Vojna neutralnost Srbije, neodrživ koncept? (1)

Neprecizno deklarisana vojna neu­tralnost u 21. veku, kako ju je Srbija uvela 2007. godine u tekstu koji se, pre svega, odnosi na politiku Srbije prema Kosovu, u stručnim, a pogo­tovo u diplomatskim krugovima, izazvala je dosta nedoumica. Ovoj odluci nije prethodila ni stručna ni šira javna rasprava. Imajući u vidu hipoteku iz prošlosti, činjenicu da Srbija sarađuje sa bar jednim vojnim savezom, nedovršen proces reforme sektora bezbednosti, suviše širok i problematično rangiran spisak po­tencijalnih bezbednosnih pretnji, loše ekonomske indikatore zemlje, strategije bezbednosti i odbrane koje ne pominju koncept vojne neu­tralnosti, vojnu strategiju, očito je da odluka o vojnoj neutralnosti nije donešena kao rezutat ozbiljnih pro­cena donesenih na osnovu činjenica. Kao što je to slučaj i sa mnogim drugim politikama u Srbiji, poli­tike bezbednosti i odbrane su skoro isključivo u funkciji odbrane Koso­va, ili su limitirane okvirom koji ta politika zadaje. Zato je i argumen­tacija kojom je tadašnji državni vrh opravdavao već donesenu odluku bila neadekvatna i upitno površna. Navodili su se modeli neutralnosti razvijenih zemljama EU: Švedske, Irske, Austrije i Finske. Zaboravl­jalo se da su njihove neutralnosti međunarodno prihvaćene, te da su to bogate miroljubive zemlje koje, s jedne strane, dugo nisu ozbiljno ra­tovale, a sa druge, učestvuju u seriji mirovnih miisja UN, EU i NATO.

O načinu uvođenja tzv. neutralnosti

U rezoluciji narodne skupštine iz decembra 2007. o zaštiti suvereni­teta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije“ (Službeni glasnik 125/07) se pod tačkom 6. kaže: „Zbog ukupne uloge NATO pakta, od protivpravnog bom­bardovanja Srbije 1999. Godine, bez odluke Saveta bezbednosti do Aneksa 11, odbačenog Ahtisari­jevog plana, u kome se određuje da je NATO „konačan organ“ vlasti u „nezavisnom Kosovu“, Narodna skupština Republike Srbije donosi odluku o proglašavanju vojne neu­tralnosti Republike Srbije u odnosu na postojeće vojne saveze do even­tualnog raspisivanja referenduma na kojem bi se donela konačna od­luka o tom pitanju.“

Imajući u vidu da je rezolucija us­vojena za vreme vlade Vojislava Koštunice, većinom narodnih po­slanika, koju jedino LDP nije podržao, ne iznenađuje da se medijskom ma­nipulacijom i javnim obraćanjem političara u javnosti stekao utisak da se radi o značajnoj državnoj odluci o vojnoj neutralnosti, iako parlament rezoluciju pod tim imenom i tom sadržinom nikada nije usvojio.

Ukoliko je glavni razlog njenog usvajanja bila želja Koštuničinog kabineta da se Srbija ne prikloni ni jednom vojnom savezu, onda tak­va rezolucija i nije bila potrebna. Budući da je imao parlamentarnu većinu, bio je u stanju da ne doz­voli bilo kakvo učlanjivanje tokom svog mandata. Ako je namera bila da se budućim generacijama oteža učlanjenje u neki savez, vezujući tu odluku sa odbranom Kosova, što je vrlo verovatniji razlog, Koštunica je uspeo, makar kada je u pitanju kabinet Mirka Cvetkovića. For­malno, naravno, ni jedna parlamen­tarna većina nema pravo da zabran­juje ni jednoj budućoj mogućnost da bilo šta promeni. Jasno je da je to bila politička propaganda DSS-a i narodnjačke koalicije koju je podržao DS, čija se politika prema Kosovu nije značajnije promenila od one koju je vodio Koštunuca.

Besmislice i smicalice

Današnja Srbija je naslednica države koja je vodila rat na tri teritori­je. Politički, vojni i policijski vrh pravosnažno je osuđen za teška dela učinjena na prostoru bivše Ju­goslavije; brojni su i dokazi koji dovode Srbiju u vezu sa pomaganjem zaraćenim stranama u ratnim dejst­vima. Na teritoriji Srbije uhapšena su dva najtraženija ratna zločinca, kao i poslednji (Hadžič), koji je, do nedavno, bio u bekstvu.

Srbija nema ingerenciju nad celom svojom teritorijom i, u tom smis­lu, na delu njene teritorije sudsku funkciju obavljaju kosovski organi pravosuđa uz podršku i nadzor EU misije (u misiji učestvuju i pred­stvnici EU zemlja koje nisu priz­nale Kosovo, ali i stručnjaci iz SAD, Kanade i drugih zemalja koje nisu članice EU…), izvršnu obavljaju in­stitucije koje su nezavisne od Beo­grada i vojne jedinice NATO-a.

Zemlja sa ovakvim izazovima nema mogućnost da sebe proglašava neu­tralnom, pa ni kad je u pitanju odnos sa nekim vojnim savezom.

Saradnja sa vojnim sav­ezom

Poslanici koji su glasali za rezolu­ciju kao da nisu imali na umu da je Srbija potpisala Kumanovski spora­zum koji omogućava prisustvo stra­nih trupa na njenoj teritoriji, da je članica programa NATO-a Partner­stvo za mir i da je 2005. godine sa NATO potpisan ugovor o tranzitnim aranžmanima za podršku mirovnim misijama.

Rezolucija postaje još besmislenija kada se uzme u obzir da je vlada 2008. godine donela odluku o ot­varanju diplomatske misije u NATO-u, parlament je u julu 2011. godine potvrdio sporazum sa NATO o bez­bednosti informacija i kodeksu o postupanju, a nekoliko meseci pre toga parlament je usvojio NATO kodifikacioni sistem.

Ministar odbrane se u poslednjih nekoliko godina hvali procvatom vojne industrije i izvozom većim od milijardu evra. Vrlo je zanimljivo da su najveći kupci vojne opreme Irak, SAD i Avganistan. No, imajmo u vidu operaciju misije ISAF, koju predvode SAD i NATO upravo u Avganistanu, kada posmatramo podatke o izvozu oružja. Pitanje je da li koncept vo­jne neutralnosti omogućuje izvoz oružja i vojne opreme pogotovo u zemlje u kojima je ratno stanje ili u zemlje koje vode rat.

Ministar spoljnih poslova je više puta napomenuo da se spoljna poli­tika Srbije oslanja na četiri stuba: EU, SAD, Rusiju i Kinu. Tokom svoje posete Srbiji, predsednik Srbije Bo­ris Tadić i državna sekretarka SAD Hilari Klinton usaglasili su se da dve zemlje snažno sarađuju u oblasti obučavanja vojnika, kroz saradnju Vojske Srbije sa Nacionalnom gar­dom u Ohaju. Ove godine Ministarst­vo odbrane je potpisalo plan vojne saradnje Srbije i SAD.

Zlatne demokratije i njihove neutralnosti

Za neutralnost je neophodno da postoji ugovor sa drugom stranom ili stranama koji potvrđuje vašu samoproklamovanu neutralnost. Kada je u pitanju Austrija, između ostalih, stalnu neutralnost je 24. marta 1956. godine priznala i SFRJ izjavljujući da „ …priznaje status stalne neutralnosti Austrije i da će taj status poštovati u svim njegovim međunarodnim vidovima…”. Ova­kavu deklaraciju ni jedna država nije usvojila u vezi sa neutralnošću Srbije.

Kada je u pitanju Finska, od izuzetne je važnosti pomenuti govor premi­jera Finske Matija Vanhanena to­kom inauguracije predsedavanja EU, u kojem ispravlja prethodnog govornika rekavši da je Finska nije neutralna zemlja, da je to bila jed­no vreme i to za vreme Gvozdene zavese, ali da, kao članica EU, ona sebe takvom više ne smatra, naglašavajući i aktivno učestvovanje njegove zemlje u Evropskoj bezbed­nosnoj i odbrambenoj politici.

Zagovornici neutralnosti Srbije navode i Švedsku i Irsku kao prim­ere neutralnosti. Valja napomenuti da Švedska nije ratovala od 1814, što se za Srbiju ne može reći. Neutralne zemlje nisu izuzete od odgovornosti za međunarodnu bezbednost i uve­liko sarađuju sa vojnim savezima; na pimer, Švedska vojska učestvuje u ISAF operaciji u Avganistanu, koju vodi NATO, a za koju je zeleno svetlo dao SB UN. Švedska doprinosi sa preko tri miliona evra i petstotina vojnika. Irska, takođe, učestvuje u istoj operaciji sa znatno skromni­jim doprinosima. Ostale evropske neutralne zemlje, Austrija i Finska, takođe doprinose ovoj operaciji. Ir­ska je čak dozvolila američkim avi­onima, za vreme invazije na Irak 2003, da slete na aerodrom Shannon i da dopune gorivo, a u Savetu bez­bednosti podržala je rezoluciju 1441, koja je od Sadama Huseina tražila da ispuni obaveze o razoružanju. Neutralnost Malte je garantovana ugovorom sa Italijom iz 1983. go­dine, ali i njena neutralnost, koja je definisana ustavom, značajno je dovedena u pitanje tokom oper­acije u Libiji. Što se Švajcarske tiče, ona učestvuje u mirovnim misijama UN. Države koje su neutralne nalaze mogućnost za redefinisanje svoje pozicije u skladu sa globalnim tren­dovima i svojim potrebama, ostajući privržene deklarisanoj neutralnosti mahom zbog svoje tradicije.

Ono što je zajedničko za sve gore navedene zemlje je da su to kon­solidovane demokratije sa dugotra­jnijim mirom i da su bogate. Koliko je skupo održavati vojnu neutral­nost najbolje oslikava poslednje istraživanje koje je radila Hrvatska pre nego što je odlučila da se učlani u NATO. Naime, izračunato je da na desetogodišnjem nivou Hrvatska štedi oko tri milijarde dolara uko­liko je članica NATO-a, umesto da sama održava sopstveni sistem bez­bednosti. Takođe je izračunato da joj je za 2007. godinu bilo potrebno 983 miliona kuna za modernizaci­ju vojske u slučaju da odluči da je neutralna, odnosno tri puta manje ukoliko deli svoju bezbednost sa članicama Alijanse.

Argument premijera Finske koji je iznet 2006. godine može biti primenjen na sve zemlje članice EU, naročito posle usvajanja Lisabonsk­og ugovora. Naime, u članu 222 Lisa­bonskog ugovora definisana je klau­zula o solidarnosti u kojoj se navodi da će, u slučaju terorističkog akta na bilo koju državu članicu, sve države pružiti pomoć, uključujući i vojnu. Ova klauzula podseća na član 5. NATO-a, u kome se napad na jednu državu članicu podrazumeva kao na­pad na sve i propisuje obavezu svih država da preduzmu akciju. Lisab­onski ugovor u članu 42. predstavlja Zajedničku bezbednosnu i odbram­benu politiku koja je naslednica Ev­ropske bezbednosne i odbrambene politike. Tako je ova politika postala integralni deo spoljne politike EU. U stavu tri se izričito navodi da će članice EU staviti Uniji na raspo­laganje civilne i vojne resurse zarad implementacije zajedničke politike. Napominjem i da je koren odbram­bene politike EU upravo NATO Ev­ropski bezbednosni i odbrambeni identitet, koji se, zatim, razvio u Ev­ropsku bezbednosnu i odbrambenu politiku pod EU.

Ukoliko je glavni cilj vlade Srbije učlanjenje u EU, a da pri tom svi ministri ponavljaju da je Srbija voj­no neutralna, bez preciziranja šta ta neutralnost tačno znači, ostaje da se vidi kako Srbija planira da učestvuje u zajedničkim politikama i misijama EU. Raspoloženje Unije prema „kon­ceptu“ vojne neutralnosti Srbije se može videti iz komentara nemačkih poslanika koji su u junu 2011. godine posetili Beograd. Napomenuli su da postoji mogućnost da Srbija ne bude članica NATO-a, ali da je saradnja sa NATO ključna kada jednog dana postanete članica EU. Sistem bez­bednosti EU osiguran je zahvaljujući NATO-u.

Sigurosni izazovi

U nacionalnoj strategiji bezbednosti Srbije se kao jedan og glavih rizika po bezbednost navode i separatističke težnje „dela albanske nacionalne manjine“, a proglašenje nezavisnos­ti Kosova se proglašava kao najveća pretnja bezbednosti Srbije. Postavlja se pitanje kako zemlja koja ima ot­voreno pitanje sa 76 država koje su priznale Kosovo, uključujući većinu stalnih članica saveta bezbednosti i ubedljivu većinu članica EU, može biti neutralna.

Terorizam se, takođe, navodi kao jedan od problema s kojim se Srbija može suočiti. Kako je teror­izam transnacionalna pojava, koja se ne obazire na suverene terito­rije država, postavlja se pitanje kako Srbija može da reaguje na terorističke akte, sama, kao neu­tralna država. U strateškim doku­mentima UN, EU, NATO-a i drugih organizacija, pretnja tetorizmom se smatra jednom od najvećih pretnji po međunarodnu bezbednost i radi se na tome da se udruže snage u bor­bi protiv istog.

Nedemokratski kontrolisane bez­bednosne snage

Kakvo je stanje kada je u pitanju demokratksa kontrola oružanih snaga najbolje nam govori deo iz izveštaja EU o napretkuu Srbije za 2010. Godinu, u kojem se, između ostalog, kaže: „Skupštinski nadzor nad bezbednosnim snagama i dalje je slab jer zakonodavstvo u ovoj oblasti ne deluje proaktivno i nema dovoljno kapaciteta…“. Napominje se i da parlamentarni odbor nema dovoljno resursa da izađe na kraj sa velikim obimom posla koji obuhvata unutrašnje poslove, odbranu i bezbednost.

Strategija nacionalne bezbednosti Srbije

Kao što je već napomenuto, u strategiji ni na jednom mestu nije pomenuta vojna neutral­nost. Pored legislature, domaće i međunarodne, za vojnu neu­tralnost potrebni su doktrina i plan sprovođenja te strate­gije. Činjenica da sve četri stvari nedostaju govori u prilog da političari, u najmanju ruku, lažu kada govore o vojnoj neutralnosti Srbije.

Srbija će teško postati funkciona­lno vojno neutralna država jer:

1) Ne postoji pravna osnova za tako nešto. Ni ustav, a ni jedan zakon to ne propisuju. Ne postoji ni strategija koja bi nam makar nagovestila da bi Srbija želela da ide u tom smeru. Sam pojam je u državna dokumen­ta uveden jednom rečenicom bez ikakvog preciziranja.

2) Ni jedna zemlja/organizacija/en­titet nije priznao/la samoproklam­ovanu jednorečeničnu neutralnost. Dakle, ne postoji potvrda iste.

3) Srbija učestvuje u mirovnim misijama UN i EU, učestvuje u part­nerstvu za mir, izvozi oružje i ima najveću pretnju po njenu sigurnost unutar svojih granica.

4) Srbija ima četiri ugovora samo sa NATO, uspostavlja vojnu saradnju sa SAD, ima strane trupe na svojoj teri­toriji, to jest, nema suverenost na 15% svoje teritorije.

5) Srbija sa svojim kapacitetima i budžetom ne može sebi da priušti neutralnost, čak i kad bi to bilo iz najmiroljubivijih pobuda.

6) Srbija želi da postane članica EU, učestvovanjem u zajedničkim bez­bednosnim i odbrambenim politi­kama i to je sprečava je da bude neu­tralna.

 

Piše: Naim-Leo Beširi