Promišljanje hijerarhije, sektaštva and dinamike organizacija:Meri Daglas sa anarhističke tačke gledišta

Meri Daglas, antropološkinja iz Ujedinjenog Kraljevstva, raz­vila je neke zanimljive ideje o načinima na koje se različite grupne kosmologije (simbolički sistemi preko kojih se tumači svet, n.a.) i različite organiza­cione dinamike međusobno preklapaju. Njen argument je jednostavan: određeni načini organizovanja ljudi (odnosno međuljudskih odnosa) se pokla­paju sa određenim vrstama kos­mologija. Daglas je proučavala dve dimenzije društvenog života koje je nazvala ‘grid’ (umreženost) i ‘group’ (grupna povezanost). Po njoj, društva se razlikuju po intenzitetu grupne povezanosti. Tamo gde postoji snažnija grupna povezanost – odnosno osećanje koherentnih i jasno ograničenih „nas“ – dominantna vrsta kosmologije je znatno drugačija od kos­mologija karakterističnih za društva u kojima međusobna povezanost nije toliko bitna i gde se društvo zamišlja kao interakcija između individua (koncepcija društva u kome grupna povezanost nije važna jer je ono, pre svega, okvir za takmičenje među pojedincima, a promovisala ga je i Margaret Tačer).

Dimenzija umreženosti fokusira se na obaveze koje individue imaju prema drugima, odnosno na stepen kontrole koji društvo može da izvrši. U prvim godinama života, većina nas (iako naravno ne svi) živimo u kontek­stu snažne grupne povezanosti (na primer, unutar poro­dice) u kome smo zbrinuti i čije kategorije usvajamo, kao i slabe umreženosti budući da kao deca nemamo potrebu da razvijamo recipročne odnose i poštujemo obaveze pre­ma ljudima izvan naše (porodične) grupe.

Kada su i umreženost i grupna povezanost snažne, reč je o birokratskom hijerarhijskom društvu. (Ovde treba na­pomenuti da, za Daglas, značenjski sadržaj kategorija nije bitan, budući da po njenom modelu autoritarni fašistički i, takozvani, socijalistički sistem na sličan način oblikuju struk­turu pogleda na svet svojih članova i članica, kao i njiho­vo razumevanje drugih osoba i slično. Zapravo, bilo koje društvo sa centralizovanim up­ravljanjem bi spadalo u istu kategoriju po ovom modelu.) U ovoj vrsti društva dominant­na je simbolika čistoće koja se fokusira na granice. Budući da postoji snažan osećaj grup­nog „mi“ i potreba da se grupa očuva, nebitno je da li je čistoća konceptualizovana rasistički (kao u fašističkim konteksti­ma) ili ideološki (kao u autori­tarnim verzijama marksiszma). U ovom okviru se takođe jav­ljaju strahovi od spoljašnje in­vazije, koji se manifestuju kroz paranoičan strah of infiltracije bilo „imigranata“, kod mnogih fašista, ili „špijuna“ (onih koji su ideološki različiti) kod socijalista.

Drugi primer bi bili preduzetnici – nomadi koji sa­mostalno tumaraju, slučajno i privremeno se udružujući sa drugima – koje karakteriše slaba umreženost i sla­ba grupna povezanost. Za njih se društvo sastoji od tamičarskog individualizma i oni se ne brinu preterano o obavezama koje bi mogli imati prema široj grupi ili prema drugim grupama u društvu. Ova vrsta grupa će biti više sklona kosmologijama koje ističu mistično i re­ligiozno iskustvo i direktan odnos sa Bogom nego kos­mologijama koje naglašavaju rituale i granice. Budući da religijsko pripadanje nije javna obaveza, njihovo će biti lično i oni najčešće neće morati da razviju kosmološku sliku sveta koja bi bila sveobuhvatna (reflektujući veli­ku teoriju svega), a koja je po Daglas preko potrebna za društvenu stabilnost.

Ovde treba napomenuti da ljudi mogu biti uključeni u različite organizacione dinamike istovremeno, zavisno od vrsta društvenih okvira u koje su uključeni. Zamislite jed­nu preduzetnicu. U svoje slobodno vreme, ona može se­deti sama u sobi smišljajući kreativne inovacije. Međutim, čim dođe vreme da ideja bude prezentovana nekome, na primer, predstavnici vlade, preduzetnica prelazi iz situ­acije slabe umreženosti u situaciju snažne umreženosti u kojoj mora poštovati recipročne obaveze i pris­tati na hijerarhijske odnose takvog okvira. Kratko rečeno, ljudi mogu izmeniti društvene situacije u ko­jima se nalaze kako bi ih uskladili sa svojim kosmologijama – ali i nji­hove kosmologije oblikuju njihove društvene situacije.

Još jedan zanimljiv pojam je ono što Daglas naziva „sekta“. Sektaške organizacije karakteriše snažna grupna povezanost i slaba umreženost (mišljenja ljudi izvan grupe i obaveze prema njima nisu bitne – samo je grupa važna, što je slično situaciji u kojoj se nalaze deca). Daglas kao primere sekti navodi organizacije Greenpeace i Friends of the Earth. Žestoko kritična prema ovoj vrsti pokreta, opisivala ih je kao kvazireligijske kultove. Međutim, takva karakterizaci­ja se podjednako može pripisati i klasičnim sektaškim marksističkim grupama. Po njoj, sekte su (i) često male i (ii) u problemu kako da očuvaju aktivno članstvo kad im pružaju vrlo malo „opipljivih vrednosti“, pod kojima Da­glas misli na plate koje veće organizacije mogu davati. Iz ova dva razloga, kako bi osigurale članstvo, sekte moraju naglasiti dobrotu i značaj svojih ciljeva, preuveličavajući težinu problema kojima se bave – poput zagađenja oko­line ili zla kapitalizma.

Stoga, pripadnike i pripadnice sekti (jaka grupna pove­zanost, slaba umreženost) privlače teze o tome kako je „sve“ zagađeno i ozbiljno ugroženo, dok preduzetnici i pre­duzetnice (slaba grupna povezanost, slaba umreženost) i vlade (snažna grupna povezanost, snažna umreženost) teže da umanje značaj takvih rizika.

Analiza Meri Daglas je šematizovana – ona nudi sistem mišljenja koji ima određenu eksplanatornu moć. Takođe, duboko je problematična – kao što je i zaključak da su hi­jerarhijske (snažna umreženost, snažna grupna povezanost) vrste organizovanja najbolje, budući da pružaju uslove za raz­vijanje najsloženijih vrsta kosmologija. Marksistička kritika njene analize bi, s pravom, istakla kako njen rad ne referira ni na jedan konkretan istorijski kontekst. Iz ovog razloga, njena šema na neki način „lebdi“ iznad stvarnog, materi­jalno opipljivog sveta u kome živimo. Samo to predstavlja dovoljan razlog da uvidimo ograničenja ove, očigledno vrlo delotvorne, analize. To što njen rad danas ima na stotine praktičnih primena i ogromnu publiku među teoretičarima i teoretičarkama i istraživačima i istraživačicama organiza­cionih nauka i menadžmenta predstavlja pravi podvig za jednu antropološkinju, budući da je primena antropološkog znanja često zanemarena.

Dalje, Daglas je ignorisala kontekst kolonijalne britan­ske vlasti u kome je živela i radila. Mali trik može ovaj nedostatak učiniti vidljivim. Zamislite anarhističku grupu. Anarhisti su posvećeni ideji da je država inherentno hijer­arhijski način organizacije odnosa između ljudi i da je stoga treba iz­begavati. Oni su takođe posvećeni etici prakse (načinu organizovanja) u kojoj su svi članovi grupe treti­rani kao jednaki. Definicija sekte koju daje Daglas (kao dobrovoljnog udruženja koje se okuplja oko određenog problema) stoga bi tre­balo da uključi i anarhističke grupe. Po njenom shvatanju, sve sekte ver­uju u cilj koji smatraju vrednim i po­tencijalno zagađujućim za svet, uko­liko nije kontrolisan. Za sektaške marksističke grupe ovo „verovanje“ je socijalizam. Za one koje se bave zaštitom životne sredine, ovo verovanje je u prirodu zamišljenu kao odvojenu od društva, koju treba spasiti kroz kolektivne prakse zaštite životne sredine. Međutim, za anarhiste, ovo „verovanje“ je princip orga­nizovanja – posvećenost etici inkluzivnosti, učestvovanja i jednakosti. Anarhističko verovanje predstavlja direktnu suprotnost sektaškim organizacijama koje bi, po analizi Meri Daglas, trebalo da jasno razdvajaju članove od ne-članova (iako u principu svako može postati član, „polu-članovi“ koji su uključeni u rad grupe pomalo i sa vre­mena na vreme ne nailaze na odobravanje). Stoga, Model Meri Dalgas ne nudi način da razumemo organizacije poput anarhističkih, što nam ostavlja dve mogućnosti:

(i) anarhističko organizovanje je nemoguće

Anarhisti i anarhistkinje bi čvrsto smatrali da je ova teza suprotna stvarnosti i besmislena. (Iako bi sektaške marksističke grupe, na primer, koristile sličan argument kako su anarhisti „zapravo“ svi liberali. Ova­kav argument je posledica prizme kroz koju sektaške marksističke organizacije posmatraju svet, a koju čini jedno specifično viđenje države.) Ako ostavimo ovu mogućnost po strani, ostaje nam još jedna, verovatnija:

(ii) Analiza Meri Daglas nije u stanju da prevaziđe kolonijalni državni kontekst u kome je nastala

Sama Daglas je priznala da veruje kako su hi­jerarhijske forme organizovanja najbolje jer stvara­ju mogućnost složenih kosmologija i razrađenih simboličkih sistema. Uzimajući ovo u obzir (kao i njeno katoličko obrazovanje u kome se princip hijer­arhije smatra svetim, te brak sa poznatim članom bri­tanske Konzervativne partije), ne iznenađuje što nje­na analiza ne uspeva da osmisli niti objasni društvenu stvarnost izvan koncepta države.

napisao: Andrew Hodges
lektorisala: Čarna Brković