Ursula Le Gvin, „Leva ruka tame“

Koliko destabilizacije može da stane na vrh čiode

 

Iako se, ponekad i u svets­kim okvirima, naučna fantas­tika smatra drugorazrednom književnošću, ipak nije daleko od istine da u nipodaštavanju ove vrste književnosti možda i prednjačimo. Od preozbiljnih ruskih duša, samoubilačkih Hemingveja, zamišljenih Hesea, praznih flaša preljute rakije i/ili vodke i/ili viski­ja, da ne pominjem roditelje nacija i njihove romane-ustave, veliki deo zanimljive književnosti teško dolazi na red. Jedna od takvih spi­sateljica, nepravedno marginal­izovanih, je i Ursula Le Gvin, danas već žena u poodmaklim godinama, ali žena koja i dalje nastavlja da piše zapanjujućom energijom. Njena književnost zanimljiva je barem koliko i njen život, a videla je i vre­mena velike krize i Drugi svetski rat i hladni rat i burne šezdesete i neon­ske sedamdesete i lude osamdesete i (ne znamo još kakve, jer, za nas su bile ratne) devedesete i ove posled­nje.

Njen rad, možda daleko više nego neki drugi, potvrđuje, sma­tram, moju dugogodišnju tezu da naučna fantastika bolje opisuje is­torijski trenutak u kojem nastaje od bilo kakvog realističkog pristupa i da je naučna fantastika najbolji medij u kojem se neka ključna pi­tanja istorijskog trenutka mogu razvući do logičkog maksimuma.

Njena dela obiluju antropološkim tropima, što nesumnjivo imamo zahvaliti njenoj porodičnoj isto­riji (njen otac je poznati američki antropolog Alfred Luis Kreber), plemenskim društvima, za čitaoce romana nerazumljivim običajima, antropolozima ili izaslanicima koji imaju za cilj da razbiju kulturološke barijere ili koji pokušavaju da pre­vladaju kulturološki šok i slično. Roman „leva ruka tame“ bavi se, međutim, jednim specifičnim prob­lemom. Ovaj roman je smešten na planetu koja se naziva Zima, jer na toj planeti dominira jedno godišnje doba, na kojoj izaslanik lige svetova, temporalno i pros­torno decentralizovane političke strukture pokušava da nagovori društvo te planete, koje podseća na kasnu srednjovekovnu evropsku državu, iako tehnički napredniju, da se toj trgovinsko-ideološkoj ali­jansi pridruži. Biološki specifično za stanovnike Zime, i ono što čini tačku mentalnog zapleta, jeste to da oni nemaju pol. Tačnije rečeno, oni ciklično menjaju svoj pol u skladu sa kemerom, mesečnim ciklusom, i dobijaju muški ili ženski pol. Hor­monske mesečne varijacije dovode do toga da se jednom mesečno jav­lja polni nagon i da tada „Zimljani“ stupaju u seksualne odnose, i to sa nekim koji je u datom trenutku sa njima u seksualnom saglasju, dakle sa partnerom sa kojim su u nekoj vrsti sinusnog slaganja u okviru kojeg dobijaju kompatibilne oblike seksualnog nagona. Pored komplek­snog šifgretora, sistema ohođenja i političkog delovanja, ova osobina i konsekventna pitanja koja je Ursula Le Gvin pokušala da postavi vero­vatno čine centralni motiv ovog ro­mana i ono što je ovaj roman izdvo­jilo iz ostatka njene književnog dela.

Pol/rod

Razlikovanje pola i roda dodalo je još jedno poglavlje na prastari sukob nature/nurture. Staviti jasnu i čvrstu granicu između biologije (pola), biološke karakteristike i kulturoloških značenja koja se toj biologiji (ovom ili onom polu) dodeljuju, i društvenih uloga koje se tom rodu dodeljuju (rod), bila je uslov mogućnosti velikog teori­jskog pomaka koji se desio sredi­nom dvadesetog veka. Ovaj pomak omogućio je, uzgred, i drugi talas feminizma i njegove emancipa­torske politike, jer je omogućio da se društveni položaj odvoji od biološkog pola. Tako niko više nije mogao tvrditi da su žene, recimo, manje sposobne za ovo ili ono, već se moralo početi govoriti o me­hanizmima koji tu nesposobnost u žene upisuju i sledstveno drže neke sfere javnog života ženama nedostupnim. Epistemološki po­mak koji je ova distinkcija proizvela za feminističke politike je očigledno ogroman.

Što se tiče seksualnosti, pol/ rod distinkcija takođe je donela promene u načinima na koji su se pojmovi mislili. Odnos pre­ma homoseksualizmu bio je, a u društvima u razvoju kao što je naše i dalje je, uslovljen imaginarnom vezom između pola i seksualnog ponašanja, preciznije rečeno, želje. Muškarci su muškarci ne samo utoliko ukoliko imaju muške polne organe, već i utoliko koliko žele seksualni odnos sa ženama. To je definicija „muškarca“. Isto tako se definiše i „žena“. Homoseksualci (ali i svi oni koji ove heteronormativne standarde ne ispunjavaju), tako čine konceptualnu, epistemološku nevolju za razmišljanje i sistem definisanja, jer to su muškarci koji „nisu u potpunosti muškarci“ ili žene koje ne ispunjavaju kompletnu definiciju žene. Upravo zbog ovog intelektualnog napora, homosek­sualizam je stavljen u neku vrstu nejasne liminalne pozicije, granične pojave, teške za razumevanje i, jed­nom rečju, na neku vrstu margine. Znanje o homoseksualizmu često je pokušavalo da tu pojavu objasni pripisujući joj neku utemeljenost, biološku osnovu, genetsku vari­jaciju. Zanimljivo je, uzgred, da je i emancipacija homoseksualaca insistirala na biološkoj utemeljen­osti: kao homoseksualci se rađamo. A to je, paradoksalno, na korak od „bolesti“. Jedina razlika je šta sa genetikom raditi – tretirati je kao bolest ili specifičnost.

Ursulin roman iz 1969. godine precizno je definisao granicu znanja kategorije pola i roda u tom istori­jskom trenutku. Iako je destabili­zacija, za njeno poimanje, okoštalih i petrifikovanih diskursa, jedan od ciljeva njene književnosti, os­taje da se razmotri do koje granice je ta destabilizacija u datom mo­mentu bila moguća. Svakako, ona destabilizuje kategoriju pola. Pol u njenom romanu je promenljiv (već je to dovoljna destabilizacija); vrlo je nejasno šta je on uopšte, da li su to crte lica, polni organi, „primarne“ i „sekundarne“ polne odlike, želja, ili nešto treće. Ako stanovnici Zime „dobiju“ pol na neko vreme, da li ostatak vremena provedu potpuno bez pola? I da li tada nemaju ni rod, kulturno specifična značenja i uloge vezane za jedan ili drugi pol? Ne­jasnost ovih kategorija, smatram, nije slučajna, naprotiv, direktni cilj im jeste da čitalačke intelektualne kapacitete adekvatno angažuju na ponovnom promišljanju kategorija koje su u vreme pisanja romana pri­hvatane nekritički, poput aksioma.

Dakle, moje pitanje je: da li je Ursula Le Gvin uspela da destabilizuje rod kao drugu stranu ove distinkcije i, možda od još veće važnosti, da li je uspela da destabilizuje osovinu pol/rod.

Ono što je dvdesetak godina kasnije primetila Džudit Batler, bez koje je svaka savremena diskusija o kategorijama pola i roda besmis­lena, je da bivanje nekim polom stoji u (možda neesencijalnoj, ali ipak postojećoj) vezi sa bivanjem datim rodom (Batler, 2010.). To što je rod deesencijalizovan znanjem koje je distinkcija pol/rod proizvela i za koje je ova distinkcija napravila uslove mogućnosti ne znači da je to postala neka „slobodna“ kategorija, da se možemo probuditi i obući rod za danas (kao što to implicira naslovnica knjige Džermejn Grir [Germaine Greer], „The Female Eu­nuch“). Rod je i dalje ostala kom­pulsivna kategorija, postoji neka moć i snaga koja nas prisiljava da budemo neki (ne bilo koji!) rod: muška tela su pod pritiskom da postanu muškarci, a ženska žene.

Ipak, za ovakvu problematizaciju kategorija pola i roda, iz pozicije Ursule Le Gvin (U pitanju je kraj šezdesetih i to ikonička 1969. godi­na, doba koje je ključno za američku istoriju dvedesetog veka: spuštanje na mesec, Roling Thunder, Tet ofan­ziva, antiratni protesti, hipi pokret, spaljivanje poziva za regrutaciju, ubijanje studenata na univerziteti­ma; sve se ovo dešavalo ili kulmini­ralo oko ili tačno te 1969. godine), trebalo je sačekati Fukoa, njegovu deesencijalizaciju moći, tela i seksu­alnosti i njegove dve metodologije. Za Ursulu Le Gvin, stanovnici Zime moraju promeniti (ili dobiti) sopst­veni pol da bi promenili (ili dobili) rod. (Ne mogu se oteti utisku da sam, tokom čitanja knjige, stanovnike Zime, iako „ne-polne“, ipak zamišljao kao muškarce, što može biti veoma indikativno za naš savremeni izraz logike, koju je svojevremeno iska­zala Simon de Bovoar. Muškarac je default oblik ljudskosti, a žena, to je izuzetak, iskrivljenje, aberacija.) Imaginarnu tačku slobode bivanja nekim polom, ili jednostavno slo­bode seksualnosti, Ursula je morala da postigne prizivajući i dalje oso­vinu pol-rod koja se svojevremeno, a zapravo u isto vreme u kojem je roman nastao, doživljavala kao problematična i time je reprodu­kovala. Sloboda za Ursulu Le Gvin u ovom romanu nije „samo slobod­na“, ona je i dalje utemeljena u bi­ologiji i, samim tim, neslobodna od biologističke utemeljenosti. Ursula Le Gvin priželjkuje „oslobođenje“, međutim, ono što ona želi da oslo­bodi je problematično utoliko uko­liko je produkt biologije. Dakle, iako želi destabilizaciju, i Ursula Le Gvin završava u, suštinski, biologizaciji kategorije koju pokušava da prob­lematizuje, dakle, u kategoriji koju od početka pokušava da izbegne.

Isti problem progoni i psihoanalitičarski diskurs, čiji je uslov mogućnosti pomalo la­konska distinkcija unutrašnjosti i spoljašnjosti i čvrsta, postojana granica između ta dva pojma. Mod­ela psihe je mnogo, ali Frojdov je svakako najpoznatiji i on podra­zumeva inherentni sukob između unutrašnjosti (nagona, Ida) i spoljašnjih društvenih normi (Su­perega), sukob iz kojeg proizilazi ličnost pojedinca (Ego). Ovako postavljen model nužno je uslovio i nove normativne modele oličene u imaginarnoj „originalnoj“ („pravoj“) seksualnosti i diversifikovanom političkom projektu naknadno naz­vanom „Seksualna revolucija“. Kako kultura drži neku originalnu energ­iju i neku „pravu“ seksualnost zaro­bljenom, onda tu seksualnost treba osloboditi, što psihoanalitičarski diskurs čini nezamenljivim kada je u pitanju projekat oslobođenja.

Problem je, međutim, nastao kada se dođe do pitanja „šta je to, zapra­vo, što treba da oslobodimo?“, a svi mogući odgovori su bili normativni na isti način na koji je normativan i, recimo, omrznuti viktorijanski mod­el seksualnosti (Fuko, 2006.). Kako god okrenuli, neko je morao opisati to šta imamo osloboditi i onda to postaviti kao normativni model. Još jedna nužnost proistekla iz „oslo­bodimo zarobljeno“, kao i iz nužno normativne prirode ovog projekta, je i težnja za utemeljenošću tog modela, jer, da bi bio dovoljno čvrst i, ako želite, uverljiv, on je morao imati i patinu prediskurzivnosti. Otuda je projektu oslobađanja uvek previše blizu bila i biologizacija sek­sualnosti kao neupitno veoma jaka strategija utemeljivanja.

Iako Ursula Le Gvin zaista pri­pada generaciji koja traži neko ra­dikalno novo oslobađanje i, iako u svojim delima radi na tome da se neke ključne tačke paradigme njenog vremena destabilizuju, u njenom radu takođe je vidljiv i konceptualni problem kada dođe do granica pojmova o kojima piše. „Leva ruka tame“ to možda najbolje pokazuje: čak i za nju, koja radi na tome da deesencijalizuje kategori­ju pola i rodne uloge tako što će ih prikazati iz neočekivanih uglova i sa neočekivanim značenjima i po­sledicama. Ali, utemeljenje koje je ona sama za sebe (i svoje čitaoce) napravila, i koje je morala naprav­iti, pokazuje da su kategorije pola i roda i čvrstoj epistemološkoj vezi, te da destabilizacija pola ne znači i destabilizaciju epistemološke veze pola i roda.

Trebalo bi se zamisliti i nad njenom potrebom da utemelji ono što, paradoksalno, želi da raste­melji. Pol je za rod u neku ruku neophodan: ako želimo da rod okarakterišemo kao promenljivu kategoriju, kulturni konstrukt koji se može menjati ukoliko ne zadovol­java, onda je neophodno imati i neki pojam koji nije promenljiv: to je pol. Utoliko je utemeljenost pola ovom distinkcijom donekle i pojačana. Isto tako, Ursula Le Gvin mora prvo da iskoristi utemeljenost biologije da bi prikazala neutemeljenost rod­nih i seksualnih uloga i da bi ih, na kraju krajeva, veoma plastično pri­kazala kao problematizovana polja i problematizovane kategorije.

Što se tiče Ursule Le Gvin, is­torijski pristup pokazuje granice pojmova pola i roda u datom tre­nutku i opisuje mentalni napor koji je bilo potrebno savlađivati (nekad uspešno a nekad neuspešno) da bi se destabilizovale neke problematične kategorije. Da li je Ursula Le Gvin u tome uspela, kao i u svakom književnom delu, potrebno je da prosudite sami, posle čitanja knjige.

Piše: Stefan Aleksić