaciju i implementi­ramo projekte, izgubili smo dodir sa Srbijom. Prosto, nijedna režimska i desničarska propaganda protiv nev­ladinih organizacija nije toliko do­prinela njihovoj nepopularnosti kao preimenovanje seminara u treninge.

Piše: Aleksandar Gubaš