Previranja u arapskim svetovima

Poslednjih meseci svedoci smo domino efekta revolucije u Tunisu koja je rezultirala bekstvom višedecenijskog predsednika Ben Alija iz zemlje. Sve je počelo kada se 26-godišnji Muhamed Bouazizi spalio zbog očajnog socijalnog statusa, kao i odnosa opštinskih zvaničnika prema njemu. Odmah nakon toga usledile su masovne demonstracije, koje su ubrzo počele i u Alžiru, Libiji, Omanu, Jemenu, Egiptu, Džibutiju, Iraku, Iranu, Jor­danu, Mauritaniji, Sudanu, Siriji, Maroku, Somaliji, Kuvajtu, pa i Saudijskoj Arabiji. Manje od mesec dana od pada Ben Alija, srušio se i režim Hosnija Mubaraka, a zatim je i libijska opozicija oslobodila istok zemlje, da bi na kraju samo prestonica, Tripoli, bio pod Gadafi­jevom vlašću, koja je iz dana u dan sve nestabilnija i samo je pitanje vremena kada će on i formalno odstupiti i obratiti se naciji iz Kara­kasa, Havane ili Managve. Ono što je pre par meseci bilo nezamislivo svima, pa i američkim diplomata­ma, sada je stvarnost koja se širi i izvan Magreba – od Bliskog istoka pa sve do Roga Afrike.

Izuzetno zanimljiva pojava je Zapadna Sahara – teritorija koja se već decenijama nalazi pod ma­rokanskom okupacijom bez obzira na presudu Međunarodnog suda pravde koji je 1975. odlučio da narod Zapadne Sahare ima pra­vo na samoopredeljenje. Protesti tamošnjeg stanovništva ne dobijaju pažnju medija, kao ni celokupne svetske javnosti, iako se konstant­no odvijaju već godinama. Noam Čomski smatra da je početak novog talasa demonstracija u Zapadnoj Sahari, 9. oktobra prošle godine, zapravo bio početak arapskih revo­lucija.

Pored Ben Alija i Mubaraka koji su pobegli, i Gadafija koji samo što nije, jemenski predsednik Saleh i sudanski Al-Bašir (koji se nalazi na poternici Međunarodnog krivičnog suda zbog ratnih zločina u Darfuru) najavili da se neće kan­didovati na sledećim izborima, baš kao i irački premijer al-Maliki. Na istu kartu igrao je i Hosni, ali je na kraju morao otići, jer demokratija ne može da čeka do septembra. Takođe, kralj Jordana Abdulah II imenovao je novog predsednika Vlade kako bi umirio široke nar­odne mase koje su izražavale svoje nezadovoljstvo na ulicama Amana, kao i drugih gradova širom zemlje.

Za kraj mislim da bi bilo važno ukazati na bitnu razliku između protesta u Libiji i nemira u drugim arapskim zemljama. Kao primere ću uzeti Tunis i Egipat, s obzirom da su to jedine dve države čiji lider je bio primoran da ih napusti kao rezultat demonstracija. Naime, životni standard je u Libiji znatno viši, baš kao i stopa pismenosti. Takođe, Libija se može pohvaliti najboljim HDI rangom u Africi. Upravo zato smatram da su u Libiji korupcija, građanska prava i slo­boda medija bila stvaran razlog opšteg nezadovoljstva vlašću, a ne nešto što vođe protesta koriste kako bi pridobile podršku zapadnih vlada. Međutim, i Gadafi se trudi da ne izgubi naklonost lidera ze­malja “Prvog Sveta”, u prvom redu američke administracije, apsurd­nim tvrdnjama da je proteste orga­nizovala Al-Kaida. Na sličan način je i Mubarak pokušavao da zaplaši Zapadnjake “Muslimanskom braćom”, organizacijom o kojoj ništa ne znaju, pa tako ni o njenoj umešanosti u egipatsku revoluciju, ali ih samo ime podseća na komšije Marokance od prekoputa, o kojima takođe znaju samo ono što im servi­raju njihovi lokalni Vildersi, Devin­teri, Le Penovi, Hajderi, Grifini i slični predstavnici islamofobične ekstremne desnice čiji glasovi se udvostručuju, skoro i utrostručuju, na svakim sledećim izborima. O toj temi drugom prilikom.

Piše: Rastko Pocesta