Ljudska prava

Koji je značaj 10. decembra?

Nije naš cilj da postanemo kao drugi, potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su“. Herman Hese

Deseti decembar je Međunarodni dan ljudskih prava. Na ovaj dan je Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvo­jila Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima u palati Šajo, u Parizu, kao odlučan korak u sprečavanju daljeg kršenja ljudskih prava. Generalna skupština je “proglasila ovu opštu Povelju o pravima čoveka kao zajedničko merilo postizanja za sve narode i sve države zbog toga da bi svaki organ društva, imajući Povelju stalno na umu, težio da učenjem i odgojem doprinese poštovanju ovih prava i sloboda i da bi progresivnim naciona­lnim i međunarodnim merama osigurali njihovo opšte i delot­vorno priznavanje i održavanje, kako među narodima samih država članica, tako i među narodima svih područja koja su pod njihovom ingerencijom”. Deklaracija nije pravno obavezujuća i ne predstavlja deo međunarodnog prava jer je stvorene kao cilj kojeg treba da se pridržavaju vlade. Ona ima svrhu moralnog pritiska na države koje krše ljudska prava.

Koncept ljudskih prava zapravo predstavlja ideju da ljudska bića imaju univerzalna i neotuđiva prirodna prava zasnovana na urođenom ljudskom dostojanstvu. Cilj ovog koncepta je us­postavljanje zajedničkih standarda u položaju ljudi koji će važiti za sve nacije. Već u 1. članu garantuje se jednak položaj svim ljudskim bićima: “Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba da jedno prema drugom postupaju u duhu bratstva”.

Korene ideje o ljudskim pravima možemo naći u ideji o prirodnom pravu ( koju zastupaju Sofisti, Aristotel, Toma Akvinski, Hugo Grocijus, Žak Žak Ruso, Tomas Hobs i mnogi drugi) i u učenjima religija da je “sve ljude Bog stvorio jednake po uzoru na samog sebe”.

Međutim, da li je postojanje formalne zastite ljudskih prava zaista dovoljano da se kršenja istih ne bi događala u praksi!? Mnogi primeri pokazuju da nije. Počnimo od aparthejda (aparthejd-odvojenost) koji je bio na snazi od 1948 – 1990, i koji je legalno kršio ljudska prava, tako što je vladajuća bela man­jina u Južnoj Africi donosila zakone koji su direktno bili usme­reni ka uskraćivanju određenih političkih i ekonomskih prava crnačkoj većini. Među poznatijim zakonoma koji su omogućili aparthejd su Zakon o popisu stanovništva ( Population Reg­istration Act) iz 1950, kojim se stanovništvo delilo na “bele” , “obojene” i “indijce” na osnovu porekla, izgleda i običaja; Za­kon o zemlji koji je ne-belom stanovništvu onemogućavao pose­dovanje zemljišta u određenim oblastima; Zakon koji je zabran­jivao brakove između belaca i ne-belaca. Interesantno je da je Juznoafrička republika od 7.11.1945. članica Ujedinjenih Nacija koje svojim rezolucijama i raznim pokušajima nisu uspele da spreče aparthejd.

Ako se osvrnemo na sadašnjost, dok se međunarodni sporazumi o ljudskim pravima potpisuju, države nastavljaju da optužuju jedna drugu za kršenje ljudskih prava. Amerika optužuje Egipat, Kubu, Venecuelu, Kinu, Iran i Severnu Koreju za teška kršenja ljudskih prava a ona sama je od 9 osnovnih međunarodnih ugovora i konvencija o ljudskim pravima, pot­pisnica samo tri. Takođe, jedna je od dve države na svetu koje nisu ratifikovale Konvenciju UN-a o pravima deteta. Optužene države smatraju, da bi SAD trebalo pre svega da pogledaju u svoje dvorište jer je stanje ljudskih prava u ovoj demokrats­koj državi daleko od sjajnog. One bi morale više da se posvete sprečavanju ekonomske i socijalne nejednakosti u državi, po­rastu ekstremističkih grupa kao i prekomernoj upotrebi sile od strane policije, a manje da upiru prstom u druge.

Ni u Srbiji situacija nije bolja. Formalno smo potpisnici bro­jnih sporazuma o zaštiti ljudskih prava, ali se malo ko brine o njihovo sprovođenju. Istraživanje Beogradskog centra za ljud­ska prava je pokazalo da je stanje ljudkih prava u 2012. godini gore od prošlogodišnjeg. Sam broj predstavki Evropskom sudu za ljudska prava protiv Republike Srbije, odnosno nepoverenje građana u domaće pravosuđe, prema ovom istraživanju, uka­zuje na loše stanje ljudskih prava u Srbiji. Iako se iz redova ministarstva zaduženih za ljudska prava tvrdi da je stanje ljud­skih prava u Srbiji zadovoljavajuće i da su naši zakoni i propisi u skladu sa najvišim standardima, mnogi građani i direktno ugroženi se sa tim ne bi složili. Primeri su mnogobrojni, počevši od položaja Roma, LGBT populacije, preko nasilja u školama, stanja lica lišenih slobode pa sve do prekomerne upotrebe sile od strane police. Odgovornost države u mnogim slučajevima je ne direktno u kršenju ljudskih prave već u nesankcionisanju istog. U nedostatku kažnjavanja kršenja ljudskih prava, država daje vetar u leđa njenim počiniocima. Takođe, odgovornost je i na svima nama. Veliki problem je u nedostatku znanja i in­teresovanja ljudi o tome šta zapravo predstavlja koncept ljud­skih prava i koja su to prava njima zagarantovana Ustavom, zakonima i međunarodnim ugovorima. Sa porastom svesti ljudi o značaju ovog koncepta, svesti o značaju prijavljivanja slučajeva kršenja ljudskih prava a i sa porastom pozitivnog reagovanja države i odgovarajućeg sankcionisanja kršenja ljudskih prava, nadamo se da ce se i situacija u zemlji povodom ovog problema u velikoj meri popraviti.

Piše: Vladislava Stojmenović