Protestna pesma

Ovaj skromni tekst je u nemogućnosti da vam da finu socijalno-kulturnu pozadinu koja je iznedrila filozofiju protestnih pesama. Ovako, među nama, možemo najšire nabrojati iduće smernice: Amerika, sa svojom mladom, robovlasničkom istori­jom, postkolonijalnom atmosferom, narodno-šarenim tlom i posebnom idejom u etru „ovo je obećana zem­lja“, bio je okvir koji je tu filozo­fiju izneo. Najplodnija kolevka ovih pesama nalazila se na istočnoj obali Amerike.

The Greenwich Village

Grinvič Vilidž (dalje: Zeleno selo) bila je čaršija u Njujorku, puna kafedžinica, u kojoj su se okupljali i pevali folkeri. Nasleđujući igralište bitnika, stvorili su svoj emotivno-intelektualni odgovor na tadašnje izazove koje su nazvali protestna pesma.

Folk pesnici, folkeri, narodni pevači i protestni glazbenici bili su oni umetnici koji su inspiraciju tražili u prošlosti (tradicija, mitovi, nar­odne pesme i religija bili su izvor nadahnuća; prošlost je u njihovim ušima zvučala iskrenije, stvarnije i poštenije od svakodnevice). Hvatali su se tradicionalnih instrumenata starosedelaca ili, pak, „pridošlica“ i ispevali su pesme ljute o zemlji lice­merja, nejednakih i potlačenih.

Pesnici su nosili izuzetnu političku poentu kao i svojstvenu interpre­taciju istorije koja se graničila sa, ili koja jeste bila, narodno predanje; predanje koje je govorilo o njihovoj svakodnevici, kao što dobro pokazu­je Dilanova „With God on Our Side“, posebno u izvedbi sjajne Džoan Baez. Nudili su proživljenu istoriju u svojim pesmama, istoriju zajednice, nedogovorenih činjenica ili ide­ologija, koje su trpane kao činjenice u udžbenike. Prezirali su svaki kon­formizam čije se rešenje nalazilo na zadnjoj strani.

U Zelenom selu folkeri su živeli u izmaštanom domaćinstvu koje se zvalo „naša zajednička pesma“. Otelotvorenje fejsbuk fraze „shar­ing is caring“ oživljavalo se redov­no u ovom kvartu: svak’ je svačije pesme pevao nanovo i onako kako mu se svidelo. Poenta je bila stvarati i širiti socijalne, radničke, antiratne, antirasističke pesme. Nadali su se da će pesma iznedriti odgovarajuće revolucionarno ponašanje. Period od kasnih 1950-ih pa do sredine 1960-ih godina izrastao je u pesmu koja se suprotstavljala tadašnjoj popularnoj kulturi, konzumerizmu i politici.

Questions

Nije svaki glazbenik folker, niti je svaka pesma protestna. Protestni folker se prepoznaje po tome što opevava pesme koje nose težinu koja može da krije jedan ili više so­cijalnih problema. Ili, kako se izra­zio stari veteran ove scene, Fil Oks: A protest song is a song that’s so specific that you cannot mistake it for bullshit.

Težina o kojoj govorim uvek se predstavlja egzistencijalno problematično.

Obratimo pažnju na ove reči Boba Dilana, najpoznatijeg predstavnika ove scene:

„How many roads must a man walk down,

before you call him a man?

How many seas must a white dove fly,

before she sleeps in the sand?

And how many times must a cannon ball fly,

before they’re forever banned?”

I tako dalje u sličnom ruhu, jed­nostavnim slikama opevavaju se životna pitanja koja pesniku ne daju mira. Kada je čovek čovek? Postiže li se bezbrižna sloboda? Da li se mir postiže đuladima?

U ovom upitanom trojstvu leži srž svih protestnih pesmama ikada na­pisanih i značenja ova tri tiha su svakom folkeru bila na pameti.

Kao dodatak Oksovom citatu s početka, protestna pesma se takođe prepoznaje po tome što se uspešno prenosi kroz vreme; u ovoj pesmi, “Blowin’ in the wind”, sva tri stiha došla su do nas zato što je univer­zalnost, pa i besmrtnost, ono što čini ovakve pesme. Njihove pouke i danas svetle, jer gotovo organska potreba da se izrazi nezadovoljstvo uvek će zvučati autentičnije od bilo kojeg videa na MTV-u; privlačiće našu pažnju jer je to ono što svako od nas (može da) oseti.

Ovo nezadovoljstvo često je dovo­dilo mnoge folkere, te i Dilana, do opasnih i preteranih dihotomija: prevareni čovek – neverna žena, zlikovac – žrtva, klovnovi – pesnici. Ovo su slike koje ograničavaju um i koje su pojačavale egzistencijalnu usamljenost pesnika.

No, bez tog osećanja, svaka pro­testna pesma bila bi jalova; pesn­icima su potrebna osećanja od kojih common folk najradije beži. Kako su pevali Richard i Mimi Fariña – Pack up your sorrows and leave it all to me / You would lose them, I know how to use them leave it all to me – kazuje da će oni iz tuge izvući najviše – pesmu.

Richard Fariña bio je ogromantna mica, muzičar, prozni pesnik, borac ekscentričnog uma. Dobar Dilanov prijatelj u Zelenom selu i njegov duhovni tutor. Svoje pesme, zajed­no sa svojom ženom Mimi, pevao je drndajući po cimbalu.

Njihov prvenac „Celebrations For The Grey Day“ (1965) spada među njihova najznačajnija ostvarenja. Nesvakidašnji ritualistički doživljaj ovog albuma smešta ga među prave folk- amajlije.

Pesništvo Richarda Fariñe bogato je nadahnućima iz prošlosti, mahom religioznim. Njegova pesma „Bold marauder“ poredi pesnike sa meta­forom belih uništitelja (javlja se moderna asocijacija: ratnik svetlos­ti). Naime, Fariña je pokazao da su ovi folkeri sebe smatrali nekakvom vrstom prosvetitelja. U pesmi, kao hrabar lopov, pesnik i krade i ubija, ali takođe i podučava; strah je uvek ime pesnika, a noć, Hrist i smrt obožavane drage.

U stvarnosti im to i jeste bila namera – da ubiju stare načine razmišljanja i da poduče novim; nose promenu koja donosi strah i nelagodnost (but I like my comfort zone!), a nabro­jane drage su klasične pesničke in­spiracije, sa tim izuzetkom što im je jedan beli uništitelj bila najveća in­spiracija:

They are all stuck with Jesus

Za naše pomenute folkere, Isus je bio jedini Hermes koji je nosio poru­ku ljubavi među ljudima. Naširoko deljeno pogrešno shvatanje te poruke dostiglo je bolne i tragične posledice u 20. veku. Bol je bio tol­iki da je naterao jadnog Dilana da peva “Čak vam ni Isus neće oprostiti šta ste sve uradili”. U svakom slučaju, saosećajnost prema Isusu inspirisala je mnoge pesme.

Tragom pouke, za koju veruju da se izgubila tokom vekova, idu svi folkeri; slike asketa, usamljenih sve­tionika i mornara, ali i koljača i rat­nika preplavljuju pesme. Isus je bio jedan od njih, neshvaćen, tragičan, izdan. No, i otelotvorenje istine za kojom tragaju.

Propratni imaginarijum oko Isusa proteže se kroz čitavu auru 60-ih to­liko da je već postao kliše i otrcana fraza. Što je šteta, naravno, možda zato što je Isus jedan od najpoznati­jih protestnih glazbenika u istoriji. Koen u svojoj čuvenoj “Suzanne” kaže kako je Isus potonuo ispod naše mudrosti kao kamen.

Šta želi reći Leonard Koen, više in­tuitivni no geografski starosedelac pokreta? Kako tone onaj ko hoda po vodi? Zašto je u nemogućnosti da hoda po našoj mudrosti ili sa njom? Možda zato što je ona u našoj svakodnevici, izgubljena ili prljava, nama teška kao kamen i tone. Tako da ne čudi što su se pesnici hvatali isusovskih skuta – tu im je ležala mudrost koja im je bila potrebna.

Sam Koen kao da je upravo gorena­vedenim stihom prepoznao pad folk scene, pa i flower-power pokreta. Krajem 1960-ih i početkom 1970-ih već se stvarao ring u kojem se en­ergija ovog pesništva gubila usled suočavanja sa komercijalnim tren­dom koji je prodaje… i prilagođava.

Economy and Soul

Iskreno, protestni pevači nisu se naširoko prodavali. Problem je ležao u tome što se pre njih muzička in­dustrija izjednačavala sa…pa, Elvi­som Preslijem, plesom i zabavom za omladinu.

Ovi glazbenici su u tinejdžerskim očima bili dosadni ljudi koji ne znaju “kako da žive”. A velikim muzičkim izdavačima ukus tinejdžera je bio najbitniji.

Ali, šta se dešava kada neko poput Dilana postane poznat? Otrgne se iz folk-gnezda, postane slavan i bogat? Ta, naravno: “Izdajniče! Prodana dušo!”. On i jeste prodana duša… ali je takođe i čovek.

No, posebna je tragedija kada se obogatiš, a stupio si na tlo Zelenog sela samo sa harmonikom u us­tima i, sad, dojučerašnje voljeno domaćinstvo zajedničke pesme traži autorska prava na tvoje (?) pesme?

Da li ove pesme gube na vrednosti kada se ljudskost u pohlepi otrgne?

Ne.

Jer, vidite, medij preko koga su ove pesme došle do mene i vas u suštini je nebitan ako vas pesma zaista dotakne, promeni. Možete vi da kupite Bob Dylan’s Golden Edition i da uživate u mjuzi, ali slaba vajda ako ne umete da koris­tite sebe u odnosu sa tom mjuzom. Mnogo pre no što se njegovo ime izjednačavalo sa robom, postojao je devetnaestogodišnjak koji je samo sa harmonikom zarađivao sebi dolar dnevno cepajući pluća.

Način na koji je koristio sebe bio je iskren i za divljenje. To je bio iskren mladić, kao i svi oni. Znam, jer njihovu zajedničku pesmu dobro poznajem.

Isti taj mladić i dalje živi kroz album “The Freewheelin’ Bob Dylan”, za koji znate da možete skinuti/slušati na netu za dž.

Sharing is caring i taj mladić to i dalje misli.

Piše: Ivana Vujić