Tao u Srba i duh globalnog kapitalizma

Tekst inspirisan Žižekovom rečenicom: If Max Weber were alive today, he would definitely write a second, supplementary volume to his Protestant Ethic, titled The Taoist Ethic and the Spirit of Global Capitalism [Revenge of Global Finance, In These Times, 21.5.2005]

Jednoćelijska utopija

Nema više one entropične prefin­jenosti u vazduhu koja je levitirala nad našim opozicionim asfaltom devedesetih, kada smo bili ujedin­jeni protiv njih. Nema ni onog ar­hetipskog odbijanja, protestvovanja naroda, traženja glasa izlaženjem na ulice, kako bi se dobilo na smis­lu. Iako nesposobna za bilo kakvu kritičku moć, pozitivno mišljenje, masa je svoju energiju hranila pori­canjem. Politički govori su uve­liko ohrabrivali nediferenciranu jačinu pobunjenih, mada od nje nisu očekivali ono za šta nije ni bila spremna – da se sa svojom slobodom uzdigne iznad onih koji su hteli da je oslobode. Političari, makijavelisti bez strategije, obećavali su promene do kojih nikada nije došlo, koristeći infantilnost iste te mase kako bi se pozicionirali u ravnodušnosti, hladnoći vlasti. Vaspostavljan­jem ucenjivačkog političkog siste­ma, podelom i rasčaravanjem društvenog, apologete novog vre­mena se približiše onima na čijem su rušenju sudelovale, pri tom ih prevazilazeći po spektakularnoj pro­zornosti. Umesto autentične, realne predstave, koja je, uslovno rečeno, još i postojala devedesetih – čiji je deo svakako bio – narod je počeo da posmatra iluziju, prividnu binu, sa tendencijom sve većeg otuđenja i udaljavanja od objekta svoje strasti. Sporadični nasrtaji na beogradske izloge i krađa patika u centru grada jesu krajnja konsekvenca maso­vne marginalizovanosti i besmisla, nedostatka objekta, uništenosti samog protivnika – smisao se urušio u svojoj suštini, ako ga je masa ikada i imala.

Posle pobede svih mogućih ratova, usvojenih rezolucija, osvojenih rev­olucija – ukus nam se radikalno iz­menio, pa nas nije ni pojela – našoj političkoj eliti preostaje samo to repriziranje i evaluacija prošlosti, dok pokušava da legitimiše sadašnje propadanje (o televiziji, gde su se i odigrale pomenute pobede, nešto kasnije). Međutim, ovde se radi o nečemu suptilnijem. Političke par­tije Srbije se danas održavaju jedino kao senka svoje funkcije, izbledela i umorena sopstvenim spektaklom. Kako se bezrezervno trude da ubede javno mnjenje u korisnost svog post­ojanja, one očajnički pokušavaju da pronađu krivca, prestupnika, taoca – guše se u svoj iznemoglosti da preko simboličke moći označe Drugog. Podela ministarstava, up­ravnih odbora, stolica, fotelja, među sobom, ne dozvoljava nijednoj od njih da se u potpunosti realizuje kao takva. Političke partije, nešto što u samom imenu sugeriše na parci­jalno, odvojeno od celine zarad nje same, gube svaki smisao u svojoj no­vonastaloj međuzavisnosti. Razlike između njih su apsorbovane dogov­orima, ugovorima, uslugama, pa su dojučerašnji neprijatelji, ironično, postali koalicioni partneri. Nema više opozicije, kritičke poluge vlasti. Stapanjem svih antagonizama u jed­no, totalitet se do kraja realizovao, ne ostavljajući prostora ni za kakvo postojanje drugog, drugačijeg. Time se završava jedan period borbe, ne­sigurnosti, strepnje, zarad nekakve bespoštedne rutine, iako većina onih zbog kojih postoji to političko jedno, od njega zazire u svojoj bespomoćnosti, ili mu se očajnički nudi.

Shvativši svu monotoniju izazvanu lišavanjem neprijatelja, nemali broj pojedinaca, iz one obeshrabljene mase stanovnika, pohrlio je ka nekoj od mnogobrojnih političkih par­tija. Nije više ni bitno koja se ide­ologija iza njih krije, ako ona uopšte i postoji, kao što je irelevanto i to da li su na vladajućim pozicijama, jer pravih razlika nema. Međutim, kako novorealizovana politička životinja ni tada ne uspeva da zado­volji svoju strast prema borbi, in­trigi, uništavanju protivnika, ona se okreće ka onima koji su van sistema, onima koji mu se suprotstavljaju svojom ravnodušnošću, kojih se ne tiče, suptilno ih primoravajući da postanu deo ove jednolične plejade. Time se krug sve više širi, prožima najfinije pore svakodnevice, ne ostavljajući prostora za bilo kakvo drugojačenje.

Preduzeća, trafike, vrtići, bioskopi, fabrike, nevladine organizacije, škole, javni toaleti, bolnice, šahovski klubovi, auto otpadi, fakulteti, rud­nici – ima ih svuda i u svemu. Unutar kruga su vrednosti, unutar njega je moguće delanje. Prividno dobro i skriveno zlo. Sve se manje poriče, jer nema koga poricati – sve se man­je suprotstavlja, jer nema nespojivo­sti. Politizacija mase zarad njenog opstanka – subjekt bez objekta – omasovljenje politike kao nužnost. Zarad stabilnosti. Prelivanje vred­nosti. Jednoćelijska utopija.

Nestea DSS

Čak i da pronađemo kakvu zaveru, podlost, proneveru, ne bismo znali šta da uradimo sa njom, koga da optužimo, kome da pišemo, pro­tiv koga da se borimo. Naša in­dieferentnost stoji u uzajamnom odnosu sa indieferentnošću kolek­tiva. Nema više negodovanja, jer nema depolitizovane mase koja poriče, koja se buni. Nema kritike, jer nema protivnika. Grozničave, negativne strasti – strepnja, umrt­vljenost, ogorčenje – kulminiraju u mržnji. Mržnja koja nema objekt – ne više rođena iz suparništva, već iz ravnodušnosti – jeste mržnja prema svemu i prema svima. I tu počinje zabava!

Oči uperene ka televizoru. Distanci­ranost od sveta. Acting out. Skriveno zlo. Transparentna patnja – katal­izator. Kreme za potamljivanje, hair repairing, body lotions. Fitter hap­pier. Menjamo ženu, jer posedujemo idealan profil, zbog koga neodoljivo želimo da postanemo milioneri. Sve je maksimalno i sve je savršeno. Znamo zašto, iako je izbor uvek na nama, a između izbora ili jesi ili nisi – odgovor je očigledan. Ukoliko nis­mo, uvek se možemo ispovediti Ve­likom bratu, ili se suočiti sa sobom u trenutku istine. Uživajte u kombi­naciji!

Ekonomsko i političko – od početka do kraja vlada isti jezik, isti intezitet, marketing. Nema protivurečnosti, kao u snu. Nestea DSS. TV ratings, war victims, supersized. Budžet up! Nema društvenog – postoji preduzeće oblepljeno reklamnim etiketama, obojeno umiljatim gla­sovima spikerki. Mnoštvo zvuko­va, znakova, signala, slogana – u nedogled. Kako nema objekta na koji bi, eventualno, projektovala svoju mržnju, masa postaje objekt ove sablažnjive institucije. Ona mu nameće svoje prisustvo i svoju proiz­voljnu formu, svoju izveštačenost i diskontinuitet, a oni koji se opiru ovim uticajima rizikuju da budu etiketirani kao nesocijalizovani ili, u najblažoj formi, nedovoljno inform­isani. Revolucije, prevrati, insceni­rane kataklizme, epifanije, ratovi – sve se dešava tamo, iza ekrana. Superprovodnik ovog besmisla – očarana žrtva, voajer užasa – pozna­ta je u specijalizovanim krugovima kao consumer, ohlađen, spreman, ekološki i politički informisan. High-tech, low-life – potrošač anti­celulitnih preparata i partija desnog centra.

Na sreću, kako više ne gledamo očima, valja od njih potražiti odgov­ore, jer, nas se tiče, jer se pitamo, jer smo događaj. Kontakt-emisije, intervjui na ulici, živa reč, tele­foni, slušalice – veo demokratije, mitologizovana atinska agora. O najrazličitijim temama govore vazda isti ljudi. Imaju sve odgov­ore, unapred spremni na svaku provokaciju, diskusiju. Političari, popovi, pevačice. Svi zajedno – transparentno, egzotično, trans­seksualno – raspredaju o ljubavnim zavrzlamama, krizi srednjih godina, maloletničkoj delikvenciji i west­ern filmovima. Pokušavaju da nas ubede u neminovnost i nevinost izveštačenosti, njenu svrsishodnost i oslobođavajuće dejstvo. Gledaj, kupuj, budi. No, kako nam nema povratka – jer nema više stvarnog – ostaje nam da pobegnemo od ovog medijskog čudovišta i vratimo se živim ljudima, što dalje od ovog in­sceniranog užasa.

Međutim, nešto mora da se pro­menilo od kada smo se prvi put za­gledali u ekran. Pojava impresioni­sta, pre više od veka, bila je nešto kontraverzno – danas, izaći na ulicu oblepljen parolama Fuck the Sys­tem ima manje efekta nego nositi džemper đanfrankofere. Mora da je ta opčinjenost provodnikom, specijalnim efektom, uživanjem u pogledu, dovela do masovnog samoetiketiranja najrazličitijim sadržajima i porukama – od majica koje nas upozoravaju da je onaj koji je nosi ponositi Srbin, što u nama, koji nemamo istu, izaziva ogorčenje uzrokovano manjkom valjanih ar­gumenata za dokazivanje našeg ethnos-a, najrazličitijih rock ‘n’ roll bendova, (just do it) brendova, do svetlećih krpa equalizer-a, instant televizora. Ako je Mekluan bio u pra­vu kada je konstatovao da je medi­jum poruka, onda smo svi mi postali poruke, ali nam nedostaje odgovor na pitanje kome je taj kvazi-sadržaj poruka upućen. O ukusima ne treba raspravljati! – implozija ukusa, zbog manjka rasprave. Svako traži svoj ekran, svoju sliku, svoj bilbord, ne bi li time afirmisao svoje postojanje, bez ikakve želje da zavede druge – nevina i čista pornografija. Ili kako to Bodrijar brilijantno izriče – „To nije čak ni narcisoidnost, to je ek­stravertovanje bez dubine, neka vrsta reklamne prostodušnosti u kojoj svako postaje impresario svog vlastitog nastupanja“. Sve prolazi. Svi gledamo ono što je ostalo – pre­livanje naših senki. Njihovo orgi­janje!

Ekranizovani

nomokanon

Brojanice – krajnja konsekvenca ekranizacije u Srba, parodiranje on­ostranog, njegovo (ili njeno) tehni­ciziranje, komercijalizacija. Moguće je, i sasvim razumljivo, da bog nika­da nije ni postojao, već da smo jedino slušali priče i gledali slike o njegovoj moći i podvizima. Međutim, sva ona teološka natezanja oko valjanosti prikazivanja božanskog gube trku sa ovim famoznim gadget božanstvima. Uz malo sreće i strpljenja, mogu se nabaviti po jako povoljnim cenama – valja sačekati kakav shopping night u obližnjoj bogomolji i simuliranje može da počne!

Sablasna pandemija povezivanja istog. Svuda ih ima, svi ih nose, na svakom koraku ih možemo sresti. Prodavci kokica, studenti, pre­duzetnici, trgovci nekretninama, učiteljice, raznosači pica – od crnih brojanica, obojenih najrazličitijim bojama, onih izlepljenih konglom­eratom svetaca, do prefinjenih bro­janica, specijalno dizajniranih za retrovizore automobila. Gotovo da se oseća ustajali vazduh nostalgije za nekim, tobože, lepšim vremen­ima, kada smo svi bili sjedinjeni u veri. Možda i jesmo, ali za tu kohez­iju nam je bio neophodan protivnik, tuđin. Kako je sa smrću neprijatelja, đavola, iskonskog zla, drugog, um­rla i svaka pomisao na postojanje vrhovne dobrote, ljubavi, preostaje nam još samo da simuliramo nje­govo postojanje, noseći ono što je od njega ostalo – lažnu robu, obavijenu lažnom svetošću onostranog.

Gotovo da možemo da napravi­mo paralelu između brojanica i Če Gevare, koji nas jedino svojim likom na najrazličitijim majicama i bedževima podseća na revolu­ciju. Globalni kapitalizam, sa stal­nom tendencijom širenja, preob­likovanja, umnožavanja, stvara i bezgranične izveštačenosti i falsifi­kate. Kako je sa komercijalizacijom revolucije uništena i svaka vera u istu, a oslobođenje se prenelo na sliku, bilbord, telo, tako se i svaki vapaj za onostranim, za smislom, nužno iscrpljuje u simuliranju, u robi. Izvitoperenost globalnog kapi­talizma, koji i samu kritiku upućenu njegovim otuđujućim posledicama apsorbuje u robu zarad sopstvenog opstanka, širi se i na najsuptilnije sfere profanog, promovišući veru kao proizvod, racionalni izbor, kompenzator smisla, a čoveka kao potrošača transcedentnog.

Novootvoreni shopping centar u Nišu, Forum, ne bi ni mogao da zab­lista u pružanju kojekakvih blago­deti konzumerizma, da ga nije patri­jarh Irinej lično osveštao i zaštitio ga aurom svetosti od svekolikog zla. Obrnuto postavljene teze bi bile isto toliko valjane – ekspertiza pogla­vara ne bi imala smisla ukoliko bi mu bilo onemogućeno da je realizu­je ovakvim činom, na ovako savre­menoj i funkcionalnoj građevini. Međutim, kako je svaka kritika re­ligije danas suvišna, valja videti šta se zapravo latentno nazire iza ovog akta. Najrazličitiji obespravljeni i odbačeni slojevi, lutalice i pros­jaci, bili su nosioci one božanske poruke hrišćanstva, tako izuzetne i nesvakidašnje u tadašnjim us­lovima. Ta poruka, to učenje koje se najočiglednije ogleda u onim Isusovim rečima upućenim mladom bogatašu iz Jevanđelja po Matiju, počela je da bledi vrlo brzo po insti­tucionalizaciji ove religije, i to najpre kod njenih apologeta. Ili, kako nas Marks podseća u predgovoru prvom izdanju Kapitala – “Tako npr. ang­likanska crkva radije oprašta napad na 38 od 39 njenih pravila vere ne­goli 1/39 njenih novčanih prihoda”. Da bi opstala u ovoj lukavoj igri, a pod pritiskom svetskih trendova, vladajućeg ekonomskog diskursa i sa razvojem nauke, i pravoslavna crkva je nužno, a u žurbi zbog izgu­bljenog vremena, morala naglo da se menja, prilagođava, a za to ne post­oji bolji način nego osveštati maketu globalnog kapitalizma – velelepni i raskošni tržni centar. Svega ima, sve možemo da kupimo, sve možemo da budemo – jedino što ga deli od rim­skih foruma je učestvovanje u dis­kusijama, debati, kritici.

Fascinacija opredmetljenim božanstvom u vidu brojanice, osveštavanje tržnog centra, grad­nja ogromnog krsta na ulazu u Kra­gujevac, očekivanje izgradnje još impozantnijeg u Nišu, uvođenje veronauke kao predmeta, nemi­novno dovode do zaključka da je transcedentno postalo eksplicitno, i da, ukoliko ne želi da se izgubi u obilju informacija bez smisla, mora zadržati ovu pojavnost u vidu slike, čina, podsećanja, vidljivosti. Nema tu govora o desekularizaciji, ponovnom vraćanju vere, jačanju njenog uticaja i uloge – ovde se radi u umnožavanju, falsifikovanju, političkoj poželjnosti, ekonomskoj isplativosti, etičkoj relativnosti, es­tetskom zasenjivanju.

Verske birokrate više nemaju is­konskog protivnika – umesto nemaštine, bede, otuđenja, nejedna­kosti, i ko zna čega sve što nas tišti, one se grčevito drže parade ponosa i Darvinove teorije, ne bi li u njima pronašli onog simboličkog nepri­jatelja koji im toliko nedostaje.

Kako smo veru vazda dokazivali jedino običajima i ritualima, nije nam bilo teško da je, u novonastalim okolnostima, zamenimo privid­nom predstavom, slikom. Sveto se prenosi na pijacu, na ekran, na naša tela, čime gubi auru smislen­osti i svetosti. Nostalgija za nekim nedefinisanim maglovitim vre­menima, intenzivirana kojekakvim mitovima i bajkama, ostaje na mestu supstance, popunjava pros­tor objekta stalnom proizvodnjom, umnožavanjem jednoličnosti. Nema više sveznajućeg, sveprisutnog, svevidećeg. Transcedentno je im­plodiralo u svojoj pojavnosti. Savre­meni nomokanon – politička, ver­ska, ekonomska simfonija. Medijski mrak. Nema osumnjičenih!