Mesija

 

Trčao je mahnito, u paničnom, neskladnom ritmu, jureći kroz sivilo tesnih ulica. Visoke zgrade nadnosile su se nad njim, pozdravljajući ga zlo­kobnim kezom golog kamenja što je izvirivalo ispod oljuštenih fasada, dok su slomljeni prozori zurili u nje­ga poput mrtvog oka. U bilo kojoj od tih zgrada mogli su se nalaziti oni…

Težak, olovan strah sklupčao mu se u grudima, šaljući male grčeve nalik strujnim udarima celim telom i oblivajući ga grozničavim znojem.

Osećao je stotine očiju kako ga posmatraju iza zenica od napuk­log stakla. Preteća obličja rađala su se u ćoškovima obasjanim ble­dom svetlošću meseca i crvenilom sveprisutnih vatri. Očekivao je da moćna, masivna ruka svakog trenut­ka izleti iz guste zavese neosvetljenih ćoškova i povuče ga u tamu.

Povremeno bi ga preplavio osećaj da je sve ovo uobrazilja ili san. Taj snažan utisak nestvarnosti što mu je otupljivao čula i opijao um, presekao bi kratak blesak strahovite spoznaje, budeći ga brutalnim šamarom. Od­mah zatim ponovo je postajao sves­tan užasne stvarnosti u kojoj se nala­zio. Stvarnosti koja nije trebala biti.

Bio je plen. Bio je obeležen kao plen, sveže žigosan mračnim imenom niže rase. Postao je ono što su oni nazivali “nepoželjnima”. Svako ko se nije priklonio poret­ku i pristao da bude pratilac no­vog mesije dobio je taj status.

Taj samoproklamovani mesija došao je iznenada, niotkud…. neki su smatrali da se uzdigao iz neprimet­nih redova niže klase, dok su drugi verovali da je došao sa nekog drugog sveta. Stajao je visoko iznad uskov­itlane mase, dopadljiv, harizmatičan i potpuno amoralan. Pridobio je većinu. Nije mogao da veruje kako ih je lako osvojio. To je bio najteži udarac, najgore razočaranje.

Počelo je sa pritiskom nad ljudi­ ma, sa patriotskim govorima… kolek­tivan jad preobrazio se u kolektivnu mržnju… nedosežne rane ispunjene rasizmom. Koristio je svoje reči kao gorivo koje je u unapred određenim merama dolivao u vatru koja je buktala u svima njima. I na kraju, zajamčio im je bolju egzistenciju.

Obećanje za budale.

Upravo zbog ovakvog stava, sada je bežao kroz neprijateljske ulice, iste one kojima je nekada spokojno šetao… Ali pre će umreti na njima, nego što će se prikloniti vesnicima ovog gnusnog poretka! Pre će umreti.

Odjednom, krajem oka, ugledao je krupno obličje kako se pomera na uglu susedne aleje. Učinilo mu se da je imalo neobično izduženu glavu u odnosu na telo. Strah ga je prikovao u mestu. Ledeni znoj slivao mu se niz lice u slapovima i srce mu je udaralo u grudima, uz oštar, šupalj zvuk. Osećao se bolesno. Očekivao je da će se stvorenje okrenuti i ugle­dati ga, ili možda još gore, da će on ugledati to bizarno lice. Užasnut tom pomisli, dobio je novi nalet energije, želeći da pobegne što dalje odatle.

Skrenuvši u usku, potpuno neos­vetljenu ulicu, izuzev nekoliko umirućih plamenova, trčao je sve dok nije došao do visokog, grafitima prošaranog zida. Ovo je bio ćorsokak. Hteo je da se vrati, kada je začuo kor­ake iza sebe… bilo je prekasno, njego­vi progonitelji su mu se približavali.

Prestravljen, tražio je pogle­dom bilo kakav put za bekstvo. Nije ga bilo. Potražio je utočište u nekoj od okolnih zgrada, ali sve su bile u veoma lošem stanju, ako bi ga videli kako ulazi, lako bi srušili vrata, a onda bi se našao u klopci.

Potom mu pogled pade na staru zgradu od sivog kamena, sa dugačkim prozorima i teškim hrastovim vrati­ma koja je stajala nešto izdvojenije od ostalih, stvarajući prolaze sa obe strane. U nemogućnosti da proceni da li se i na kraju neke od tih uličica nalazio zid, odbacio je pomisao da se opredeli za jednu od njih i usredsre­dio se na samu građevinu. Skoro svi prozori su popucali, mada nijednom, barem sa strane okrenute njemu, nije nedostajalo staklo, ali što je bilo još važnije, okviri su bili od kovanog gvožđa i išli su poprečno, tako da je bilo nemoguće ući kroz prozor.

U trenutku se našao ispred ma­sivnih vrata, iznad kojih je visila odrpana i do neprepoznatljivosti izg­orela zastava. Ovo je verovatno bila ambasada neke zemlje. Osvrnuo se. Ugledao je nezgrapne siluete kako se kreću u njegovom pravcu. Uspaničen, pritisnuo je kvaku i pretpostavljajući da se neće lako otvoriti, gurnuo vrata ramenom. Bio je u pravu, pokrenu­la su se, a zatim ostala odškrinuta nekih dvadeset santimetara. Nešto sa druge strane sprečavalo ih je da se u potpunosti otvore. Naslonio se na njih, upinjući se celom težinom tela. Proklizavao je u mestu. Koraci koji su sada dolazili sa njegove leve strane bili su glasniji. Pratio ih je tup, beskarakteran prizvuk, nalik uda­ranju u bubanj. Iz nekog razloga to ga je asociralo na udaranje u prazan mrtvački kovčeg. Prikupivši snagu, zaleteo se na vrata s popriličnom žestinom. U ramenu je eksplodirao vreo, prožimući bol, ali su se otvorila za još dvadeset santimetara. Činilo mu se da su stvorenja tik iza njega, činilo mu se da oseća ruku iza leđa kako poseže za njim. Brzo se provu­kao kroz tek nastali prolaz, zalupivši vrata za sobom i okrenuvši bravu.

Na njegovo iznenađenje dočekalo ga je svetlo. Iako titrajuće i prigušeno, bilo je električno. Njegov izvor su bila dva velika, kitnjasta lustera koja su visila sa visoke tavanice. Na prvom je radilo šest od petnaest sijalica, a na drugom četiri, pod veoma slabim naponom, ali je i to bilo dovoljno da se veći deo prostorije osvetli.

Pod je bio prekriven belim, mermernim pločama, od kojih su mnoge ispucale. Prekoputa ulaza na­lazio se lift, čija su vrata bila otvorena i koji, sasvim očito, nije radio, dok su sa njegove leve i desne strane stajale stepenice koje su vodile na gornji sprat, do kojeg je sada bilo nemoguće doći, jer su se i jedne i druge urušile, ostavljajući kamene blokove i krhotine na sve strane. U svakom od četiri ćoška uzdizao se širok mermer­ni stub. Uz levi zid je bio postavljen niz drvenih šaltera, dok su sa obe strane ulaza ležale polomljene velike kamene statue. Upravo je jedna takva statua blokirala ulazna vrata. Manje statue su se nalazile razbacane na sve strane. Na desnom zidu je stajala ogromna mermerna ploča na kojoj je gravurom oštrih slova pisalo “pravda pod zakonom”. Ovo nije bila amba­sada, već zgrada suda. Sada, doduše, samo spomenik propalog doba.

Nešto crveno, što se nalazilo odmah pored ploče, skrenulo mu je pažnju. Prišao je.

Na zidu se, iscrtan nekakvom crvenom bojom (sprejom? krvlju?), nalazio jednopotezni heksagram, sa njihovim znakom u centru. On se sas­tojao iz dugačke vertikalne linije, na kojoj su u pravilnim razmacima bile iscrtane tri kraće horizontalne linije, gornja se nalazila na samoj tački gde se završavala uspravna, praveći per­pendikularnu duž, a na nju je bila postavljena polukružna linija, koja je ličila na rogove ili žaoku nekog in­sekta. Zapravo, ceo znak je podsećao na stilizovanu stonogu i zato je, kada je prvi put viđen kako se vijori na crvenim zastavama, nazvan centiped.

Nedavno je čuo da se, kada se uzmu u obzir svi krajevi, tri puta dobi­jao broj tri; sa horizontalnih linija sa leve strane, onih sa desne i oba kraja polukruga zajedno sa donjim, jedinim krajem vertikalne linije… neki su verovali da su tri trojke bile poluskriven način da se po okultnom sistemu računjanja istakne jedan zlo­kobniji broj – šesto šezdeset i šest. Drugo zastupljeno verovanje je isti­calo ideju da broj zaista jeste trista trideset i tri i da je to broj Koronzona, demona haosa.

Što se njega ticalo mogao je biti i pozivni broj za Tartar, znao je samo da mu uopšte nije bilo drago što se znak nalazio ovde, to je pokazivalo da su pratioci mesije već bili na ovom mestu. Ali opet, oni su bili svuda, to ne znači obavezno i da znaju za neka­kav skriveni ulaz kojim bi stvorenja spolja došla do njega. ‘Ne znači obavezno’, jaka uteha.

Začuvši komešanje napolju, oprezno se uputio prema jednom od prozora. Našao se na pet metara od njega kada su se svetla ugasila. Instinktivno se ukopao u mestu. U očima su mu zaigrale iskre, posled­nji tragovi svetla koje je do maločas gorelo, a zatim su i one otišle, ostavljajući ga u potpunom mraku. I dalje se nije pomerao. Osećao je tamu koja ga je okruživala, osećao je njenu gustinu… na trenutke mu se činilo kao da ga neko ili nešto nežno dodiruje. S užasom je pomislio da su to oni uspeli da prodru unutra, ali ne, da jesu već bi ga ubili i u njiho­vom dodiru svakako ne bi bilo ničeg nežnog. Možda su čekali da vide da li će izaći. Možda su shvatili da neće i upravo sada ulaze kroz neki prolaz koji je njemu u žurbi promakao. Uos­talom ove stare zgrade često imaju podrume, šta ako je postojao ulaz u podrum sa spoljašnje strane? Vrata bi bila uska, lako bi ih propustio, a i on je video samo jednu stranu zgrade, nije znao šta se nalazilo sa ostale tri, samo je pretpostavio da i na ostalim prozorima stoje pregrade. Kako glu­po od njega, sam je uleteo u zamku! Vazduh se vijorio iza njegove glave. Prikrašće mu se svakog trenutka… u mraku im barem neće videti lica.

Trgnuo se.

Oterao je budalasti napad panike. Iza njega nije bilo nikoga, bio je sam u zgradi. Nestanak svetla nije morao imati direktne veze sa njima, svi su znali da je struja bila luksuz ovih dana, sem toga, možda ga nisu ni vi­deli kada je ulazio, verovatno su samo prošli pored, misleći da je skrenuo u neku od dve uske, kaldrmisane ulice.

Oči su mu se privikle na tamu i sada je već bio u stanju da razaznaje po­jedine oblike. Najupadljiviji su bili pravougaonici u čijem je središtu podrhtavalo bledonarandžasto svet­lo i koji su predstavljali prozore. U prizemlju, gde se nalazio, bio je okružen njima sa svih strana, osim one gde je stajao lift. Šest vatrom obojenih traka igralo je ispred njega i sa njegove desne strane, topivši prostor. Osvrnuo se. Sa leve strane zgrade nije bilo plamenova i kroz preostala tri prozora provlačila se bleda, prašnjava svetlost meseca. Pored njega, crveni sigil je sijao u mraku. Znak sličan nekakvoj bubi delovao je neobično živo, kao da će svakog trenutka potrčati preko zida. Odjednom ga je ispunio neobjašnjiv osećaj gađenja. Pogled mu je stalno odlazio u tom pravcu i morao je da uloži znatan napor kako bi se naterao da prestane s tim.

Ponovo ga je usmerio prema pro­zoru. Morao je da zna. U dva koraka se našao na metar od njega, gledajući neodređeno prema zamračenoj ulici. Zatim je video… prvo jednu siluetu, a potom i drugu i treću… nisu se kre­tale, stajale su u mestu i činilo mu se da su bile okrenute prema njemu. Ustuknuvši užasnuto, brzo koliko mu je to tama dozvoljavala, proverio je prozore sa preostale dve strane. Bilo je isto, svi su stajali, mirno poput kip­ova i kao da su čekali na nešto. Znao je šta je to na šta čekaju. Nije želeo da im olakša i da sam izađe.

Uprkos svežem naletu straha, nije mogao da ne bude iznenađen nji­hovim brojem, ispred ih je moralo biti bar petnaest, nije verovao da ih je sveukupno bilo više od stotinak. Uh­vatio je sebe kako po nebrojeni put razmišlja o njihovom poreklu. Znao je samo ono što su i svi drugi znali, On ih je doveo sa sobom, tvrdeći da ih je “izvukao” iz neke druge dimen­zije. To je bila demonstracija njegov­ih veština, njegovog bezgraničnog znanja za koje je obećao da će ga podeliti sa onima koji ga budu pra­tili, u onolikoj meri koliko su obični smrtnici mogli da prihvate, a da ih to ne otera u ludilo. To je poprilično učvrstilo njegov položaj budućeg vođe, mada je čin bio veoma ris­kantan, budući da su ljudi isprva bili zgroženi nakaznom pojavom ovih hu­manoidnih stvorenja, sa njihovim us­kim i dugačkim glavama, nepropor­cionalnim u odnosu na masivan trup i snažne, mišićave udove i bledožutim tenom koji se presijavao kao da su njihova ćosava tela stalno bila ozno­jena ili već koju god da su tečnost lučili umesto znoja. Ali lica su bila ta koja su ostavljala najgori utisak, sa uvek otvorenim rupama umesto usta i mlečnobelimočima s prozirnim op­nama kojima su treptali brzinom od oko pet puta u sekundi. Nisu imali obrve, ni nos ni uši, niti bilo šta što bi im zamenjivalo kosu na ćelavim temenima. Činilo se da takođe nisu imali ni sposobnost da se oglašavaju.

Sada je petnaestak takvih bezi­menih stvorova okruživalo zgradu u kojoj se nalazio i u svojoj glavi je mogao videti kako stoje u tišini, sa licima koja su uvek izgledala upitno usmerena prema njemu.

Ponekad je mislio da bi možda čak i mogao da razume razloge zbog kojih se većina ljudi stavila u službu novog vođe (mada nije iskreno verovao u to, to je predstavljalo samo očajnički pokušaj da opravda ljude oko sebe), ali nije shvatao kako su mogli da se udruže sa njima. Kako su samo mogli?

Odjednom mu je oštar zvuk slom­ljenog stakla ispunio uši i osetio je sitne komade srče kako ga pogađaju po levoj strani lica, vratu i već bol­nom ramenu. Nešto teško palo je pored njegovih nogu i otkotrljalo se. Video je kako se presijava u mraku. Posegnuo je ka nepoznatom pred­metu, da bi trenutak kasnije naglo povukao okrvavljenu ruku. Pred njim je ležala neka vrsta sečiva. Čučnuvši, krenuo je oprezno da prelazi prstima druge ruke preko njega dok nije na­pipao dršku, a zatim ga je podigao i približio se svetlu s namerom da ga bolje osmotri. Samo sečivo je bilo dvoseklo, dužine dvadeset santim­etara, sa osam santimetara testerastih zubaca, odmah iznad balčaka. Drška je bila obložena smeđom kožom ili imitacijom iste, sa masivnom jabu­kom kojom se lako mogla nekome razbiti glava. Onda je primetio da je za dršku bila zavezana nekakva tkanina viseći do poda, poput za­stave. Bila je crvena sa crnim cen­tipedom, blizancem onog iscrtanog na zidu iza njega. Takve je viđao na njihovim skupovima, visile su sa jar­bola, a neretko su ih na sebi nosili ljudi, zavezane poput plašta.

Shvatio je šta su hteli, poruka nije mogla biti jasnija. Zastavom su mu nudili da im se pridruži, bodež je bio tu kako bi se ubio ako odbije ovo prvo. Nisu morali da ulaze u zgradu, trebalo je samo da čekaju.

Odvezao je zastavu, pustivši je da padne na pod i čvrsto stisnuvši dršku bodeža, odšetao do sredine prostori­je. Kleknuo je. Srce mu je preskočilo jedan otkucaj. Pokušao je da sabere misli, da ih po poslednji put fokusira na tok njegovog dosadašnjeg života. Nije uspevao u tome, bežale su neuh­vatljivo, poput uznemirenih pčela. Nije marilo. Okrenuo je vrh prema grudima, držeći bodež čvrsto sa obe ruke. Zamahnuo je. Ugledao je oštre zubce i odjednom mu se u glavi stvo­rila slika sopstvenog iskidanog mesa. Pomislio je da će morati da probije grudnu kost i čuo je užasan zvuk struganja dok se testerasto sečivo provlačilo kroz nju. Zadrhtao je. A šta ako promaši srce? Hoće li moći da ga izvuče ili će se zaglaviti poput udice i on neće imati drugu šansu, već će ovde ležati i umirati danima, iscrpljen, u bunilu, napastvovan de­mentnim košmarima iz nigdine? Bodež mu je ispao iz ruke.

Podigao je glavu, kosa mu je bila ulepljena znojem. U narandžastim pravougaonicima su stajale crne, izdužene senke. Prišli su bliže, pos­matrali su ga. Osećao se kao zamorče u nekakvom izopačenom naučnom eksperimentu. Njihova lica to nisu mogla pokazati, ali je bio ubeđen da bi, kada bi mogla, na njima video mračan osmeh.

Prezirao ih je. Odvratni stvorovi!

Udahnuo je duboko. Ponovo je uzeo bodež, ruka mu je nesigurno zadrhtala. Mogao je to da učini, to će trajati samo jedan kratak, brz tre­nutak.

Približio je oštricu grudima.

Ako ne promaši srce.

Spustio je ruku.

Shvatio je da su mu se na licu suze mešale sa znojem.

Zašto nije mogao da izvede čin do kraja? Odavno je bio spreman na ovakav ishod, očekivao je da će doći do ovoga… zašto onda, dođavola, to­liko okleva?

Zažmurio je. Pustio je misli da plove u tišini, neko vreme se ne odlučujući ni za jednu određenu. Za­tim ih je usmerio u željenom pravcu. Bio je svestan toga da nije ostala nijedna druga opcija i podsetio je samog sebe na to, ponovivši rečenicu još nekoliko puta poput mantre, urezujući misao duboko u svest. Ništa drugo ga nije čekalo ovde, bilo je prekasno za bilo šta osim ovoga. Ubrzo će biti gotovo. Bio je potreban samo jedan pokret, jedan poslednji pokret. Otvorio je oči.

Krenuo je po treći put da podiže bodež, usmerivši vrh prema sebi. Nije stigao ni do pola puta kada su, pro­tivno njegovoj volji, ruke počele da mu se tresu. Rešio je da ignoriše ovu reakciju svojih udova, ali postajalo je sve teže približiti ih grudima, kao da je nekakva nevidljiva sila pružala otpor. Uskoro se celo telo nekontroli­sano treslo. Nije odustajao. Disao je plitko i ubrzano. Tetive su ga bolno zatezale, postajao je sve zamoreniji. Hladnoća mu se nastanila u središtu kičme, razlivši se na sve strane i čineći svaki dalji napor nepodnošljivim. Poražen, pustio je ruke da mlitavo padnu ispred njega, napravivši zarez oštricom na mermernoj ploči. Klečao je, gledajući u prazninu, dok je vreme gmizalo kroz užarenu tamu.

Bilo je suštinski nemoguće za njega da sjuri to oštro parče metala u sopstveno telo, svaki atom u nje­mu borio se protiv toga prkoseći mu u toj nameri. Drevni nagon za preživljavanjem probudio se odnekud iz skrivenih dubina.

Verovao je da je upravo shvatio otkud se toliko ljudi pridružilo me­siji i njegovim nakaznim slugama. Misao je došetala niotkuda – da li je i sam mogao učiniti isto? Gadila mu se ta ideja, kako da se prikloni nečemu u šta nije verovao, što mu je bilo odbojno i u potpunosti strano? Pog­nuo je glavu. Dočekao ga je hladan, bezosećajan odsjaj čelika i znao je, jednostavno je znao da se ove večeri neće ubiti. Posebno ne ovim oružjem. Besnim zamahom, bacio je bodež što dalje od sebe. Video ga je kao svet­lucavu tačku koja je postajala sve manja i manja dok je na kraju tama nije sasvim progutala. Odjeknuo je težak, metalan zvuk, rezonirajući kroz zgusnuti vazduh, a zatim je i on utihnuo.

Osećao se premoreno, ispražnjeno, slabo… kao da je poslednje zalihe snage istrošio na ovo bacanje. Želeo je samo da se sve ovo okonča. Ustao je. Nestabilnim koracima odgegao se do mesta gde je bačena, ležala za­stava. Podigao je i kao u transu, pola­ko vezao sebi oko vrata. Misli su mu bile raštimovane, vid zamućen su­zama. Uputio se prema vratima, više je vukao noge nego što je koračao. Siluete iza prozorskih stakala su ga posmatrale. Okrenuo je bravu koja je na to odgovorila glasnim škljocajem i spustio povređenu ruku na kvaku, razmazavši krv po njoj. Uzdahnuo je. Moraće da se navikne na njihovo prisus­tvo. Pre nego što je postao sas-

vim svestan onoga što čini, pritis-

nuo je kvaku i naglo povukao vrata.

Dočekali su ga neočekivano jarko svetlo, oštar miris zapaljenog metala i četa bizarnih stvorenja. Stajao je na dovratku, gledajući neodređeno između njih. Nešto mu se komešalo u želucu. Osećao je da su svi pogledi bili upereni u njega.

Sa svih strana su se čuli neobični zvuci nalik lepetanju

krila nekakvog insekta. Isprva nije mogao da dokuči njihov izvor, a za­tim je razumeo… taj zvuk se stvarao

pri njihovom neprirodno brzom treptanju. Shvatio je da im nikada ranije nije bio ovako blizu.

Na trenutak je pomislio da odveže zastavu koju je nosio poput plašta. Bio je siguran da bi ga is­tog trenutka napali i uradili ono što on maločas nije mogao sam da učini, ali ga ruke jednostavno nisu slušale, skamenile bi se pri samoj pomisli na to. Zatim mu se učinilo da je video dovoljno veliki prored između dva stvorenja, kroz koji bi mogao da pokuša da protrči. Ali i ako uspe u tome, gde onda? Zar ponovo da juri kroz ulice kao muva bez glave, bez ijednog stvarnog utočišta, odlažući neizbežno? Uos­talom, ovako umoran ne bi ni stigao daleko.

Ne. Ovo je bio novi svet, mogao je živeti ili umreti u njemu, ne i pobeći od njega.

Pokrenuo se. Stvorenja koja su ga okruživala učinila su isto, formirajući krug oko njega, poput lične garde. Prilagodili su svoj hod njegovom. Kretali su se lag­anim tempom čoveka koji odlazi na gubilište, okupani bledom svetlošću meseca i razigranim, crvenim sen­kama sveprisutnih vatri.

Izuzev njih, ulice su bile puste. Svaka ranija pomisao o otporu i bekstvu sada mu je bila toliko stra­na da je imao utisak kao da je tako nešto razmatrao pre nekoliko godi­na, a ne pre nekih pola minuta. Po­mirio se, predao se… bio je ispunjen neobičnim osećajem olakšanja. I dalje izbegavajući da im pogledom okrzne lica, pratio ih je, kao zaposed­nut, krećući se u pravcu svog novog vođe i onoga što treba da postane.

Piše: Vanja Vidović